IZDVAJAMO

REČ UREDNIKA

Pretplata

Iz redakcije

Sabor trubača u Guči

Foto galerija


SRB INFO

 

ČESTITAMO


 

 

 

 

 

 

 

Koliko samo vlakana slame, pruća i trava izatka ptica pre nego što se ugnezdi i pre nego što se u gnezdu zabeli jaje. Rode su nekako najsimboličnije ptice. Njihova gnezda i njihova belina inspirišu ljude i valjda se te velike ptice baš i zovu rode, kako bi donele odnekud, iz nekih južnih daljina povijenu bebu na vratima doma. Zanimljivo je da sam i ja dugo verovao da je doletela roda i mene donela. Onda su mi priznali da me je otac doneo iz bolnice, dok na kraju nisam shvatio, da me je ipak rodila majka i da sam porasto u stomaku. Rode i dan danas mašu krilima sa krovova i podsećaju me na radjanje venere, radjanje sunca ili radjanje novog sveta u belini na dnu gnezda na dimnjaku. Jaja su različita, riblja jajašca na primer ponekad postanu kavijar i poslastica za one bogate u prvoj klasi. Tako uz šampanjac na bogatoj trpezi neko već negde uživa. Bogati su uvek povlašćeni.

Moja deca su se prenerazila nedavno od saznanja, da se u Srbiji jede i jaje od guske. Ubiše se razmišljajući kako je to moguće? Jednostavno za njih je guščije jaje malo veće od onoga što se pakuje u prodavnici i nije po standardu supermarketa. Mnoge moderne skulpture su jajolike i na trgovima u svom mermernom zagrljaju čuvaju tajne života i tajne zaledjenog svemira u svojoj kamenoj utrobi. Nekad razmišljam zašto je jaje baš jajoliko, a nije na primer okruglo. Jednom sam kao klinac boraveći na selu kod babe i dede, gledao krišom kako jedna kokoška snosi jaje, bila je žuta i šarena, a ustvari ružna kokoška bez perja na vratu. Da budem iskren, prenerazio sam se. To radjanje jajeta uopšte nisam tako zamišljao. Uzeo sam jaje u ruku i na moje još veće čudjenje jaje je bilo vruće. Posle toga dugo nisam za doručak jeo pržena jaja, a bogami nisam pio ni mleko, kad sam video kako se muze krava i kako mleko štrca u kantu.

U jednom selu u Srbiji se svake godine na Uskrs održava svetski šampionat u tucanju jaja. Dolazili su i gosti, takmičari iz mnogih zemalja na šampionat, ali titula svetskog šampiona nikad nije uzela ni jedna druga država. Naime, titula se svake godine seli iz jednog u drugo selo i ostaje u Srbiji, niko je nije dostojan osim nas Srba. Mislio sam da je samo Novak Djoković neprikosnoveni Srbin u svetu i svetski šampion, kad ono šampioni smo sveta i u tucanju jaja. Takmičari polupaju u pripremnom periodu preko dvesta hiljada jaja, dok ne odaberu ono pravo šampionsko i najtvrdoglavije. Leonardo Da Vinči je posmatrao ptice svakodnevno. Divio se baš kao i mi navigaciji i konstrukciji od perja koja probijaju nebo i seku vazduh. Crtao je prototip leteće mašine i u svemu tome nije nikada uspeo da poleti. Ptice su za njega ostale zagonetka u visini nedoglednog neba. Milioni ptica na nebu prenose tajnu i njen blagi šapat, probijajući njen mesečev prah i prekrivajući zvezde treperuše. Zamislite samo noć iznad mora ili okeana, na nebu samo ptice koje lete svojoj zemlji. Let koji ne prestaje, let nad životom...

 

 

