Početkom aprila 2025. godine, oko 80 srpskih studenata krenulo je biciklima iz Novog Sada ka Strazburu, prelazeći više od 1.300 kilometara kroz Mađarsku, Slovačku, Austriju i Nemačku, kako bi skrenuli pažnju Evropske unije na korupciju i urušavanje vladavine prava u Srbiji. Ova inicijativa, nazvana “Tura do Strazbura“, inspirisana je tragedijom iz novembra 2024. godine, kada je urušavanje nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu odnelo 16 života, što je mnoge navelo da krive sistemsku korupciju. Tokom 13-dnevnog putovanja, studenti su nosili pismo koje su predali predstavnicima Evropskog parlamenta i Saveta Evrope u Strazburu, zahtevajući pravdu za žrtve i prekid represije nad demonstrantima, pokazujući odlučnost mladih da se bore za bolju budućnost i apel evropskim institucijama da obrate pažnju na stanje demokratije i ljudskih prava u Srbiji.
Na putu su dobijali snažnu podršku kako do lokalnih zajednica, tako i naše dijaspore. O njihovom piho-fizičkom zdravlju vodila je brigu šef zdravstvenog tima dr Jelena Kojić, koja nekoliko godina uspešno gradi karijeru u nemačkom zdravstvu.
Razgovaramo sa ovom mladom, stručnom i uspešnom lekarkom o njenim profesionalnim počecima, izazovima rada u inostranstvu, kao i o neprocenjivom iskustvu koje je stekla prateći studente u njihovoj misiji na dva točka.
Zašto ste se odlučili da kao mlada doktorka napustite Srbiju i odete da radite u Nemačku? Da li ste imali osećaj da vas sistem u Srbiji nije prepoznao kao vrednog stručnjaka?
„Nakon završetka studija, vratila sam se u svoj rodni grad, Ćupriju, sa željom da tu ostanem i doprinosim lokalnoj zajednici. Prijavila sam se na konkurs u Ćuprijskoj bolnici i, naravno, nisam bila izabrana. Sve bi to bilo prihvatljivo da su zaposlili nekoga od kolega koji volontiraju, ili makar na osnovu objektivnih kriterijuma – znanja, zalaganja, sposobnosti. Međutim, jedini kriterijumi bili su – nepotizam i korupcija. Tokom staža, doživela sam niz neprijatnosti. Jedan doktor gastroenterohepatologije mi je rekao da ne treba da budem u ambulanti i da slobodno idem kući. Na kardiologiji me je doktorka, poznata po partijskom angažmanu, ali ne i po stručnosti, tretirala s nepoštovanjem. A tadašnji načelnik hirurgije mi je vikao i pretio da mi neće potpisati stažersku knjižicu samo zato što sam mu, smirenim tonom, ukazala da je sonda u dušniku, a ne u jednjaku. Sve te situacije, ta atmosfera u kojoj znanje i integritet nisu vrednosti, već prepreke, dovele su do mog konačnog zaključka – da u takvom sistemu nema mesta za mene. Zato sam odlučila da odem iz zemlje.“
Kako izgleda proces zapošljavanja lekara u Nemačkoj u poređenju sa Srbijom?
„Proces zapošljavanja u Nemačkoj izgleda tako da, pored B2 sertifikata, nakon što pronađete poslodavca, odlazite na razgovor za posao. Šef odeljenja vam najpre pokaže bolnicu, a zatim vam, na prvom razgovoru kojem prisustvuje više lekara, postavljaju pitanja o vašim interesovanjima. Tada sam se još uvek dvoumila između hirurgije i interne medicine, ali sam se ubrzo odlučila za internu. U Nemačkoj je nezamislivo da radite nešto što ne volite. Drugi razgovor vodi se s poslodavcem, s kojim razgovarate o plati i ostalim uslovima rada. Ako ste vi zadovoljni uslovima, i ako je poslodavac dobio potvrdu od šefa odeljenja da ste kompetentni i motivisani za posao, dobijate ugovor. Nikakva članska karta vam nije potrebna.“
Na koje izazove ste naišli kao strani lekar u Nemačkoj – jezik, sistem, priznanje diplome?
