IZDVAJAMO

REČ UREDNIKA

Pretplata

Iz redakcije

Sabor trubača u Guči

Foto galerija


SRB INFO

 

ČESTITAMO


 

 

 

 

RAZGOVOR SA POVODOM

GORAN MARKOVIĆ O SVOM NAJNOVIJEM FILMU

 

 

“SLEPI PUTNIK NA BRODU LUDAKA“

 

 

 

 

 

U Beogradu 1915. godine, u duševnoj bolnici na Guberevcu, tokom Prvog svetskog rata, poslednje dane svog života provodi srpski pisac Petar Kočić. Pored doktora i drugih pacijenata sa kojima je Kočić živeo, film “Slepi putnik na brodu ludaka” prikazuje i Kočićevog oponenta, netalentovanog kulturnog delatnika Kostu Hermana, koji je bio zamenik vojnog guvermana u okupiranom Beogradu i koji vodjen ljubomorom želi da napakosti Kočiću.

Ovim filmom RTS se uključio u obeležavanje stogodišnjice smrti Petra Kočića, a ujedno i u obeležavanju stogodišnjice Velikog rata. U glavnim ulogama su: Igor Djordjević, Tihomir Stanić, Aleksandar Djurica, Maša Dakić, Jelena Djokić i mnogi drugi. Po scenariju Vula Žurića, režiju potpisuje naš poznati reditelj Goran Marković. Evo šta kaže o svom najnovijem filmu, koji na festivalima osvaja nagrade, reditelj Goran Marković.

 

Reakcije publike na premijerama vašeg filma “Slepi putnik na brodu ludaka” su izvanredne. Svi su veoma zadovoljnu i film ocenjuju najvišim ocenama, a isto tako ne izlaze iz sale smračenog lica, već su oduševljeni, iako je tema prilično teška. Nadam se da ste zadovljni takvim reakcijama?

- Naravno da sam zadovoljan, jer sam se trudio da sve to ne izgleda jako teško za gledaoca, već da s vremena na vreme budu intervali u kojima će biti humornih pasaža i da koliko god mogu izbalansiram ta raspoloženja. Mislim da je veoma važno kada imamo teške situacije da tu bude i malo humora, kako ne bi bilo sve preteško i morbidno, već da postoji i neki ventil, da se ljudi malo nasmeju. I po reakcijama publike, uspeli smo u tome.

 

Koliko je Petar Kočić bio inspirativan za rad? - Moram da priznam da pre ovog filma nisam znao mnogo o Petaru Kočiću, osim onoga iz lektire. Petar Kočić jeste glavna ličnost priče, pa smo pisac i ja probali da rekonstruišemo život tog čoveka i da probamo da otkrijemo kakav je on zapravo bio. Ne samo njegova bolest, nego i uopšte njegova priroda. Jer je osnovna ideja bila da se iskopa kakav je to čovek bio, jer se o Petru Kočiću veoma malo zna, čak se ne zna ni gde mu je grob. A ta ideja da probate da vaskrsnete nekog čoveka je bila dramatična i primamljiva.

 

Recite nam kako je bilo na radu i stvaranju ovog filma?

- Atmosfera je bila veoma dobra i trudili smo se da na ovim filmu pokažemo mnogo više od jedne biografije. Trudili smo se da ukažemo na činjenicu da je u tom trenutku kada je Srbija bila potpuno okupirana, pre tačno 100 godina, jedna duševna bolnica bila jedina slobodna teritorija. To je bio, pored svih ostalih istorijskih podataka, najlepši motiv u radu na stvaranju ovog filma.

 

Duševna bolnica Guberevac je bila jedna od značajnih zgrada 19. veka. Da li ste u njoj snimali ovaj film ili ta zgrada više ne postoji?

- Duševna bolnica Guberevac još uvek postoji. To je jedna vrlo interesantna zgrada u sklopu bolničkog kruga u Beogradu, medjutim ona je jako zapuštena, što je velika tragedija s obzirom na to, da je jedna od najvažnijih zgrada koje su izgradjene u 19. veku. Tu je zgradu sagradio knez Mihailo kao prvu duševnu bolnicu na Balkanu. Hteo sam da snimam u toj bolnici, medjutim ona je toliko zapuštena da je snimanje u njoj tehnički bilo neizvodljivo. Kada sam ušao u tu zgradu da je pogledam, bio sam zgranut u kakvom je užasnom stanju. U njoj i sada postoje pobacani bolnički kartoni duševnih bolesnika ko zna iz kog doba, to je naravno slika i prilika onoga što se dešava u našoj zemlji. Zato smo morali da izaberemo potpuno drugo mesto. Snimali smo u Pančevu u zgradi Narodnog muzeja.

