1. MAJ – MEDJUNARODNI PRAZNIK RADA

Ove godine radnici svoj medjunarodni praznik neće slaviti kao što je uobičajeno, u demonstracijama, protesnim šetnjama ili prvomajskim urancima, već uglavnom sedeći kod kuće u karantinu, ili na radnim mestima boreći se protiv virusa. Ukratko vam predstavljamo istorijat ovog praznika, i zašto se 1. maj, ne obeležava kao Praznik rada u Americi, iako je tamo sve počelo.

Zamah prve industrijske revolucije i industrijalizacije u 19. veku obeležio je nemilosrdno iskorišćavanje radnika od strane vlasnika i poslodavaca. Male nadnice, dnevni rad od 12 do čak 18 sati, iskorišćavanje dečje radne snage i život na ivici egzistencije rezultirali su nizom štrajkova u kojima su se zahtevali dostojniji uslovi rada i života. Najveći zamah radnički pokreti su doživeli u zemlji koja je imala najbrže rastuću industriju – SAD.

Vrhunac se dogodio u Čikagu, maja 1886. godine, kada je na ulice izašlo oko 40.000 pripadnika radničkog pokreta ističući zahteve simbolizovane u tri osmice: 8 sati rada, 8 sati odmora i 8 sati kulturnog obrazovanja. 4. maja, tokom okupljanja radnika na Hejmarket trgu u vezi sa ovim štrajkom, neko je bacio bombu, koja je ubila policajca i pokrenula žestok okršaj. Kao rezultat toga, četiri vodje radnika su potom bili obešeni, a trojica poslata na dugogodišnju robiju, na osnovu sumnjivih optužnica.

Godine 1888. Gompersov sindikat se reorganizovao u Američku federaciju radnika koja je oživela ideju o osmočasovnom radnom danu. Gompers je izneo plan kojim bi štrajk trebao da počne 1. maja – na četvrtu godišnjicu protesne šetnje koja je dovela do dešavanja na Hejmarketu. U medjuvremenu, u Parizu, grupa radničkih vodja se sastala kako bi osnovali Drugu internacionalu. Za ove Evropljane, pogubljeni čikaški radikali su bili poštovani kao sveci. U duhu solidarnosti, Druga internacionala je 1. maj 1890. proglasila danom protesta.

U mnogim evropskim zemljama i američkim gradovima 1890. godine radnici su izašli na ulice tražeći, kao i u Čikagu, osmočasovno radno vreme. U Nemačkoj je došlo i do nereda kada se u proteste umešala policija, a u mnogim gradovima demonstracije su održane uprkos pretnjama vlasti da će policija rasterati učesnike.

Trebalo je proći nekoliko decenija dok su se radnici, prvestveno u zapadnim demokratskim zemljama, delovanjem sve jačih sindikata uspeli izboriti za nešto veća prava sporazumevajući se sa poslodavcima uz posredovanje države, tako da su se vremenom smirile socijalne tenzije.

Nekoliko godina se činilo da će 1. maj postati neka vrsta načina za okupljanje socijalista i u Americi kao što je to bio slučaj sa drugim delovima sveta. Medjutim, Panika iz 1893. godine je bila na pomolu i pokrenula je talas bankrotstava zbog kojih je nacija potonula u duboku depresiju – a takve depresije obično pokreću radnike na radikalna rešenja.

Stvari su došle do tačke ključanja sa Pulmanovim štrajkom, koji je izbio u maju 1894. štrajkači Pulman Palasa - kompanije za automobile, su ubrzo dobili i podršku Američkog sindikata železnice, koji je vodio Gompersov rival Judžin V. Debs. Predsednik Gruver Klivlend, konzervativni demokrata, je bio rešen da uguši štrajk. Ali nije želeo da od sebe otudji Američku federaciju radnika, koja još uvek nije bila umešana u Pulmanov okršaj. Šta više, 1894. godina je bila izborna godina i Demokratska partija nije mogla sebi da priušti da je gledaju kao neprijatelja radničke klase. Klivlend i demokrate su došle do mogućeg rešenja: oni će proglasiti nacionalni Dan radničke klase, ali ne 1. maja – jer je taj dan dovodjen u vezu sa socijalistima i anarhistima. Još u septembru 1882. pojedini sindikati su počeli da slave Praznik rada u Njujorku. Do 1984. ovaj dogadjaj se održavao kao godišnja tradicionalna proslava pred kraj leta u Njujorku i usvojen je od strane mnogih američkih država, ali nije smatran nacionalnim praznikom. Niti je dovodjen u vezu sa radikalima koji su upravljali Drugom internacionalom koja je težila okupljanjima za Prvi maj.

Nakon boljševičke revolucije, Prvi maj je postao državni praznik u SSSR, a potom i u drugim nastalim jednopartijskim državama, kojima je političko-programski uzor bio SSSR, te je u njima dan vremenom izgubio svoje izvorno značenje i svoju izvornu svrhu. U jednopartijskim režimima i nerazvijenim državama radnički pokret je bio zaštićen samo deklarativno, a u stvarnosti je bio dirigovan i kontrolisan za boljitak birokratske elite.

Obeležavanje Praznika rada u Srbiji prešlo je dug put – od zabrane održavanja kojoj su prkosili radnici protestnim šetnjama, bojkotom rada i zborovima, preko prvomajskih uranaka do obaveze koju je uveo Tito 1945. godine. Slavljenje tog praznika predstavljalo je borbu ne samo za radnička, već i za politička prava i slobode. U Srbiji i regionu vremenom je postao običaj da se tog dana u zoru izlazi na Prvomajski, umesto kao što je bio običaj, Djurdjevdanski uranak. Naime, u srpskoj narodnoj kulturi, u znak sećanja na budjenje srpskog naroda u dva značajna istorijska dogadjaja, Prvom i Drugom srpskom ustanku 1804. i 1815. godine, uranak se vezivao za uspomenu na djurdjevdanski sastanak hajduka. Obeležavao se jutarnjim odlaskom školske dece sa učiteljima u prirodu, pevanjem rodoljubivih, hrišćanskih i tradicionalnih pesama, i igrom.

Poslednjih godina borba za radna i ljudska prava, veće plate, veću zaštitu na radu i uopšteno dalje razvijanje pravednijeg radnog zakonodavstva obeležava se različitim vidovima demonstracija i protesta.

Prvi maj, medjunarodni praznik rada jedan je od najrasprostranjenijih praznika na planeti. Slavi se u oko 150 zemalja sveta, a crvni karnfil, koji predsavlja simbol radničkog pokreta, često je vidjen tokom demonstracija na ovaj praznik.

Marijana Maljković