ČOVEK JE ČOVEKU NAJVEĆI DAR

EKSKLUZIVNO ZA OGLEDALO GOVORI POZNATI GLUMAC I CENJENI PROFESOR FDU DRAGAN PETROVIĆ - PELE
 

Ostali smo nemi i šokirani priznanjem nekoliko devojaka da su godinama, još kao maloletne, bile zlostavljane i silovane usred Beograda, u najpoznatijoj privatnoj školi glume, koju je pohadjalo više od tri hiljade dece. Prvi put se dogadja na ovim prostorima da veći deo javnosti žrtvama veruje i daje im otvorenu podršku. Sud će zvanično utvrditi istinu, ali javnost je već presudila.

Optuženi Miroslav Mika Aleksić već decenijama važi za priznatog učitelja glume, njegovi djaci su danas vrhunski glumci ili su uspešni u nekim drugim poslovima kojima se bave. Nije imao registrovanu firmu za delatnost edukacije, po zakonu nije smeo time da se bavi. Njegova škola “Stvar srca” nije bila akreditovana, bila je bez stručne spreme kadra, bez plana i programa koji država propisuje. U Srbiji ne postoji zakon kojim se reguliše rad umetničkih škola.

Aleksić je u svojoj školi glume, u atmosferi straha, decu od 7 do 17 godina formirao po sopstvenoj meri, pravio je od njih ličnosti kakve je želeo. On je bio vrhovni autoritet, mališani su se odvajali od primarne porodice, čime bi se poništavao autoritet roditelja, priča o dešavanjima u školi smatrana je svojevrsnim izdajstvom grupe, svaki čas počinjao je molitvom, postojali su rituali kao što je umivanje… Deca su brutalno vredjana sa objašnjenjem da ih to zapravo čeliči za, kako je govorio, jako težak posao glume. Postavljao je sebe kao apsolutno dominantnog, što nije izazivalo samo strah kod dece, već i njihovo poštovanje i slepo divljenje. Psiholozi njegov način rada uporedjuju sa sektom.

Devojke i mladići koji su nakon privatne Aleksićeve škole upisali državni Fakultet dramskih umetnosti (FDU), susreli su se sa potpuno drugačijim načinom rada sa akreditovanim nastavnim planovima i programima, sa vrhunskim profesorima, ali i sa moralnim i etičkim principima. Jedan od omiljenih profesora, poštovan i voljen od svojih kolega, a pre svega djaka, poznati glumac Dragan Petrović Pele, iako veoma zauzet ovih dana, odvojio je vreme kako bi odgovorio na nekoliko pitanja za  "Srpsko Ogledalo". On se prema svojim studentima ophodi sa poštovanjem, pažljivo i sa mnogo ljubavi, što mu oni uzvraćaju i zato ne čudi što su dve njegove studentkinje, nakon što su prijavile Aleksića, prvo njega pozvale da mu to saopšte. 

Kako ste podneli kada su vam dve vaše studentkinje lično ispričale šta su doživele u toj školi glume? Da li ste osetili koliko vas poštuju i veruju vam, da sa vama medju prvima dele detalje najbolnijih trenutaka?

Teško je rečima opisati trenutak kada vas iznenada preplavi nešto toliko strano, mračno i monstruozno. To je onaj trenutak kada iznenada zanemite, a potom ne možete da procenite koliko ste dugo ćutali. Da li je ćutanje trajalo sekund, dva ili satima i danima. Meni se čini kao da i dalje ćutim i ne mogu, ne sasvim, da progovorim.

Svi mi koji se bavimo bilo kojom vrstom pedagoškog rada u obavezi smo, pre svega, da se držimo moralnih i etičkih principa, upravo da bismo zaslužili poverenje studenata, a budući da je reč o glumačkoj pedagogiji, umetničkom predmetu na umetničkom fakultetu, bez ,,otvorenosti”, obostranog poverenja ne bismo uspeli da dodjemo do željenog cilja. To je prvorazredno pitanje prijateljske pomoći, podrške i ljubavi.

Da li ste očekivali da će najšira javnost pružiti podršku ovim devojkama i da će im poverovati i pre donošenja presude?

