IZDVAJAMO

REČ UREDNIKA

Pretplata

Iz redakcije

Sabor trubača u Guči

Foto galerija


SRB INFO

 

ČESTITAMO


 

 

 

 

F E L J T O N

 

”Roman Darka Nikolića o najčuvenijoj jedinici srpske vojske” 1. deo

 

 

”GVOZDENI PUK”

 

 

 

U razgovoru ljudi koji su g a okruživali, Lazar je osetio tihu radost i probudjenu nadu. Ta osećanja su mu bila strana, pa ih je brzo uočavao u drugima. On sam bio je hronično setan. Bežao je od kuće, od surovog oca i od majke koja je umela samo da sluša, budući da nije smela glasno da voli. Bežao je u provode, a potom u spavanje. Nije se plašio noćnog života po kafanama, ni secikesa u povratku mračnim ulicama. Na strahove je oguglao, bilo mu je svejedno. A i fizički je, ipak, bio u punoj snazi, što zbog mladosti, što zbog dugogodišnjeg egzercira. Te noći bio je zagledan u osobe sličnog stasa.

Nije poznavao nikog od njih. Malo koga je uopšte i poznavao, jer se nije vezivao za ljude. U kafančetu “Crni konj“ teško da je i mogao da zna nekog, pošto tamo nikada ranije nije ni bio. Ušao je u kafanu zato što je bila otvorena. čuvena po radu bez prestanka, danju bi za stalne goste imala sasvim pristojan svet. Bili su to ladjari, putnici, trgovci i prodavci sa Zelenog venca. Takvi ga nisu mnogo zanimali. Medjutim, noću su tu sedela neka potpuno drugačija lica. Ugnezdio se izmedju njih i naručivao vina...

Mladi, vrlo mršavi konobar Mile, već obnevideo od služenja, neprekidno se provlačio izmedju stolova. On mu je i naplatio popijeno. Lazar je baš rastegao preostali gutljaj kako bi oslušnuo razgovor dva, za to doba noći, prilično živahna lica za susednim astalom.

Bili su oko deceniju stariji od njega, reklo bi se da su obojica ušla u trideset i neku. Da noć nije učinila njihov razgovor glasnim, na prvi pogled ne bi ni mogao da zaključi da su po obrazovanju školovani oficiri, a po iskustvu pripadnici specijalnih snaga. Razgovore te dvojice četnika, kojima su specijalni zadaci na neoslobodjenim teritorijama bili vojni posao, Lazar je počeo krišom da sluša kod treće čaše. Do tad je bio samo zagledan malo u bokal, a malo u jednu prigušenu svetiljku. Blago pripit, vrlo brzo je počeo da, baš kao što je svojevremeno činio u Sankt Peterburgu, i ljude u “Crnom konju“ u mislima svrstava u nekakve grupe. To mu je bio hobi kojim se bavio kada ne bi znao šta će sa sobom. Tako je, osmotrivši ovu dvojicu i čuvši delove njihovih savršeno stručnih rečenica o oružju i akcijama preko granice, prvo frknuo kroz nos, osmehnuo se, pa rekao u sebi “komandosi“. Ta reč mu se svidela otkad je u Rusiji saznao da je korišćena još u Burskom ratu za brze, lako pokretne pešadijske jedinice koje mogu ono što drugi i ne pomišljaju.

Potom je uočio, a onda dobro osmotrio, neku trojicu mračnih tipova u uglu. Njih je svrstao u “giljotine“, jer im je prepoznao sjaj zlata u očima, kakav obično imaju finansijski špekulanti. Takvi za sobom ostavljaju mrtve, jer preko njih gaze da bi napunili džepove. Podsećali su ga na njegovog oca Vojislava, pa mu je bilo lakše da se, ispijajući vino, diskretnim pogledom vrati na onu dvojicu srpskih oficira.

Pažnju mu je kod te dvojice, zapravo, privlačilo njihovo oduševljenje prekjučerašnjom kraljevom odlukom, da sutra, 20. septembra te 1912., počne opšta mobilizacija. Polazak u rat za oslobodjenje Stare Srbije i Makedonije od Turaka priželjkivan je decenijama svim srcem u čitavoj Kraljevini. Kod oficira, koji su već godinama bili na tajnim zadacima na tim teritorijama, kao što su bila ova dvojica – naročito.

“Kažem ti, Milutine... Mi Srbi smo bili nakovanj po kojem se teškim, preteškim čekićima udaralo. A taj nakovanj je bio silan i tvrd i... što su udarci bivali jači, postajao je sve čvršći“, reče čovek vrlo dugih brkova, koga je drugi stalno oslovljavao sa “Pajo“. Paja otpi gutljaj, pa nastavi: “Patnje su nas, brate moj, očeličile. Mi postadosmo nacija jaka, očvrsla, izvrsna za život i za borbu. Vrsna za kosovsku osvetu. I, došlo naše vreme. Baš sada“.

To je bilo poslednje što je Lazar čuo. Uzdahnuo je. Klimnuo je glavom konobaru i polako, kada je već počinjao taj četvrtak, 20. septembar, izašao iz “Crnog konja“.

Uz prve zvuke taljiga, koje su se kretale ka obližnjoj pijaci na Zelenom vencu, zora se najavljivala svetlijom stranom zvonika Saborne crkve. To tek krajičkom pomalo pijanog oka primeti kada je zastao, okrenuo se i još jednom gledao ka kafani koju je napustio. Mnoge je posećivao, ali ovo je bila prva u koju je ušao i iz nje izašao sam.