 

Kako ste izabrali glavnog glumca Igora Djordjevića, za ovu odgovornu ulogu i jeste li zadovoljni kako je izneo?

Igor je veoma dobar glumac koji je sada u velikom usponu.

On je jedan ozbiljan čovek koji je mnogo truda uložio u ovu ulogu, pre svega je neverovatno mnogo radio na jeziku, jer on je Beogradjanin, a igrao je Bosanca. Igor je mnogo istraživao o Kočiću i moram da kažem da je on oko svog lika sam uradio veći deo posla od mene. Odlično je uradio lik Kočića, veoma sam zadovoljan.

 

Kada su istorijske činjenice u pitanju, velika je odgovornost napisati tekst – scenario. Vule Žurić je novo ime u ovom poslu što se filma tiče?

- Vule Žurić je jedan vrlo interesantan pisac, Sarajlija koji živi u Pančevu. On se oslanjao na kazivanja jednoga čoveka koji je proveo vreme u duševnoj bolnici sa Kočićem i zapisao tačno sve šta se dešavalo. Medjutim, meni to nije bilo dovoljno i ja sam tražio još nešto što bi povećalo dramsku tenziju. Zapravo tražio sam te muško-ženske sentimentalne veze koje nisu bile zapisane. Tako sam izmislio i taj odnos Salijerija i Amadeusa, koji je dao tom okupatoru drugu dimenziju, tako da nije samo glavna stvar u okupaciji nego i u ljubomori, i u stvaralačkoj nemoći i smatram da je sve to dramski bolje uobličilo celu priču. To je bar moje mišljenje.

 

Dosta scenarija ste i sami pisali za svoje filmove i serije?

- Radio sam nekoliko filmova po scenariju Duška Kovačevića: “Urnebesna tragedija“ i “Sabirni centar“, radio sam takodje “Kordon“, koji je napisao drugi pisac, a neke sam i ja sam pisao. Recimo, u ovom filmu mnogo sam saradjivao sa piscem koji nije radio za film do sada, ali je veoma talentovan pisac. Njemu sam dosta toga sugerisao i pritiskao na nekim stvarima o kojima sam već govorio, o tim sentimentalnim linijama, što on nije imao u svom prvobitnom scenariju. Uporno sam insistirao na ovome, a on je bio fleksibilan pisac, pa sam eto na taj način učestvovao u ovom scenariju, ali ga ja nisam pisao.

 

Činjenica je da se prvi put bavite jednim nacionalnim junakom.

- Nisam se toliko bavio tom temom, zapravo sam hteo da kažem da je u to vreme sve okolo bilo ludo i jedino zdravo mesto je ta ludnica. To je aluzija zapravo na ono što se i danas dešava oko nas.

 

Da li može da se kaže, da ste želeli da napravite paralelu izmedju ludnice tog vremena i danas kod nas?

- Ne znam. U stvari da. Ima mnogo ludaka na sceni danas. Zapravo to šta je normalno, a šta nije normalno, strašno se mnogo promenilo i vi ne možete danas tvrditi da je nešto normalno, a u isto vreme da ne potvrdite da nije normalno. Tako da je tema o tome šta je ludilo jako aktuelna i, nažalost, to je naša centralna tema.

 

Koji je vaš sledeći projekat, na čemu trenutno radite?

- Pa moram da kažem da sam potrošio dosta vremena u životu pokušavajući da snimim jedan veliki projekat za koji mislim da nedostaje zemlji iz koje potičem, a to je projekat “Goli otok“. Dva puta sam pokušao da to uradim i nisam uspeo. Sada sam došao do treće varijante, to sada može ispasti smešno, ali je ideja da to bude kao erotski triler. Naime, otkrio sam da je jedan engleski pisac boravio u Beogradu od 1948. do 1953. godine i bio je po svoj prilici engleski špijun. Došao sam na ideju da napravim priču iz ugla tog špijuna, koji je vrlo devijantan, seksualno bizaran. Tako da ću iz vizure jednog takvog čoveka koji je sasvim poseban, da napravim priču o Golom otoku.

Gospodinu Markoviću želimo puno uspeha u radu na budućem projektu, a naše ljubitelje filma pozivamo da obavezno pogledaju njegov film “Slepi putnik na brodu ludaka” koji je na repertoaru našeg festivala u petak 1. decembra. Jedna od glavnih ženskih glumica iz filma Maša Dakić je naš gost festivala. Vidimo se na Srpskom filmskom festivalu Čikago!

 

 

Redakcija || Reklame || Arhiva || Pretplata || Galerija || Linkovi || Kontakt

sva prava zadržana © Serbian Mirror

design by KompArt