2020. PASIJA GODINA

Pola za Trampa, pola protiv Trampa, niko za Bajdena!

“Istoriju pišu pobednici. Predanja ispreda puk. Književnici fantaziraju. Izvesna je samo smrt.“ Danilo Kiš

Prestala sam sa pisanjem 6. juna 2020. godine. Drugi put u svom novinarskom životu. Prvi put je bilo 1. aprila 1996. Trajalo je do 5. oktobra 2000. Koliko će sada trajati? Je li ovo konačno? Hoću li baš ja morati da budem dvostruka potvrda čuvene izreke da je “novinarstvo divna profesija, ako se na vreme napusti”? Kako mi se slatko, odozgo sa novinarskog beskrajnog neba, smeje Miro Radoičić! Mada, kažu da nije baš on ni smislio tu izreku, ali je toliko često koristio da je skoro postao njen nezvanični autor.

Nisam ja napuštanjem pisanja napustila samo taj uzvišeni zanat. Napustila sam sebe, odrekla se sopstvene hrabrosti, rečitosti, drskosti i dostojanstva. Napustila sam istinu, potrebu da je pronadjem i izgovorim. Prvi put razočarana stanjem u mojoj zemlji. Drugi put uplašena za egzistenciju u mojoj novoj zemlji, koja se sada kruni i urušava po svim šavovima i pukotinama. Nije mi nikakva uteha to što će se ovo već sutra zvati juče – nema vajde od rušenja starog sveta i budjenja u nekom novom – ne znam čega se više plašim.

Dovoljno sam pametna da shvatim da je Facebook od početka kontrolisao ono sto pišem i objavljujem, najpre tokom pandemije, a potom i tokom preliminarnih protesta u Americi. Već tada sam oprezno pisala o stanju u zemlji (ipak uvek sa stavom), uverena da me kontrolišu sa svih strana. Ali, onaj čudan osećaj u stomaku koji zovemo instinkt baš mi je 7. juna rekao da je vreme da ponovo zaćutim, jer postaje opasno, postaje nerešivo, postaje skoro nemoguće. Pisala sam iz ljubavi prema istini, bila je to neka moja mala, skoro nemoguća misija, u vreme u kome je bilo očigledno raspadanje sveta koji poznajemo, uz pokušaje levih da se stvori utopija, svet koji nije mogao opstati ni u knjigama. Pisala sam volonterski, jer mi je jedina neophodna nadoknada bila mirna savest, dobar osećaj da istina može pronaći put do čitaoca, i nada da oni mogu razumeti o čemu govorim. Sve se u tim tekstovima uskomešalo i zavitlalo, od pandemije, straha od zaraze, odgovora vlasti, protesta opozicije, razmimoilaž enja mišljenja stručnjaka, očaja zbog ekonomije, paralize od misli o budućnosti, nemogućnosti da planiramo, predvidjamo. Bilo je tu očaja zbog dehumanizacije, ukidanja ljudskog kontakta, zapitanosti o tome koga ćemo pomilovati, zagrliti, poljubiti, držati za ruke ili u naručju, sa kim ćemo razgovarati, plakati, smejati se i ćutati. Odvojili su nas od ljudi, odvojili su nas od suštinskih sebe, od sopstvenog jezgra, tražeći da isključimo logiku i dopustimo im beskonačno vredjanje inteligencije. Spržili su nam mozak, tako brzo, tako efikasno, a skoro bezbolno, makar za nas koji smo još uvek živi. Umesto handsanitizer, vešto su iskoristili brainsanitizer, a da nismo ni primetili.

Lično smo im to omogućili, zar ne? Prihvatanjem nesuvislih odluka i glupavih objašnjenja, nasedanjem na prozaična opravdanja i analize nebazirane na činjenicama; omogućili smo im atak na našu pamet, integritet, emocije i misao. Pitala sam se, skoro svakodnevno, šta još može da nam se desi, šta bi nas još, osim pandemije, moglo snaći. I onda se desilo. Rasni i klasni nemiri, širom Amerike, republike u čiju sam demokratiju i ja slepo verovala. Poznajući većinu mana njenog političkog sistema, uvek sam tvrdila da je još uvek najsnaž nija zemlja na svetu, sa najboljim mogućim sistemom. Jesam li baš toliko bila zaslepljena? Ili su oni koji je ne vole, sa svojim levičarskim namerama, sada mnogo snažniji, glasniji, opasniji?