Lutajući u mislima od teme do teme, ni jednoga trenutka svesno ne dotičući svoja osećanja, a ni svoje obaveze, obično bi dane, neretko i noći, provodio u raspuštenom i strastima podložnom društvu. To novo, moderno beogradsko društvo je u glavama imalo dvadesetčetvorosatni program “U se, na se i poda se“. Noću se sve to demonski umnožavalo. Lazar, tako setan, nikada nije bio kolovodja u tome, kao ni u bilo čemu drugom. On samo nije mogao da nadje drugačije ljude u to doba. Onih dnevnih, “finih“, koje su mu etikecija i protokol naturali – gadio se. Ma, gadio se i onog modernog raskalašnog šljama. Zato je ponekad i bio tako sam. Kao i sada.

Te noći stalno nalivana čaša i vojničke priče sa susednog stola prizvali su snažno sećanje na njegovo iskustvo u Sankt Peterburgu. Baš kada dotaknu najbolniju nit koju pamti, krvavu djačku noć kroz koju je prošao u dalekoj zemlji iz čije je vojne akademije izbačen, začu iza sebe korake. Nisu bili muški. Uveliko je on umeo da razlikuje zvuk seljačkih opanaka, gradskih cipela, oficirskih čizama i modernih ženskih potpetica. Upravo su one odzvanjale, tražeći kamen, a ne blato koje je brazdilo kaldrmu. Pogled je skrenuo u levo, sa vrata “Crnog konja“ na vrata susedne “Varoš kapije“. Okrenuo se ceo nalevo. Iznenadio se: ulica je bila prazna, a koraci su se i dalje čuli. Prošla mu je iza ledja, s desne strane. Svidela mu se ta igra.

Nije joj dao da mu umakne. Okret je završio kao da je u dvorištu “Nikolajevskog konjičkog učilišta“ po hiljaditi put čuo na ruskom “Krugom!“. Obrnuo se oko svoje ose i ugledao par teget potpetica, suknju nešto svetlijeg tona, beli kaiš i isti takav šešir. Prizor, koji bi više pristajao pariskim bulevarima nego beogradskim zorama u blizini pijace, dovoljno ga je zainteresovao da za mladom damom krene. Najpre na pristojnom odstojanju, kako i priliči nekome iz visokog društva. Istina, umeo je on i više da pridje, toliko da se uvuče pod kožu, jer je bio i gladan i žedan ljubavi koju nije imao u kući. To ponašanje je bivalo češće kada bi bio blago pripit. Ovog puta odlučio je da bude pravi predstavnik svog soja.

Pripitost je počela da slabi pred tom njegovom željom. Ili, ipak, ne samo zbog nje. U “Crnom konju“ je društvo možda bilo zanimljivo na poseban način, valjda zbog četnika, ali vino i ne baš. Bar ne u noćnim satima kada bi, dok se svitanje primicalo, nepoznati gosti dobijali sve razblaženija pića. Možda mu se zbog toga brže bistrio um. Ne i dovoljno brzo: umalo se ne zakuca nosem u obod belog šešira. Devojka je naglo stala. “Oprostite, gospo’jice“, reče i nakloni se glavom, sa koje mu šešir iz Francuske umalo ne spade.

“Ne, ne... Oprostite Vi. Meni je drška pukla...“, rekoše usne u koje se zagledao. Prošla je večnost pre nego što je prešao sa usana na oči, krupne, pune života, u tom trenutku pomalo posramljene.

 

nastaviće se

 

 

 

 

Besplatna knjiga o Gvozdenom puku

 

Stotinu godina posle čudesnih podviga najodlikovanije jedinice srpske vojske odštampan je roman o njoj i ta knjiga, “Gvozdeni puk”, se ne prodaje. Deli se besplatno.

Autor Darko Nikolić, novinar iz Beograda, posle višegodišnjeg istraživanja rešio je da ono što je pronašao po arhivima, bibliotekama, muzejima i kod potomaka, podeli narodu. Uz pomoć naroda, koji je i bio darodavac priloga kako bi do štampanja moglo da dodje.

- Mi smo ponosni na mnogo toga, ali i mnogo toga ne znamo. A željni smo znanja, jer postoji prekid u kolektivnom pamćenju svih onih naših divnih kvaliteta koji su nas i krasili u najtežim danima. Ne znamo ni sve naše mane iako posledice njihovog postojanja svakodnevno osećamo. Roman o tim kvalitetima i tim manama pisao sam upravo da ne bismo zaboravili ko smo – kaže Nikolić.

Pisci obično pišu da bi od pisanja živeli. Autor ove knjige na nju ne gleda kao na proizvod, već kao na poklon.

- Zaboravili smo radost darivanja. Ne razmišljamo mnogo o drugima. Putokazi koje su ostavili ljudi koji su činili Gvozdeni puk, a koji su prošli kroz najveća iskušenja od 1912. do 1918, dragoceni su. Život ne za sebe već za druge, život utemeljen u veri da se za Dobro vredi boriti, za njega živeti a ne samo mreti, dragocena su otkrića tokom ove istraživačke avanture. I to otkriće sada je dostupno svima – ističe Nikolić.

Knjiga od 400 strana, a sve informacije o njoj nalaze se na sajtu gvozdenipuk.rs, deli se besplatno i to najpre bibliotekama. - Ko želi da zna kako su živeli, razgovarali, kako su se držali i šta razmišljali ljudi čija dela pamtimo i sto godina kasnije, uživaće u romanu. On se upravo šalje svim našim bibliotekama, a ako bude dovoljno novca, štampać e se još primeraka i deliti svim zainteresovanima – zaključuje Nikolić, uz nadu da će se putem sajta javiti svi koji mogu da pomognu.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Redakcija || Reklame || Arhiva || Pretplata || Galerija || Linkovi || Kontakt

sva prava zadržana © Serbian Mirror

design by KompArt