Miloša Bikovića ćemo na 11. Festivalu srpskog filma u Čikagu gledati u dva zanimljiva filma, antiratnoj drami Bauk i svojevrsnom žanrovskom hibridu Izolacija. Oba filma su naišla na odličan prijem publike i kritičara. Ove godine, nažalost, zbog zauzetosti, Miloš neće biti gost Festivala, a za Ogledalo govori o svom radu na ova dva filma, o tome kako ih je publika doživela i sa kojim porukama dolaze na naš Festival.
“U oba filma sam bio i koproducent. Kada je reč o filmu Izolacija, ja sam pročitao tekst, i iako su me zvali da glumim, predložio sam saradnju sa Telekomom Srbija, pa sam se uključio i produkciono kako bih pomogao ovom projektu i kako bismo snimili film koji nije imao zatvoren budžet. Krenuli smo u snimanje, i kada smo došli na 80–90 odsto snimljenog materijala, shvatili smo da film ne funkcioniše, da zapravo nema kraj. Shvatili smo da moramo da dosnimimo i presnimimo jedan deo kako bismo zaokružili priču. Bilo je tu dosta mozganja za mene i za autorski tim kako bismo dobili celovitu priču.
U Bauk se nisam mnogo mešao, iako sam i u tom filmu bio koproducent, jer je Goran Radovanović imao svoju umetničku viziju. To je film koji zavisi mnogo od senzibiliteta autora i od umetničke vizije reditelja.”
Mnogo radite, ima Vas i na filmu, i u serijama, i u pozorištu. Putujete – Evropa, Kina, Rusija… Šta Vam je ova godina najdraže pružila? Sa kojim ste se izazovima susretali? Kojom ste ulogom Vi najzadovoljniji, a koja je bila najveći izazov?
“Bilo je nekoliko izazova. Imao sam tri teške, ali i zanimljive uloge. Jedna uloga je pevača u seriji Dajte šou, koji je neka vrsta dekadentnog, savremenog bala, pomalo i oštećenog od strane duha ovog vremena. Zadovoljan sam ulogom u predstavi Laž, jer sam čeznuo da u pozorištu igram komediju. Tu je i zahtevni film Crvena svila, koji smo snimali u zabačenim šumama Rusije, pa u Kini, u Moskvi. To je neobičan triler koji podseća na Ubistvo u Orijent Ekspresu, i verujem da će biti vrlo uspešan film.
U filmu Petar Veliki igram Aleksandra Mensikova, desnu ruku i najboljeg prijatelja Petra Velikog. I to je jedan veoma zahtevan film, u kome ima mnogo scena u poljima, na konjima, jahanja, skakanja, borbi, perika i brkova. Sve to radilo je protiv mene, koji sam alergičan na polen i konje, a opet moram to da istrpim dok igram u takvom filmu.
Nominovani ste i osvajali mnogobrojne nagrade, ali se čini da je najviše pažnje ove godine izazvao slučaj serije White Lotus, čiji su se autori očito uključili u cancel culture pokret, kojim se ljudi brišu sa fotografija, filmskog platna, iz života. Kako ste Vi reagovali na otkazivanje ugovora i šta poručujete cenzorima u umetnosti, kojih je, nažalost, sve više?
Pa znate kako, sistem je u zapadnom svetu tako napravljen da, ako oni neće da imaju problema, onda je bolje da me se odreknu. I oni su se mene, u tom ucenjivačkom sistemu, naravno odrekli. Tako će sistem funkcionisati sve dok ljudi na to pristaju. Ja nisam pristao na to, preda mnom je bio postavljen izbor, da ne kažem ultimatum, u vidu predloga da kažem magične reči i postanem podoban za narativ.
Ja na to ne mogu da pristanem jer to nije deo mog bića. Ja nisam takav. Ja sam učen drugačijim vrednostima. Možda mi (Srbi, Sloveni, Pravoslavni… kako god hoćete da generalizujete), možda mi živimo u drugom sistemu, možda smo odgajani na nekim drugim pričama i legendama. Za mene je bilo važnije da ostanem veran sebi, nego da dobijem još jednu karijeru na zapadu, jer imam ih, hvala Bogu, dosta.
Nikada nisam jurio svetsku slavu. Ja znam da je to dobar projekat, ali nisam mogao da zbog karijere na zapadu, ili u Americi, pristanem na ultimatume, nisam mogao da izdam sebe. Naša zemlja je 1999. bombardovana i ja ne želim i ne mogu da se vodim selektivnom logikom dvostrukih standarda.
Trenutno snimate u Tuli. Recite nam nešto o tom projektu.
“To je rad na projektu Petar Veliki, film se zove Rađanje imperije. Imam zanimljivu ulogu jednog svestranog čoveka. Drugačiji su to bili ljudi. To su ljudi koji su vodili ratove, ali i gradili kuće, bavili se umetnošću, pisali ljubavna pisma, gradili gradove.”
Čikaški Festival se ove godine održava 11. put. Trudimo se da predstavimo najbolje iz srpske godišnje produkcije. Kako Vi vidite filmsku 2024. i šta poručujete čikaškoj publici i organizatorima Festivala?
“Veoma sam vezan za Festival srpskog filma u Čikagu. Kada sam bio gost, Festival mi se veoma dopao. Mislim da je to što radite veoma dobro, samo bih poželeo da ga što više ljudi posećuje. Zato i pozdravljam sve naše ljude u Čikagu, koji je naš najveći grad izvan Srbije.
Žao mi je što ove godine ne mogu biti gost Festivala, ali ću se potruditi da dođem iduće godine. Važan je Festival za naše ljude, koji odu negde u tuđini da naprave parče svog neba, a to ipak na kraju bude ovo naše zajedničko nebo, koje ih uvek prati.
Ovakve manifestacije i kulturna okupljanja održavaju identitet naših ljudi. Jer kada podvučete crtu i sebi postavite pitanje ko ste i u šta verujete, shvatite da su to mnogo važnija pitanja od onih šta voziš, gde živiš i koliko imaš.
Ko sam i gde pripadam – to su pitanja od životnog značaja. A ovaj Festival pomaže da se to pitanje postavi i na njega odgovori.”
Od stalnog sadarnika, Mila Filipović