Politička korektnost, kojoj sam se godinama, i glasno i u sebi, suprotstavljala, sada je dostigla vrhunac, brišući svaku logiku, razložnost i rezone. I htela sam da zapisujem šta se sve sme, a šta ne sme reći, napisati, pomisliti čak. Toliko je toga bilo, na dnevnoj bazi. Levi nisu hteli da čuju desne, optužujući ih za drugačije mišljenje, za drugačije stavove, za drugačiju viziju. Nikada nije bilo baš ovoliko mržnje izmedju dve raspolućene Amerike. Sada sa leve strane stižu i mržnja, i baklje, i motke, i pištolji, rušenje i razrušavanje, i naravno pesnica, koju mi odlično poznajemo… Srušili su Čikago, i Njujork, i Boston, i LA, i San Francisko, i Sijetl, i Oregon.

Ubistvo Džordža Flojda u Mineapolisu je tragično i totalno bespotrebno, ali je postalo povod za nerazumno ponašanje onih koji bi da oslabe Ameriku, da unište njen kapitalizam, omalovaž e prosperitet, suzbiju slobodnu misao i govor, zabrane religiju, a sve to pravdajući prevazilaženjem rasizma. Istina je, rasizam postoji, često je dvosmerna ulica, i zahteva ozbiljno suočavanje i rešavanje suštinskih, dugogodišnjih, decenijskih problema. Ali se neće razrešiti rušenjem, neće nestati zamazivanjem, neće ispariti prefarbavanjem, neće se smiriti ubijanjima, ranjavanjima, silovanjima istine. Prebacivanje krivice na policiju (koja zaista ume da bude brutalna, ali je suštinski neophodna za držanje reda) jeste izgovor, koga se levi, angažovani na projektu slabljenja Amerike, drže kao pijan plota, objašnjavajući svoje besmislene akcije. Ukidanje finansiranja, obezglavljivanje policije u gradovima kojima rukovode demokrate (kakvo besmisleno ime za komuniste najgore vrste), osnivanje komune – zone bez policije u Sijetlu, farbanje 5. avenije žutim slovima “BlackLivesMatter”,panoi sa sloganima u dvorištima dvoraca u belim predgradjima, deca koja pljuju roditelje, tvrdeći da su rasisti, strah od reči, od izraza na licu, strah od pokreta, od pogrešnog pogleda…

Posle nevidjene političke korektnosti, koja je uspela da uništi svaku trunčicu slobodnog mišljenja, sada imamo i poništavanje kulture, u rušilačkim naletima na spomenike istorije, svedoke epoha, poglavlja, svedočanstva prošlosti na kojoj počiva ova zemlja, njen sistem, temelje republike u kojoj je skoro do juče bilo moguće tragati za srećom. “CancelCulture“, koncept, levičarski projekat iza koga se krije potreba za rušenjem, negiranjem, poništavanjem, skrnavljenjem, nagon za tipičnim komunistič kim korakom – mi ćemo napraviti još starije i bolje! Videli smo to na mnogo mesta u Evropi, toliko mnogo puta. Odlično zvuči, ali ne pije vodu! Kada će to indoktrinisani Amerikanci shvatiti? I da li će shvatiti uopšte?

Bojno polje, koje je nastalo on-line, uz jedan kompleksan rekreativni sport – uništiti jedno drugo - sport u kome su praktično formirana rudarska polja, u kojima su vredni rudari, crni od sopstvenih misli, kopali po starim postovimai dizali prašinu, sa namerom da nekoga ponište u što kraćem roku – sada se preselilo i na američke ulice, u velikim gradovima posebno, uz pravo oružje, orudja svih vrsta sa strahovitom, silnom željom za uništavanjem.

Uveli su pratioce na velika vrata; što nas više ljudi prate srećniji smo, broj pratilaca dokazuje našu vrednost, veličinu, inteligenciju, duh, lepotu, stil… Pratioci su nam postali jedino merilo vrednosti, jedini razlog zbog koga svakog jutra iznova ustajemo, da se suočimo sa novim danom na mreži.

