IZDVAJAMO

REČ UREDNIKA

Pretplata

Iz redakcije

Sabor trubača u Guči

Foto galerija


SRB INFO

 

ČESTITAMO


 

 

 

 

Vanjini biseri

 

KO SAM, ŠTA SAM, ODAKLE SAM

 

 

 

 

Neki novi klinci se bune protiv onih što drugačije misle kad je reč o seksualnom opredeljenju ili o privrženosti fudbalskim bojama, dakle – bune se tako što naglas ističu svoju nacionalnu pripadnost! Logičan čitalac će, nakon ovako poredjanih činjenica, zaključiti kako isticanje nacionalne privrženosti srpskom narodu unapred podrazumeva konfrontaciju sa bilo kakvim drugačijim mišljenjem koje, uzgred, nema nikakve veze sa nacionalnim pitanjem. Neznanje nekih novih klinaca mogu da razumem, ali ne mogu i da opravdam.

 

U nekim drugim, srećnijim vremenima, svoje neznanje sam ispoljavao na drugačiji način, čak prekomernim altruizmom, ljubavlju i prema onima koji to ne zaslužuju, bar ne u tolikoj meri. Toga sam postao svestan kada je već bilo kasno, ali nije nikada kasno da se čovek opameti. Siguran sam da će u mojoj nacionalno obojenoj priči čoveka u zrelim godinama mnogi prepoznati sebe i da će je razumeti. Kao što sam siguran da je neki novi klinci nikada neće razumeti, a ja nikada neću saznati ko je zbog toga srećniji – oni ili ja?

 

Moj otac Dušan je rodjen u selu Krš, na Durmitoru, pored Žabljaka. Moja majka Bosiljka je rodjena u Cetinju. Otac je bio vojno lice kada su se venčali. Po oprobanom receptu o n d a š n j e J u g o s l a v i j e , venčali su se u Štipu, gde sam ja verovatno začet, jer sam rodjen posle devet meseci u Kumanovu. Tamo je u ljubavi začeta moja sestra Branka, koja je rodjena u Skoplju, a zatim je cela porodica otišla da živi u Vipavi, u Sloveniji. Posle toga smo živeli kratko u Sarajevu, pa je otac dobio premeštaj u Beograd.

 

Ubrzo su ga odveli na Goli otok, pa smo prestali sa seljakanjima i postali smo Beogradjani. Tek kada sam krenuo u školu, saznao sam da sam po nacionalnosti Crnogorac. Ta nacija je proglašena na zasedanju AVNOJ-a 1943. godine.

 

Sedamdesetih godina prošlog veka “proizvedene“ su još dve nove nacije: Muslimani i Jugosloveni. Prvi put u svetu jedna vera dobila je nacionalno obeležje i privrženost jednoj ideji proglašena nacionalnom pripadnošć u. Otac nas je te godine upisao u Jugoslovene, što sam s ponosom bio čitavih trideset godina. Išao sam u školu sa drugarima čija me nacionalnost nije interesovala, niti je ko o tome pričao. Ako se u tom periodu mog života moglo pričati o nekoj privrženosti, onda je to bila vezanost za rokenrol, ali se ta odrednica nije nalazila na spisku poželjnih nacionalnosti. Na popisu koji je usledio na samom početku raspada Jugoslavije, sugerisano je da je jugoslovenstvo izmišljena nacija. Tada sam se vratio medju Crnogorce, a moja supruga je od rodjenja bila Srpkinja. Decu smo podelili, kako bi obe nacije bile podjednako zastupljene u našoj kući.

 

Godine strašnog gradjanskog rata su me naterale da drugačije, dublje i promišljenije razmišljam o tome ko sam, šta sam i odakle sam. Na poslednjem popisu, pitao sam oca: ko smo mi? Crnogorci, rekao je. Zar nismo Srbi iz Crne Gore? Jesmo. Srbi smo, odgovorio je. Da li smo Srbi ili Crnogorci? – pitao sam ga, a on se nervirao. Na kraju je rekao kako je to isto. Onda je moja majka otvorila jednu fioku i izvadila njene i očeve krštenice. Rekla je blagim tonom da deca pripadaju naciji kojoj pripadaju njihovi roditelji. Otac je rodjen u Kraljevini Crnoj Gori i u njegovoj krštenici piše “Dušan, od oca Radula, Srbina pravoslavne vjere i majke Milosave, Srpkinje, pravoslavne vjere“. U majčinoj krštenici, izdatoj u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, piše: “Bosiljka, od oca Blaža, Srbina pravoslavne vjere i majke Andje, Srpkinje pravoslavne vjere“. Naglas sam zaključio kako su deca roditelja srpske nacionalnosti Srbi, kao što je logično da su unuci njihovih roditelja takodje Srbi.

 

“Ja u ovom popisu pišem da sam Srbin“, rekao sam umesto pozdrava. “Piši slobodno, ali ti je to isto“, rekao je moj otac umesto pozdrava.

 

Moji roditelji nisu doživeli odvajanje Crne Gore i tamošnju raspravu o tome ko je ko, šta je ko i odakle je. Ne znam kako bi moj otac tada reagovao i kako bi formulisao svoj zaključak da “to je sve isto“. Često pomislim kako je dobro što nije dočekao vreme u kome bi, kada ode u zavičaj, morao dobro da razmisli pre nego što kaže kojoj naciji pripada.

 

U stvari, žao mi je dece koja svoju nacionalnu pripadnost dokazuju dranjem na ulici ili na stadionu. Nisu oni krivi što im roditelji na vreme ne objasne ko su, šta su, odakle su i ko se sve dičio činjenicom da pripada srpskom narodu.

 

 

 

 

 

 

 

 

Redakcija || Reklame || Arhiva || Pretplata || Galerija || Linkovi || Kontakt

sva prava zadržana © Serbian Mirror

design by KompArt