Zagonetka do zagoneteke. A jaja? Pa naš narod kaže, isti su kao jaje jajetu. E! Ne bih se baš složio sa time da su sva jaja ista, jaja su različita. Kažu kad je stomak u trudnice jajolik, biće muško. Fascinira me taj električni impuls i prvi trzaj još nerodjenog deteta u stomaku majke. Taj pokret je čudesan kao munja nebeska, bljesne i zasija. Majčino dete mrdne u stomaku i tu započinje veliki životni zapis, jednog čoveka, jednog impulsa, davno pre nego i prvi put taj čovek zaplače. Jedna kineska mudrost kaže: I put od hiljadu milja započinje prvim korakom. Gde je zapravo taj prvi korak, u jajetu ili izvan njega. Da li se čovek vraća unazad kroz svoj život? Da li je korak započeo pre nego što je život uopšte dobio noge i ruke. Korača li se to unazad ili unapred, prostranstvom duhovnih lelija. Da li se mi uopšte nešto pitamo živeći na zemlji, ili je već sve u nama odavno zacrtano i predvidjeno. Da li mi uopšte možemo išta da menjamo u svom životu ili nam život menja tehnologija? Da li se išta promenilo od kad ste upisali svoje lice i naličje na onom čarobnom Fejsbuku? Da li sad zaista imate više prijatelja nego ranije ili je odgovor na vašu samoću i beznadje, toplina onog snešenog jajeta u dečijoj ruci. Vrelina te okrugline mene i danas greje. Kokoška koja me je gledala pomalo iz profila onim okruglim okom, bučno kokodakajući i danas gleda u mene, dajući na znanje celom svetu, da je nastalo još jedno jaje kao topli božiji dar.

Farbanje jaja je bila i ostala umetnič ka vrlina i nadmetanje mašte. Nedavno sam video jedno jeje na kome je tananom četkicom oslikana Sveta Bogorodica i divio sam se umetniku i njegovom umeću. Pomalo mi je žao da to jaje nisam kupio. Ostao mi je u sećanju svečani zapis ljudske privrženosti i divljenje prvom danu hrišćanstva i duboke snage radjanja.

U izlogu turističke agencije uvek gledam palme i ostrva i nadam se da ću jednog dana i ja tamo poći, ali opet i ako bih išao na neko daleko ostrvo ja bih pošao baš na čudesno ostrvo” Galapagos”. Tamo gde je priroda sa Bogom ukrstila prste i gde se radjaju čuda. Želeo bih da upoznam barem jednu stariju gospodju kornjaču, od dvesta godina i da vidim kako ona to polaže jaja u pesku gledajući negde u daljinu, kao da je starica preskočila deset milenijuma samoće u dubokom plavetnilu okeana. Tamo bih otišao da posmatram ptice a i mrave, koji svojim nepogrešivim ustrojstvom raznose jajašca i poležu ih u dubinu zemlje. Kad posmatram mrave i njihove autoputeve tišine, dok gledam kako se pomalo sudaraju i nekud žure, ne mogu a da ne pomislim na nas ljude. Osluškujem govor trave, glasove i mirise cveća, proleće i budjenje u njemu. Kad kažu da je Uskrs najradosniji hrišćanski praznik, imaju i pravo. Kad pogledam u svoje snove i zagledam se u tu šarenicu od vedrine i boja, pomislim da smo mi Srbi ustvari najradosniji narod, ne znam da li smo nebeski ili zemaljski, ali znamo da se veselimo i kad se tucamo jajima. Kako malo nama treba da zaista postanemo svetski šampioni. Jaje na oko je još jedna naša unikatna stavka. Ima jaja. Traži dlaku u jajetu. Jajara. Ima toga u našem svakodnevnom jeziku zaista puno. Jaje se nekad stavi u srebrni jajodržač i srebrnom se kašičicom lupka, dok se rovito ne razbije odozgo, grofovsko jaje. Jaje nas podseća na doručak, jaje znači muškost. I na kraju ono kapitalno pitanje je opet i uvek aktuelno. Šta je starije? Pa ne znam stvarno? Rekao bih da je jaje starije, a ustvari šta je to uopšte toliko važno? Život je stariji od smrti. Ljubav od preljube, otac od sina, a kad pogledaš gore medju zvezde, nema tamo nikakvih pitanja. Daljina je starija od svetlosti, ljubav veća od mržnje i tamo negde u kosmosu odzvanjaju zvona i naša se lica roje u košnici osmeha.

Tamo je nastalo i jajoliko sunce i negde na kraju mlečnog puta lebdi vaskrsenje čovekovo. Uskrs je na pragu, hajde sad ne štedite jaja. Pravila su poznata, pobednik u nadmetanju dobija jaje od onoga ko je izgubio. Takmičenje samo što nije počelo. Svako od nas je pomalo i Novak Djoković i pomalo želi da razlupa i razbije protivnika. Ne udarajte sa strane i ostavite se tih starih trikova. Hajde da kucamo jaja pošteno. Uskrs je naš najradosniji praznik, naša radost. Hristos beše pa Vaskrse, beše Hrist i osta u nama doveka.

 

Srećan vam praznik, u ljubavi.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Redakcija || Reklame || Arhiva || Pretplata || Galerija || Linkovi || Kontakt

sva prava zadržana © Serbian Mirror

design by KompArt