„Kao strani lekar u Nemačkoj, susrela sam se s brojnim izazovima. Prvi i najlogičniji bio je jezik. Iako sam imala B2 sertifikat, rad u bolnici zahtevao je mnogo više – specifičan medicinski vokabular (nisu koristili toliko latinske nazive koliko sam očekivala), brzu i preciznu komunikaciju sa pacijentima, kolegama i u hitnim situacijama. Zatim je tu bio izazov snalaženja u potpuno drugačijem zdravstvenom sistemu – papirologija, protokoli, organizacija rada i podela odgovornosti unutar tima. Ipak, najveći izazov za mene bio je proces priznavanja diplome – dugotrajan i birokratski složen. Ono što mi je najviše pomoglo da prebrodim sve te prepreke bila je podrška mog partnera – tada još poznanika i kolege – kao i jasno definisan sistem i spoznaja da se trud, znanje i rad u Nemačkoj zaista cene.“
Da li biste se vratili u Srbiju kada bi se stvorili bolji uslovi za mlade lekare? Mediji u matici pišu da su se mnogi lekari vratili.
„Volela bih da jednog dana imam razlog da se vratim. Srbija je moj dom, tu su mi koreni, porodica, uspomene. Ne tražim idealan sistem, ali tražim minimum dostojanstva i profesionalne pravde. Ako jednog dana to postane realnost, rado bih se vratila i doprinosila zdravstvu svoje zemlje. Ne znam nijednog lekara koji se vratio iz Nemačke. Ovde se zaista radi i odgovornost je velika. Možda ste u Srbiji bili doktor sa zvučnim prezimenom, ali ovde ste ‘samo’ doktor – bez crvenog tepiha. Ako nekome to smeta, onda Nemačka jednostavno nije za njega.“
Šta vam najviše nedostaje iz Srbije, a šta vas drži u Nemačkoj?
„Najviše mi nedostaju porodica, prijatelji, bliskost i toplina koju samo dom može da pruži. Nedostaje mi svakodnevica – miris domaće kuhinje, spontane kafe s drugaricama, i humor koji ne moraš da prevodiš. Ono što me, s druge strane, drži u Nemačkoj jeste osećaj sigurnosti i poštovanja. Znam da, ako radim i trudim se, mogu da napredujem. Ne moram da zovem ‘nekog’ da bih dobila ono što sam zaslužila. Ovde moj rad ima težinu, moje mišljenje se ceni, i što je najvažnije – mogu da budem lekar kakav sam oduvek želela da budem.“
Kako ste postali deo tima koji prati studente bicikliste na putu kroz Evropu?
„Videla sam objavu na Facebook-u da studenti-biciklisti dolaze u Minhen i da je u toku organizacija njihovog dočeka. Javila sam se organizatorima, rekla da sam doktorka i da sam studentima na raspolaganju za sve što im zatreba. Ostalo je – istorija.“
Koji su bili vaši zadaci kao šefa zdravstvenog tima?
„Moji zadaci su obuhvatali organizaciju medicinske podrške tokom celog puta. Bila sam u stalnom kontaktu s doktorom koji ih je pratio i znala sam šta im je najneophodnije i u kakvom su stanju studenti. Kroz WhatsApp grupe komunicirala sam s kolegama iz drugih gradova i razmenjivali smo savete kako bismo ih što spremnije dočekali. Posebno sam zahvalna na divnoj saradnji sa kolegama. U Minhenu smo se okupili iz različitih delova Bavarske, vođeni zajedničkim ciljem. Podrška, zaista, ne poznaje granice.“
Kako ste se pripremili za potencijalne medicinske izazove na biciklističkoj ruti?
„Priprema za medicinske izazove na biciklističkoj ruti zahtevala je ozbiljan pristup – od analize terena i vremenskih uslova do predviđanja mogućih problema poput iscrpljenosti, dehidratacije i povreda. Pripremili smo neophodnu medicinsku opremu, a saveti kolega sa iskustvom u biciklizmu bili su izuzetno korisni. Poseban akcenat stavljen je na prevenciju – edukaciju o ishrani, hidraciji i odmoru. Ipak, kao najveći izazov pokazao se upravo – odmor. Studenti su imali vrlo malo vremena za oporavak.“
Da li je bilo intervencija ili situacija koje su zahtevale vašu hitnu reakciju?