Čudno je to kako se ljudi lako prešaltavaju iz otpora prema kontroli do potpunog predavanja kontrolorima. Sada smo u fazi da uopšte ne moramo biti ni kontrolisani ni praćeni, dovoljno je samo da živimo u strahu da jesmo praćeni i kontrolisani, neprekidno; dovoljno je da mislimo da smo pod kontrolom sa nekog imaginarnog mesta, pa da nas oni koji su rasporedjeni na različitim koordinatama drže u šaci. Došlo je vreme da policiju zovu zbog tvita, ali ne i zbog ubistva. U fazi smo kada te reč može ukinuti, poništiti, ostaviti bez posla, ili odvesti u potpuni zaborav. Ako ste spremni da pošteno i bez ostatka izrazite svoje mišljenje, mogu vas instantno proglasiti kriminalcem najgore moguće vrste. Tužibabe smo počeli da nazivamo analitičarima, dopuštajući da se Veliki brat nastani u svakome od nas i postavi pored svakoga od nas. Došlo je vreme u kome se ne plašimo “njih”, nego se plašimo “nas“. Plašimo se nas koji se ogledamo u sopstvenom iskrivljenom ogledalu socijalnih mreža, u kome nam je, baš zahvaljujući iskrivljenosti, udobnije nego u sopstvenoj kozi. Sve dok i sami ne postanemo mete, dok nas hijene sa mreža gutaju nemilosrdno, jer nemaju pojma da će već sledećeg trenutka i same biti progutane. Tu nema nikakve socijalne dileme. Ne daj Bože da vam se iz usta slučajno omakne šala ili vic – bićete počišćeni u sekundi, jer je humor postao test ovdašnje trenutne, umišljene čistoće. Uvedeni smo u tiraniju bez humora, nestalo je brzine i britkosti misli, zabranili su nam da ostavimo trag.

Poništavaju se karijere. Zabranjuju se filmovi! Odnekud, iz nekog virtuelnog sveta izvan realnosti, postavljaju se novi kriterijumi za misao, pogled, reč, stav. Mediji nesrećno proklizavaju po sopstvenom žvalavljenju, i tako vešto razmazuju ionako kratko pamćenje javnosti, koja se ne seća ni šta je od vesti pojela za doručak. Ne prihvataju ideju da možeš čitati vesti, ali ih ne možeš i praviti, pa kao u fabrikama sa četvorobrigadnim sistemom radnog vremena produciraju bljuvotine, bez imalo stida. Jedna od najnovijih je ključ (pol, rasa, etnička pripadnost) po kome će se filmovi kandidovati za Oskara. Sećate li se ključeva iz SFRJ? Slušam koleginicu, obrazovanu, stabilnu, pametnu mladu devojku, koja u očaju plače zbog toga što je privilegovana. Na moje pitanje na koji način, ne ume da nadje odgovor, već mi objašnjava da privilegovanost nije samo ono sto imaš, već i ono sa čime nisi morao da se suočavaš. Ja je pitam da li je i šta uradila za nekog Afroamerikanca, neko dete iz lošeg kraja grada, da li je ponudila da mu bude mentor, da mu pomogne finansijski, da ga posavetuje… Odgovorila je očekivanim sleganjem ramenima.

Psihologija mase i trpljenje nelogičnosti i besmisla pravi je psiho-socijalni test u kome ljudi, izludjeni u strahu, bez pogovora prihvataju nelogičnosti. Ono što smo nekada smatrali poremećajem, danas je ulaznica za klub, klan, grupu… Nestale su vrline. Socijalne mreže su postale kao prljavi zidovi školskih WC-a, na kojima smo do beskraja mogli da škrabamo gluposti, koristeći krede, olovke, a bogami, bilo je škrabanja i sopstvenim izmetom. Dok svako drži svoj megafon i u njega besomučno urla, zajedno se gušimo u zaglušujućoj buci. Što je megafon jači i buka besmislenija, sve su nepotrebnije činjenice, do nivoa na kome su potpuno obesmislene, izbegnute, poništene takodje. U toj crnoj rupi nemilosrdno se onda guše teme, izvori informacija, učesnici, a naročito autori. Sta je Covid-19 prema toj vrsti zaraze?

Istina je, nikada nismo u isto vreme imali globalnu pandemiju (u kojoj se zaraza širi neverovatnom brzinom i na nemoguće načine, uz svakodnevno utvrdjivanje novih simptoma), klasne nemire i proteste (u kojima se ubijaju ljudi i ruše gradovi) i predsedničke izbore (u kojima se sloboda i kapitalizam sučeljavaju sa utopijom i socijalizmom), pa su zato dodatno zabrinuti i gradjani, i analitičari i političari. Kuda će nas sve ovo odvesti?

U medjuvremenu, nastavlja se naoružavanje Amerikanaca. U vreme kada gradjani ne očekuju skoro nikakvu zaštitu od policije, uredno stoje u redu za oružje. Pet miliona Amerikanaca ove godine nabavilo je oružje prvi put u životu. Statistika od koje se ledi krv u žilama. A kako i ne bi, kada su se, recimo, sve čikaške bande, koje su inače zavadjene na krv i nož, i zbog kojih nijedan vikend ne prodje bez desetak ubijenih i pedesetak ranjenih, udružile protiv policije, sa odlukom da pucaju na svakog naoružanog policajca na nekoj intervenciji.