Teško je predvideti odgovor najšire javnosti, nisam očekivao ništa i očekivao sam svašta. Naime, priroda ovoga što nas je snašlo je sve nas, kada kažem nas mislim na sve ljude koji su o dogadjaju saznali te nedelje, potpuno porazila, poništila i stavila u stanje potpunog osećanja bespomoćnosti.

Nisam od onih koji bi sami da dele pravdu, niti mislim da je moje pravo da sudim bilo kome. Za to postoje institucije, policija, tužilaštvo, sud i mišljenja sam da, koliko god da je ljudima teško da se smire, moraju da načine napor i puste pravosudne organe da bez pritiska javnosti rade svoj posao. Tako je jedino ispravno.

Vaš metod rada pedagoga u glumi se u velikoj meri razlikuje od Aleksićevog. Dok je on anulirao značaj roditelja i ličnost deteta, vi vašim studentima dozvoljavate da sami odredjuju nivo svoje privatnosti i da ostanu autentični, jedinstveni. Koji je vaš glavni edukacijski princip?

Fakultet dramskih umetnosti je visokoškolska ustanova Univerziteta umetnosti u Beogradu. FDU ima akreditovane nastavne planove i programe po kojima radi. Centralna gravitaciona tačka oko koje rasporedjujem metodske jedinice poštujući plan i programe je sloboda ličnog izraza. To znači da ne postoji tačno i pogrešno, sve može, ako student dokaže. Svi studenti i studentkinje su jedinstveni, neponovljivi originali, divni talentovani ljudi koji imaju svoje snove, ideje, nadanja, želje.

Glumac je sam svoj instrument, najvredniji, najdelikatniji i najosetljiviji instrument. On je ,,umetnički predmet”, bez presedana, te se prema njemu mora odnositi sa poštovanjem i divljenjem, pažljivo, nežno i sa mnogo ljubavi.

Ako bih morao da definišem metod po kome radim, a da definicija stane u jednu prostu rečenicu, to je: Integrativni glumački metod. Da se razumemo, ja ne govorim o nečemu novom, nepoznatom. To je metod ili sistem po kome rade sve najbolje svetske glumačke škole, poznate tehnike... Stanislavski, Boleslavski, Marija Uspenska, Lee Strasberg, Mihail Čehov...

Ne može profesor glume nikoga da nauči da glumi, ne ide to tako. Ja mogu studentima da ukažem na glumačka izražajna sredstva, spoljna i unutrašnja. Da im skrenem pažnju na čulni, emocionalni i duhovni svet, te da im pružim prijateljsku pomoć da povežu pomenute svetove u jednu estetsku figuru, ali sa punom svešću o tome da je doživljaj svakoga od njih drugačiji, jer se oni razlikuju, pa prema tome svako je pojedinačno u pravu.

Prva rečenica koju izgovaram prilikom prvog susreta sa studentima glume je: ,,Vi niste moji, vi ste svoji”. To je veoma važno za njihov pravilan početak, postavku stvari, čvrsto utemeljenje. I bez želje da popujem i da se pravim mnogo pametan u glumi, a duboko sam uveren i u svim drugim delatnostima, najvažnije su RELAKSACIJA, PAŽNJA I KONCENTRACIJA.

S obzirom na to da studenti na časovima glume kroz vežbe i glumačke zadatke otvaraju dušu, lakše im je analizirati ličnost. Da li zato postaju ranjiviji i lakše se njima manipuliše?

Istina je da smo svi ranjivi kad smo otvoreni, a već sam rekao da gluma ne može bez otvorenosti kako studenata i studentkinja tako i profesora koji radi sa njima. Daleko je to od bilo kakve manipulacije, taman posla da prčkate po nečijem emocionalnom sećanju i manipulišete  tim stvarima. To je zločin.

Prema vašem iskustvu, kada je vreme da dete krene u neku od glumačkih radionica? Da li je 6-7 godina suviše rano?

Mišljenja sam, to je moj lični stav, da je suviše rano za dete uzrasta 6-7 godina. Nisam isključiv, prihvatio bih i neko drugačije mišljenje, ali zaista mislim da je rano.