„Bilo je nekoliko studenata koji su na dan dolaska u Minhen imali povišenu telesnu temperaturu – njih smo prvo pregledali. Odredili smo simptomatsku terapiju i, na sreću, mogli su da nastave dalje. Više su bili angažovani terapeuti, koji su odradili izvanredan posao i bili ključna podrška studentima tokom oporavka i rasterećenja mišića.“
Kako ocenjujete fizičku i mentalnu pripremljenost studenata koji su krenuli na ovaj put?
„Kolega koji je bio u njihovoj pratnji često ih je opisivao kao ‘superfiziološka bića’ – i u to smo se zaista uverili kada smo ih videli. Fizička i mentalna pripremljenost studenata bila je izuzetna. Ovakav put zahteva veliku izdržljivost, disciplinu i timski duh – a oni su sve to pokazali. Mentalna snaga bila im je jednako važna kao i fizička. U trenucima kada su umor i vremenski uslovi pretili da ih uspore – posebno tokom prolaska kroz Mađarsku, koju su naveli kao najteži deo puta – ostajali su fokusirani na cilj. Pokazali su koliko mladi ljudi mogu biti snažni kada ih pokreću svrha, zajedništvo i vera u ono što rade.“
Šta vas je najviše impresioniralo u njihovom ponašanju ili organizaciji?
„Mladi ljudi puni empatije, skromni, željni pravde. Posebno me oduševilo to što su u svakom trenutku održavali visok nivo discipline, ali i međusobne solidarnosti.“
Kako ste se vi emotivno povezali sa ovom mladom grupom ljudi i kakav je odnos prema njima srpske dijaspore u Nemačkoj?
„Pristupila sam ovom događaju iz osećaja da nisam dovoljno uradila za svoju zemlju. Žao mi je što je sve to spalo na njihova leđa. Emotivno sam se povezala sa ovom grupom mladih ljudi zbog njihove energije, entuzijazma i posvećenosti. Njihova snaga, kao i želja da naprave razliku, bila je zaista inspirativna. Dijaspora u Nemačkoj ih je zaista raširenih ruku dočekala. Ljudi su se držali zajedno, pomagali i obezbeđivali sve što je bilo potrebno, a atmosfera je bila zaista divna.“
Prisutvovali ste govoru vladike Grigorija koji je izazvao velike emocije. Kako ste doživeli njegove reči?
„Govor vladike Grigorija u crkvi bio je duboko emotivan i dirljiv. Njegove reči pozivale su na zajedništvo i solidarnost. U tom trenutku sam osetila snažnu povezanost sa svim prisutnima – s osećajem da delimo istu sudbinu i istu želju za boljim svetom. Njegove reči podsetile su nas na važnost humanosti, ljubavi i poštovanja.“
Koliko su građani u Nemačkoj upućeni sa protestima studenata u Srbiji?
„Građani u Nemačkoj su zahvaljujući protestima postali više upućeni na situaciju koja se dešava u Srbiji, ali i dalje ne dovoljno koliko bi trebalo. U početku su Nemci mislili da narod u Srbiji želi da ‘ruši’ predsednika. Objasnili smo im da protesti nisu usmereni na rušenje, već na to da odgovorni budu sankcionisani zbog smrti 16 ljudi usled pada nadstrešnice. Studenti zahtevaju ispunjenje zahteva i da institucije počnu da rade svoj posao.“
Kakvu poruku biste poslali mladim ljudima u Srbiji kada je reč o preuzimanju inicijative, stvaranju bolje budućnosti i timskom duhu?
„Mladim ljudima u Srbiji bih poručila da veruju u svoju snagu, jer su inicijativu već preuzeli. Stvaranje bolje budućnosti zahteva hrabrost, upornost i spremnost da se suoče sa izazovima, a oni to zaista imaju. Ne bojte se da sanjate velike snove, jer samo kroz timski rad, solidarnost i međusobnu podršku možete napraviti pravu razliku. Vaša energija, ideje i posvećenost su ključni – ne zaboravite, vi ste ti koji možete promeniti svet na bolje. Mi verujemo u vas i uvek ćemo biti tu za vas.“
Marijana Maljković