Advokat Srđan Aleksić iz Niša je u službi prava i pravde više od trideset godina. Svoju praksu je otpočeo kao advokatski pripravnik, 1993. godine, u kancelariji „Pavlović“, da bi posle 1995. godine počeo da radi u advokatskoj kancelariji „Aleksić“, koja danas broji više od osamdeset advokata i saradnika na teritoriji cele Srbije. Njegova advokatska kancelarija specijalizovana je za zastupanje u slučajevima kršenja ljudskih prava, ali se uspešno bavi zastupanjem u drugim oblastima prava. Posle diplomske studije iz oblasti krivičnog prava završio je 2008. godine, a 2016. je odbranio svoju doktorsku disertaciju. Advokat Aleksić je autor pet knjiga iz oblasti krivičnog prava i prometa nepokretnosti. I pored tolikog obima posla, Srđan stiže i da se bavi slikarstvom i do sada je organizovao nekoliko nezavisnih izložbi u zemlji i inostranstvu.
Gospodine Aleksiću, hvala Vam što govorite za srpske novine „Ogledalo“. Vi ste već dugo godina jedan od najuglednijih advokata u Srbiji. Evo, za sam početak, nam recite na šta ste najponosniji kada sagledate svoju celokupnu advokatsku praksu.
“Jedini sam advokat iz Srbije koji je zastupao pred Velikim većem u Strazburu u vezi zaštite ljudskih prava. I dobio na desetine hiljada presuda u korist građana Srbije, a još toliko predmeta koji su u postupku vezani za diskriminaciju ljudskih prava. Preko 5000 železničkih radnika i još više ratnih veterana koje sam zastupao, dobilo je odštetu. Isto tako se moj tim i ja uspešno bavimo imovinskim pravom u postupcima eksproprijacije i restitucije, kao i drugim pravnim oblastima gde smo prilično uspešni.”
Osnovni povod za razgovor je vaša knjiga pod naslovom „Projektili pravde“, koja je publikovana 2022. godine, sa kojom će i publika u Čikagu imati prilike da se upozna, u vreme održavanja Srpskog filmskog festivala Čikago, u decembru mesecu ove godine kada će u okviru propratnog programa festivala biti organizovana promocija Vaše knjige.
“Ova knjiga je samo logična i prirodna posledica mog dugogodišnjeg i upornog rada na dokazivanju krivice da je NATO prekršio, po prvi put Međunarodno javno pravo, i bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, bombardovao jednu suverenu državu. Nemačka, na primer, nije samo prekršila Međunarodno pravo, već i svoj Ustav.
Ja sam jedini advokat u Srbiji koji se latio ovako teškog i mukotrpnog rada kako bih dokazao da su zemlje, članice NATO-a, koje su direktno i indirektno učestvovale u razaranju Srbije, odgovorne za ogromnu materijalnu štetu koje su nanele našoj državi, ali isto tako, što je daleko važnije, za smrt oko 3000 nedužnih građana. Ali tu nije kraj, svi ratovi do sada su završavani sa potpisivanjem primirja, sa prebrojavanjem žrtava, saniranjem posledica ratovanja. U slučaju NATO bombardovanja, sa završetkom ratnih dejstava i zvaničnog prestanka rata, agonija i umiranje u Srbiji se tek nastavljaju, i to sa mnogo većim intenzitetom nego u vreme samog bombardovanja. Naime, prema zvaničnom izveštaju NATO zemalja, na Srbiju je bačeno preko 15 tona oružja sa osiromašenim uranijumom, a po podacima naših vojnih i stručnih zvaničnika, bačeno je čak 35 tona. Samo da pomenem podatak da je vreme raspada uranijuma 4,5 milijarde godina. Zaključak svako može da donese sam, kakve će posledice u budućnosti trpeti svi građani Srbije i generacije koje dolaze. Uranijum posejan po površini zemlje se vremenom preko sitnih čestica i posredstvom vetra i različitog strujanja širi i udiše i to ne samo na teritoriji Srbije, već i suseda, Bugarske, Mađarske, Rumunije, Albanije.”
Da li je jedan od glavnih razloga da napišete ovu knjigu i taj da ostavite trajni dokument o zločinima NATO pakta i da upoznate ne samo ljude u Srbiji, koji manje-više znaju o ovome iz ličnog iskustva, već da upoznate ceo svet i da upozorite na buduće posledice od upotrebe osiromašenog uranijuma u nekim budućim sukobima? Kakva je reakcija čitalaca na vašu knjigu i publike na promocijama?
“Vi ste svojim pitanjem donekle odgovorili umesto mene. Ovaj bespravni i nemoralni čin je zločin ne samo protiv čovečanstva i čovečnosti, već i protiv Boga. U Srbiji od posledica trovanja uranijumom, godišnje oboli preko trideset hiljada ljudi, a od toga broja skoro polovina ne nađe leka za svoju bolest. Po broju novootkrivenih oboljenja od raka, mi smo prvi u Evropi i drugi u svetu. Zato je ova knjiga već prevedena na engleski, ruski i nemački, a u planu su i prevodi na slovački, češki i druge jezike.