I jedni i drugi nam govore da su ovo ne samo najvažniji predsednički izbori, već da su ovo najvažniji izbori u istoriji Amerike. Istorijski izbori! Istorijska debata! Istorijski trenutak! Uspeli su da devalviraju i tu reč, a nisu uspeli da nauče da istorija jeste ponavljanje grešaka, koje se obično i pobednicima i gubitnicima olupaju o glavu. Prva debata samo nam je potvrdila da ćemo birati izmedju dva džangrizava starca, koji, možda i zbog problema sa čulom sluha, jedan drugog ne čuju, pa upadaju u reč, sami sebi uskačući u usta. Ko zna, možda im je korona odnela i čulo dobrog ukusa. I jedni i drugi koriste apokaliptičnu terminologiju, u nastojanju da nam ukažu na sopstvenu važnost i opasnosti od pogrešnog izbora. I jedni i drugi su, nažalost, u pravu! Trećeg novembra ćemo birati izmedju Amerike kakvu poznajemo, u koju smo zaljubljeni, i zbog koje ostavljamo sopstvene zemlje, rodne gradove, porodice, roditelje, decu, poslove i snove, verujući da Amerika jeste san. Trećeg novembra ćemo birati izmedju slobode i socijalizma! Biraćemo izmedjuuredjenosti i utopije.

Opredeljivaćemo se izmedju poznatog, koje funkcioniše, i nepoznatog, koje nije funkcionisalo nigde u svetu do sada. Trećeg novembra na izborima je Amerika. Hoćemo li ostati u zemlji slobode i individualizma, ili ćemo se preko noći naći u Venecueli na steroidima? Hoćemo li stvarno morati da sakrijemo sve svoje vrline, i da se odreknemo slobode, koja dovodi do šansi, a onda tako eliminišemo i šanse, kojima smo mogli da ispišemo sopstvenu slobodnu budućnost. Iskreno, ni jedan od ponudjenih predsedničkih kandidata nije nikome potpuno po volji. Kao što je bilo i 2016. kada nisam ni išla na glasanje, jer nikako nisam mogla da zaokružim Hilari, a Tramp mi, kao libertarijanc u opredeljenju, nije mnogo obećavao. Pitala sam se tada – zar je ovo najbolje što Amerika može da ponudi? Predlagači su ponovo od dva zla odabrali oba. Bajden, profesionalni političar u najboljem maniru najstarijeg zanata, pokušava da gumicom izbriše 47neefikasnih godina provedenih u Vašingtonu, u kome nije ostavio skoro nikakav trag, a Tramp, sada malo smireniji zbog predsedničkog iskustva (sećate se, iskustvo je ime koje dajemo sopstvenim greškama), svestan je valjda da je malo iskrenosti opasno, ali previše – kobno! Činjenica da se normalni ljudi više nigde u svetu ne bave politikom, dovela nas je dovde.

Sipaju nam u glavu da su predstojeći izbori biranje izmedju dobra i zla, referendum o Trampu, levkom nam dolivaju reakcije na vesti, umesto da se bave sopstvenim planovima i programima. Što je priča veća, činjenice su nepotrebnije, pa se svesno izbegavaju, a mi jadni i dalje ne znamo ko drži bič, a ko je konj. Stvarno, dali su Trampu trebale baš tri nominacije za Nobelovu nagradu za mir, i da li je Bajden baš morao da se poziva na proizvodnju u Americi, kada je on lično sa Obamom skoro celu industriju oterao preko granica i uništio sve što je mogao?

I da nam baš ne bi bilo mnogo dosadno, samo 45 dana pre predsedničkih izbora, posle duže i teške bolesti preminula je RBG, ikona američkog sudstva, sudija Vrhovnog suda, koja je u istoriju ušla boreći se za ženska prava i feminizam, ikona liberalnog sudstva, za života ušla u knjige, filmove i legendu. Ali, Amerika ne bi ličila na sebe kada ne bi, pre nego što se telo pokojnika ohladi, započela raspravu o popunjavanju upražnjenog mesta! Kao što i sledeći izbori počinju na dan ovogodiš njih izbora. Jer, da se razumemo, veoma važno za zemlju, za njenu budućnost i za njenu istoriju. Aktuelni predsednik na to mesto može da nominuje, Senat da potvrdi nominaciju, ali niko razuman nije verovao da će se to desiti pre izbora. Levičari, naravno, traže da nominaciju predstavi novoizabrani predsednik, i dalje ne verujući da to ponovo može biti predsednik Tramp. On vrlo vešto koristi šansu da u svom prvom mandatu nominuje čak troje sudija Vrhovnog suda, i tako većinu prevagne na konzervativnu stranu, nadajući se da će mu to biti jedno od najvažnijih dostignuća tokom predsednikovanja.