Gde je linija izmedju strogog profesora i zloupotrebe dece? Kako da roditelj proceni preti li detetu u nekoj od privatnih ili državnih škola opasnost od učitelja ili trenera?

Šta znači ,,strog”? Postoje razni nivoi strogosti. Kada govorimo o strogosti, moja prva asocijacija je ,,sila”, neka vrsta sile... Strogost, sila... OK je sve dok sila ne prelazi u nasilje, to nije dobro. Roditelji bi trebalo da razgovaraju sa decom, jer oni ih najbolje poznaju, te da od njih čuju, saznaju da li im neka aktivnost prija i zbog čega, a isto tako ako im ne prija, zbog čega im ne prija. Vrlo je jednostavno.

Da li treba o ovom slučaju javno da se priča kako bismo lakše prepoznali druge predatore, a da, sa druge strane, ne upadnemo u zamku tabloidizacije?

O svim temama, pa i ovoj, treba da se govori javno, otvoreno. Ne vidim nijedan razlog zbog koga bi ćutali ili, još gore, pričali po kuloarima. O ozbiljnim temama treba ozbiljno da se priča, ali bez ostrašćenosti, civilizovano i pristojno, uljudno.

Prepoznali ste još jednu ženu kao indirektnu žrtvu ove afere, Aleksićevu suprugu, vašu koleginicu, takodje profesora na FDU. Šta reći ženi koja se nalazi u takvoj situaciji?

Razumećete zbog čega ne mogu da vam odgovorim na ovo pitanje. Situacija je toliko delikatna i fragilna da naprosto ne znam šta bih mogao da kažem. Rekao sam već dovoljno i ne bih ništa više dodavao.

Kako da se kao društvo i pojedinci ponašamo da bismo olakšali tim devojkama, da sa što manje bola prodju ovaj težak period?

Svi, svako pojedinačno mora da shvati i prihvati da čovek nije čoveku vuk ili kovčeg ili proteza, stepenica na putu do uspeha. Čovek čoveku nije sredstvo za zadovoljavanje njegovih ličnih potreba ili prepreka na njegovom putu. Čovek je čoveku najveći dar, bez presedana! Mi nemamo snažniju potrebu nego što je potreba za drugim ljudskim bićem, to je egzistencijalno pitanje. Druga je stvar što smo se svi otudjili i odrodili, te zebemo u polumraku pokušavajući da shvatimo šta nas je snašlo i gde smo pogrešili. Umesto što mučimo sebe samooptuživanjem ili optuživanjem nekoga drugog, bolje je da se pomirimo sami sa sobom, pa onda sa svima oko sebe. Jer jedino na taj način ćemo uspeti da zaista afirmišemo život onako kako je to jedino moguće, živeći ga ispunjeni istinskom ljubavlju!

I na kraju pitanje o posledicama korone na filmsku umetnost. Srpski filmski festival u Čikagu je odložen za proleće. Možemo li vas očekivati sa nekim filmom kao gosta na našem festivalu?

Korona pandemija nas je, kada kažem nas mislim na ceo svet, prilično uzdrmala. Trpe svi i ljudi i poslovi pa tako i filmska, ali i pozorišna produkcija. Mi se trudimo, koliko je to moguće, poštujući sve mere zaštite nadajući se da će ovoj pošasti doći uskoro kraj.

Valja biti strpljiv, sigurno će proći, a onda ćemo se svi puno više radovati nekom budućem susretu u Čikagu ili Beogradu...

Ništa se slučajno ne dešava. Dobro je ako budemo iz svega ovoga naučili nešto. Od nas zavisi!

Redakcija "Ogledala" i tim Srpskog filmskog festivala u Čikagu podržava devojke koje su bile žrtve zlostavljanja u Aleksićevoj školi “Stvar srca”. Oštro osudjujemo svaki vid nasilja, naročito nad decom i ženama. Apelujemo na sve koji su doživeli neki oblik nasilja da skupe hrabrosti i prijave nadležnim organima. Nisi sama!

Marijana Maljković