Knjiga je već imala promocije u zemlji, ali i u Minhenu, Pragu, Bratislavi… Takođe, moji saradnici besplatno distribuiraju knjigu po bibliotekama u Srbiji, a planiramo da to učinimo i širom Evrope, i naravno, u Americi. Reakcije čitalaca u Srbiji su prilično neočekivane, jer ljudi nisu potpuno upoznati sa katastrofalnim posledicama bombardovanja. Nisu imali prilike da se detaljnije upoznaju sa naučnim i zdravstvenim dokazima, kao i činjenicama i svedočenjima mnogih eminentnih naučnih i zdravstvenih radnika.
Ja sam se trudio da u ovoj knjizi iznesem sve verodostojne rezultate istraživanja koja su objavljena, ne samo u Srbiji već i u inostranstvu, a koja se sprovode svih ovih godina. Naša javnost je uglavnom upoznata iz sporadičnih priloga iz medija, koji, kao što znamo, površno prenose istinu. O reakciji u svetu, a nadam se da će slična biti i u Čikagu, ne mogu da govorim a da se emotivno ne uzrujam. Prisećam se izraza lica tih ljudi. Posle iznošenja nekih podataka iz knjige, uglavnom bi zanemeli, i ta tišina je trajala mnogo minuta posle poslednje izgovorene reči o knjizi ili iz knjige.”
Šta je vas pokrenulo da se odvažite i krenete na taj put od „hiljadu milja“ u dokazivanju krivice i odgovornosti zemalja – članica NATO-a za stradanje nevinih ljudi, materijalna razaranja i produženo dejstvo uranijuma na čitav ekosistem u Srbiji i, nažalost, dalje stradanje stanovništva?
“Imao sam tu sreću da odrastam pored dede koji nije imao mnogo škole, ali je bio pravi mudrac. Od njega sam naučio da je borba za pravdu najvažnija stvar u životu. I kada sam upisivao Pravni fakultet, te njegove reči su živele u meni. Uvek sam imao tu misao da Bog od mene želi nešto mnogo više. I zato sam uvek podsvesno znao da je moja misija u ovom svetu da štitim one kojima zadovoljenje pravde izmiče.
Jedan lični jak motiv je bio taj što je moja majka preminula u teškim mukama, obolela od raka kostiju, kao posledica zračenja osiromašenog uranijuma. Naime, Vranje, a posebno selo Buštranje kod Preševa i cela oblast unaokolo, pretrpeli su ogromna razaranja, gde su mnoge porodice zavijene u crno jer su im najbliži umrli od raka, a i dalje umiru u velikom broju. Među umrlima su i mnogi moji bliski rođaci i prijatelji. Jednom rečju, nisam mogao da mirno posmatram stradanje i umiranje mog naroda, i da se na građane Srbije gleda kao na građane trećeg reda.”
Kakvo iskustvo delite sa italijanskim kolegom Anđelom Tartaljom, koji se hrabro upustio u sličnu borbu?
“Srbija je potpisnica Povelje za zaštitu ljudskih prava u Strazburu. Ja znam da je to veliki zalogaj. Potpuno sam svestan one naše izreke ‘Šut protiv rogatog ne može’. Moja primarna uloga u ovom pravnom slučaju je da pokažem svetu sa kakvim posledicama svet može da se suoči u budućim sukobima, kao što sam već napomenuo, i da upozorim da je čovečanstvo u opasnosti.
Moj cilj je i da pokažem da su građani Srbije dostojni da se njihov glas čuje u svetu na dostojan način. Italija je, kao članica NATO-a, već donela zakon kojim porodice vojnika koji su preminuli od posledica zračenja imaju pravo na pravdu i odštetu. Anđelo Tartalja je postao moj veliki prijatelj. Zajedno smo nastupali na mnogim televizijama, učestvovali na konferencijama i radili analize u Torinu, jer Srbija nema takve institute.”
I na kraju, uz poziv da što veći broj ljudi dođe na vašu promociju knjige i filma koji će tom prilikom biti prikazani, kako srpska dijaspora može doprineti vašoj borbi?
“Iskreno se zahvaljujem listu Ogledalo što mi je pružilo priliku da govorim o mojoj knjizi i mom radu na dokazivanju istine, jer samo sudovi to mogu da utvrde. A ta istina će biti blagotvorna za celo čovečanstvo i da se nikada više ne ponovi tragedija koja je zadesila moj narod.
Moj čin je najpre humani čin i borba za očuvanje vrednosti za koje se ova civilizacija zalaže vekovima. Pomoć savesnih ljudi može biti u vidu priloga za analize u institutu u Torinu, jer mi u Srbiji nemamo takvu tehnologiju. Zahvaljujem vam, Ivane, na pažnji i pozdravljam sve čitaoce Ogledala uz želju da se sretnemo u Čikagu.”
Od stalnog saradnika
PROF. DR. IVAN CVETANOVIĆ