I onda nastaje ludilo kada predloži Amy Coney Barrett, uglednu sudinicu Apelacionog suda u Čikagu, pa pošto joj ne mogu naći nikakvu mrlju na karijeri, počinju da brljaju po njenoj religiji (katolikinja), porodici (muž advokat) i sedmoro dece (dvoje usvojeno sa Haitija, a najmladje sa Daunovim sindromom), tvrdeći da majka sa toliko obaveza nije u stanju da dobro radi svoj ozbiljan posao i ispuni zahteve ove važne funkcije. U kritikama naročito prednjače borci za jednakost i feministkinje, uskačući same sebi u usta! Nakon višednevnog ispitivanja pred Komitetom za pravosudje u američkom Senatu, ACB je izabrana za sudiju Vrhovnog suda Amerike, čime se ravnoteža izmedju konzervativnih i liberalnih sudija pomera na 6:3 u korist desnih – ACB je uspela da uveri senatore da ona neće biti političar u mantiji, nego časni sudija Vrhovnog suda.

Posle prve i kao što nam rekoše istorijske debate (bila je istorijski dosadna, istorijski nepristojna i istorijski isprazna) stigla je i vest da su predsednik Tramp i njegova supruga Melanija pozitivni na Covid-19. Samo 32 dana pre izbora. Odmah su krenule čestitke, želje i pozdravi na socijalnim mrežama, uz naravno brizne poruke iz Kongresa, Senata i sa drugih javnih mesta i želje za predsednikovo dobro zdravlje i brz oporavak. Hitno bolnica, hitno izlazak iz bolnice, kao odlična podloga za dve nove teorije zavere. Prema jednoj, virus mu je podmetnut tokom debate (nju pominju i u nju veruju uglavnom desni), prema drugoj virus nikada nije ni imao, samo je želeo da prikupi simpatije glasača (nju pominju i u nju veruju uglavnom levi). Oni koji racionalno posmatraju stvari primetili su da se predsednik ipak jeste malo promenio posle dijagnoze. Nagore, ili nabolje – kašće nam se samo.

Onda je došla druga istorijska debata (pošto je jedna u medjuvremenu otkazana), uz mute button, i dodatno petljanje komisije; regulativa, kontrola, nadgledanje… Ipak, moderatorka je držala konce u svojim rukama, kandidati su se malo dozvali pameti, iako još uvek nismo dobili odgovor od Bajdena da li je upetljan u prljave poslove svog sina i ako jeste, koliko je od njih zaradio. Stvarno, gde je Hanter Bajden? Da se razumemo, i ranije je u izbornim godinama bilo oktobarskih iznenadjenja, tušta i tma – pronalažene su afere, lažni bankovni računi, offshore kompanije, neplaćeni porezi, nepriznata vanbračna deca… Ali, priznaćete, nikada nije bilo ovako. FBI poseduje laptop Bajdenovog sina, pa sada češljaju je li bilo dilova sa Ukrajinom, Rusijom i Kinom, u kojima je mladjani Bajden profitirao, i da li je Big Guy njegov otac, takodje poslovao po príncipu leva ruka- desni džep. Mada, u njegovom je slučaju i džep levi.

I, kako će 3. novembra glasati Amerika? Polovina za Trampa. Polovina protiv Trampa. Niko za Bajdena! Oni koji me poznaju, znaju da često ponavljam katastrofič nu rečenicu – The End Is Near! Ne toliko kao upozorenje da nam se bliži smak sveta, već više kao činjenicu da svetu kakav poznajemo dolazi kraj. Da posle ovogodišnjih izbora u Americi, ma ko da ih dobije, ništa više neće biti isto!

Ima mnogo razloga tome, ali je suštinski da mi više nismo u materijalnoj, već u egzistencijalnoj i duhovnoj krizi, iz koje nas nikakvi rezultati izbora ne mogu izbaviti. Godina 2020. je godina u kojoj je objavljeno toliko knjižurina, analiza, političkih pamfleta, za i protiv ovoga i onoga, brošura o virusu, ruskim, kineskim i našim teorijama zavere, svedočanstava o tome da li Tramp voli sestričinu ili Melanija mrzi saradnike. Ne znam da li ćete zapamtiti i jedan naslov, ali, mogu da tvrdim da je 2020. godina pasa (pa i meni je jedna malena Rose ulepšala život i u njega donela radost), a da će 2021. godina biti godina beba. Nadam se da će svi koji u njoj budu rodjeni i vladati i živeti u nekom boljem i ljudskijem svetu.

Mila FIlipović