IZDVAJAMO

REČ UREDNIKA

Pretplata

Iz redakcije

Sabor trubača u Guči

Foto galerija


SRB INFO

 

ČESTITAMO


 

 

 

 

Intervju sa Mašom Dakić, glumicom iz filma ”Slepi putnik na broju ludaka”

 

GLUMICA MAŠA DAKIĆ GOŠĆA SRPSKOG FILMSKOG FESTA

 

Piše: Marijana Maljković

 

 

 

 

Jedan od filmova na Filmskom festivalu koji vam od srca preporuč ujemo iz više razloga je “Slepi putnik na brodu ludaka“. Ovaj biografski film o poslednjim mesecima života čuvenog srpskog pripovedača Petra Kočića nastao je povodom obeležavanja sto godina od njegovog rodjenja i stogodišnjice Prvog svetskog rata. Po scenariju Vuleta Žurića koji je na tragikomičan način postavio radnju filma u duševnu bolnicu u depresivnom Beogradu pod austrijskom okupacijom, režiser Goran Marković je još jednom dokazao svoje umeće da od glumaca izvuče vrhunske uloge. Zablistala je čitava glumačka ekipa: Igor Djordjević, Aleksandar Djurica, Maša Dakić, Tihomir Stanić...

Izuzetno talentovana glumica Maša Dakić, koja nekoliko poslednjih godina živi u Njujorku, biće gost Festivala. To je i povod za razgovor sa ovom svestranom umetnicom neiscrpne energije, krupnih plavih očiju i dragog lica koje vas neće ostaviti ravnodušnim.

 

Čikaška publika će imati priliku da vas na Festivalu vidi u filmu “Slepi putnik na brodu ludaka“. Osim što osvaja publiku gde god da se prikazuje, ovaj film je pobrao i brojne nagrade. Kako ste doživeli rad na filmu i da li je bilo opravdano da se jedan veliki čovek i pesnik ogoli javno, predstavljajuć i ga poslednjih meseci života dok je bio duševno bolestan?

 

- Zanimljivo. Nikada nisam na taj način videla ovu priču. Nijednog trenutka nisam videla Kočića kao nekoga ko je u bilo kom smislu omalovažen, već sam kao i lik koji igram bila zadivljena njime u svakom smislu. Čini mi se da mi je baš činjenica što sam pre snimanja ovog filma već dve godine živela u Americi pomogla da priču sagledam iz jedne svežije perspektive i doživim svu nostalgičnu, ali i iskreno posvećenu ljubav prema svojoj zemlji koju u sebi, svojim postupcima i svojoj umetnosti i misli nosi Petar Kočić.

 

Kako je izgledala ponovna saradnja, nakon skoro decenije i po i filma “Kordon“, sa rediteljem Goranom Markovićem?

 

- Kada sam 2002. godine dobila ulogu u “Kordonu“, bila sam vrlo mlada i neiskusna i do dan-danas sam vrlo razočarana načinom na koji sam pristupila radu na tom filmu. Kada me je Goran pozvao prošle godine, znala sam da će mi jedini cilj ovoga puta biti da potpuno iskoristim trenutak i Gorana kao saradnika. Smatrala sam da je priča izuzetno važna i odlično napisana, snimalo se u Pančevu koji je moj grad, imala sam sve preduslove! Bez previše dubokih razgovora vodili smo jedno drugo sa potpunim poverenjem i razumevanjem. On je čovek koji jednostavno ume da učini da se osećate sigurno, a na snimanju je to jedna od najznač ajnijih karika za glumca. Ja sam naravno dobila mnogo više, jer kada radite sa nekim kao što je Goran, neminovno u sebi nosite i sve ono što su njegovi raniji filmovi učinili za vas, ono kako su nas oblikovali zastrašujuće životni “Majstori, majstori“, brutalna “Variola vera“, bezobrazluk “Nacionalne klase“ ili detinja iluzornost “Tito i ja“... Ući u profesionalni dijalog sa čovekom koji u sebi nosi sve te i takve priče je svojevrsna pobeda i životni kapital.

 

 

Na Srpskom filmskom festivalu kao gošća, ali povodom jednog drugog filma, biće glumica Hristina Popović. Da li ste imali prilike da zajedno radite na nekom projektu?

 

- Čini mi se da smo baš u filmu “Kordon“ prvi put bile zajedno. Kasnije i u filmu “Skoro sasvim obična priča“... Mi smo studirale zajedno. Bile smo na istoj klasi. Sećam se kada sam došla da se prijavim na Fakultet i na šalteru sam došla da predam dokumenta, ona je bila ispred mene. Znate, ona je mnogo viša od mene, sa tom plavom kosom, tim plavim očima, ako se makar na trenutak ne zaljubite u nju, sa vama nešto nije uredu. I do danas ona je, privatno, jedna od najduhovitijih osoba koje poznajem.

 

Na osnovu vašeg iskustva na oba kontinenta, možete li da napravite paralelu izmedju snimanja filmova u Americi i Srbiji? Da li su predrasude da se kod nas više radi srcem, a da u Americi novac sve odredjuje, opravdane?

 

- Nažalost, nikada nisam snimala film u Americi, tako da ne mogu da poredim. Ali da, sigurna sam da se kod nas više radi srcem, jer para nema, inače bi i kod nas bila slična situacija. Ali da je ljudskije, to sigurno jeste. Moglo bi se doduše reći – i neprofesionalnije, ali evo, neka bude da je kod nas – intimnije.

 

Koliko vam je značilo da baš vas odaberu za javno čitanje novog komada znamenite nobelovke Elfride Jelinek? Kako vam se dopao tekst i da li ste do tada već premostili jezičku barijeru?

 

- Oduvek sam htela da radim na nekom komadu Elfride Jelinek. Fascinirana sam načinom na koji pristupa jeziku, načinom na koji gura granice logike i misli i u njenom radu vidim apstraktnost, neverovatnu inovativnost i veliku introspekciju i iskrenost. To što sam upravo na engleskom, koji nije moj maternji jezik, dobila mogućnost da se igram i obračunavam sa njenim lingvističkim zadacima – bio je samo dodatni izazov. Ipak, engleski nikad nije bio prevelika barijera za mene, naročito imajući u vidu da sam ovde išla u srednju školu. Kada vas neko kao što je ona lično pohvali i zahvali vam se rečima da ste uradili upravo ono što je ona zamislila, vraćam se na ono što sam pričala o Goranu – stvara se dijalog koji vidim kao profesionalni rast i moju ličnu definiciju uspeha.

 

Koliko vas je odlazak u Ameriku promenio kao umetnika?

 

- Dao mi je hrabrost i svojevrsnu vrstu otklona. Izdržljivost, ali i grubost. Amerika od umetnika traži odredjeni kalup, odnosno profesionalno unapred odredjeni način funkcionisanja, i tu je ono gde pokušavam da se izborim i zadržim taj naš, nazvaću ga “proizvoljni“ ton koji mi mnogo više odgovara.

 

Imate veliko iskustvo u sinhronizacijama crtanih filmova. U nekim filmovima ste pozajmljivali glas i više likova. Kako uspete da svaki put zvučite drugačije i da li je to zaista samo zabavno kako izgleda ili su potrebne i odredjene specijalne pripreme?

 

- Sinhronizacija je meni neiscrpno zabavna grana glumačkog posla, nešto u čemu se osećam sigurno i naučila me je toliko toga o načinu izražavanja, preciznosti, tonalitetu, oblikovanju rečenice... I Elfrida Jelinek govori o tome koliko je ritam bitna stavka u pristupu pisanja komada i kako je muzika najvažnija i najtačnija od svih umetnosti. Kroz sinhronizaciju naučite mnogo toga o karakteru i kako tajna svake specifičnosti leži upravo u ritmu govora; ako promašite ritam – promašili ste poentu. I da, poželjno je da štedite glas i naučite kako da pristupate govornom aparatu i koristite ga na način koji je najmanje invazivan. Jednom sam morala da ćutim pet dana i od muke počela da pišem pesme! Nadam se da ću se sledeće godine usuditi da to i objavim.

 

Srpskoj publici ste poznati pre svega kao glumica, bavili ste se produkcijom, bili ste koscenarista, pisac, odabrani ste za javno čitanje komada nobelovke Jelinek, sinhonizujete animirane filmove, težite prema konceptualnoj umetnosti i performansu…

Šta je vaš sledeći projekat?

 

- Trenutno sam na master programu za Integrisane umetnosti i medije na Hunter College-u u Njujorku i radim na tome da se intenzivnije uključim u svet advertajzinga. Advertajzing je kreativniji i manipulativniji nego ikada; trenutno sam vrlo inspirisana tom kreativnom psihologizacijom prodavanja identiteta, što po meni ima usko veze sa performansom i glumačkim nastupom. Sa Markom Krunićem, našim poznatim fotografom, radim na kratkom dokumentarnom filmu koji govori o tome kako kroz socijalne medije, sada više nego ikad, možete da sebe prodate za nešto što uopšte niste i, za sada, nosi radni naslov američke himne: “Star Spangled Banner“.“

 

 

 

Redakcija || Reklame || Arhiva || Pretplata || Galerija || Linkovi || Kontakt

sva prava zadržana © Serbian Mirror

design by KompArt