DAN I NOĆ SA PETEROM HANDKEOM

EKSKLUZIVNO NOBELOVAC NA BALKANU

Kako sam s dobitnikom Nobelove nagrade razgovarao o književnosti i životu, jeo jagnjetinu i pio vino, pričao o Andriću u Bosni, a o Njegošu u Srbiji, te kako smo u kafani, s muzičarima i Emirom Kusturicom, pevali Halida Bešlića

Neki obični lenji dan sredinom aprila, tri po podne; sedim s prijateljem na kafi, psihički se već polako spremamo da podjemo. Zvoni mi mobilni, nepoznat broj. Javljam se pre nego što stižem da razmislim da li uopšte treba da se javim. Poznat, dubok glas; znači, opet je promenio broj telefona. Zove Emir Kusturica, kaže da je sve što će mi reći još uvek “top secret“. Postoji realna mogućnost da nekad u prvoj polovini maja Peter Handke dodje da primi nagradu Andrićevog instituta koju smo mu dodelili krajem prošle godine. Dodela se tradicionalno dogadja u januaru, ali i to je poremetila pandemija. Iako sam već nekoliko godina član žirija za dodelu pomenute nagrade, na svečanoj ceremoniji nikad dosad nisam bio. Ne volim protokolarne ivente, a i desilo se da sam u tom terminu po pravilu imao ranije preuzete obaveze. Uglavnom, kaže mi da bi bilo važno da sada dodjem, da je Handkeu stalo da ga čitaju mladji ljudi, pa da bi u tom smislu bilo dobro i da povedem sa sobom još troje-četvoro ljudi koji poznaju njegov opus, da ne bude “mrtvozornički“ (baš je tako rekao), jer ni Handke ne voli ceremonijale, ali voli razgovore o književnosti sa svojim čitaocima. Pominjemo nekoliko imena i završavamo razgovor mojom replikom da mi javi tačan datum čim ga bude znao da bih mogao i sam da se organizujem i drugim ljudima da kažem kad idemo na izlet na jug, jugozapad.

DUNAV I SAVA: Posle nekoliko dana zove i kaže samo: sedmi maj. Sada već pozivam četvoricu ljudi i sva četvorica inicijalno pristaju. Kažem im da budu diskretni i da ne pričaju unaokolo jer još uvek ništa nije sigurno. Po medijima vidim da se cela stvar zaista vrlo diskretno priprema, pošto je maj već počeo, a niko ništa ne objavljuje. Petog po podne dobivam informaciju da je prevoz organizovan sedmog maja, sa Studentskog trga, u pola osam ujutro. Zovem svoje saputnike, ali nažalost dvojica su sprečeni: jedan je neplanirano otišao na put kasnije nego što je trebalo, drugi je usred razvoda, selidbe i propratnih problema. Umesto da idem s četvoricom jataka, idem (samo) s dvojicom. Neobična su kombinacija: prevodilac Vladimir J. (52) te prevodilac i izdavač Živko V. (26). U jedinoj mogućoj godini u kojoj je jedan tačno duplo stariji od drugog, deluju kao da su deo iste generacije. Mada imaju nekoliko zajedničkih prijatelja, do ovog sedmog maja se nisu poznavali. Obojica odlično govore francuski, ako ništa s Handkeom ne bi trebalo biti jezičkih barijera. Mrzim rano ustajanje, pa kasnim desetak minuta. Preko puta Filološkog nas čeka minibus: uz jatake i mene, tu su i Jovan Delić i Želidrag Nikčević kao preostali članovi žirija koji je Handkeu dodelio nagradu te jedna profesorka iz Andrićevog instituta i simultane prevoditeljke za nemački i francuski. Prolazeći pored Kalemegdana i Ambasade Francuske, minibus se spušta prema Karadjordjevoj. U jednom trenutku, vide se i Dunav i Sava.

NOBELOVCI: Ako me račun i sećanje na varaju, do tog sedmog maja pre podne sedeo sam za stolom sa četvoro književnih nobelovaca: Orhanom Pamukom, Le Klezioom, Svetlanom Aleksijevič i Olgom Tokarčuk, s prvo troje u Sarajevu, a s potonjom u Vroclavu. S prvo troje sam bio učesnik iste kulturne manifestacije (“Francuski književni susreti“), a susreti su bili površni i rutinski. Sa Olgom Tokarčuk je bilo drukčije: bio sam gost Festivala kratke priče u Vroclavu koji je ona lično osnovala, pa smo dva-tri puta razgovarali i jedan na jedan. čitala je moj roman i pripovetke u prevodu na poljski i sedela u prvom redu na književnoj večeri kad sam čitao svoje priče iz knjige “Čarolija“ na srpskom, uz poljski prevod na video-bimu iza. Istini za volju, u trenutku kad sam ih upoznao, niko od njih još uvek nije dobio Nobelovu nagradu, tako da je predstojeć i susret s Handkeom po nečem ipak drukčiji. Hoću, medjutim, da kažem da ne gajim neku fetiš-fascinaciju Nobelovom nagradom. Uostalom, moglo bi se u polušali reći da odrastajući u Travniku, od detinjstva ne smatraš da je Nobelova nagrada nešto posebno kad ju je već mogao dobiti ovaj Ivo što se rodio u kućici u mahali Zenjak.

MORAVA I DRINA: U jednom trenutku, kroz prozor minibusa vidim i Moravu, pa uz svest da svakako idemo u Višegrad, na Drinu, pomišljam da, evo, kao u nekoj umetničkoj instalaciji “repriziramo“ naslov one Handkeove knjige koja će mu nakon njegove pedeset i neke presudno obeležiti život, knjige poznatije po podnaslovu (“Pravda za Srbiju“) negoli po naslovu: “Zimsko putovanje do reka Dunava, Save, Morave i Drine“. Ove godine se navršilo tačno četvrt veka od prvog izdanja te knjige, ali se te jubilarne godišnjice niko živ nije setio. Ovo putovanje nije zimsko, nego je prolećno, majsko, no “Drugi mač“, knjiga za koju je Handke dobio nagradu, ima podnaslov “Majska povest“, pa se, eto, u smislu simboličkom lepo združuju jedan naslov i jedan podnaslov izmedju kojih je stalo dvadeset pet godina i toliko toga. Pre granice i Višegrada, pravimo pauzu na Mećavniku. Podne je, sunce prži, može da se sedi u kratkim rukavima. Pijemo kafu. Došle su vesti da je Handke stigao u Banju Luku, a da bi oko tri sata po podne trebalo helikopterom da stigne do Višegrada.

VINO ZVANO ŽILAVKA: Na graničnom prelazu gužva. S bosanske strane, odmah kreću toponimi iz Andrićeve proze. Strmom ulicom s čije desne strane je veliko muslimansko groblje, spuštamo se u centar pa stižemo do Andrićgrada. Tamo u zgradi Instituta, čekamo da stigne Handke. Ustajem da protegnem noge, nesvestan da su Handke i Kusturica sa svitom malopre stigli i da se približ avaju zgradi Instituta. Na ulazu se gotovo sudaram s Handkeom. Pruža mi ruku i izgovara svoje ime, rukujemo se, ja kažem svoje. U prostoriji u kojoj sam malopre sedeo, moja je stolica prazna, pa Kusturica pokazuje Handkeu da sedne. Pravim neku dosetku o diskriminaciji, oduzima mi se stolica čim dodje nobelovac. Handke seda na susedno mesto, a ja se vraćam na “svoju“ stolicu. Soba je odjednom puna. Sevaju blicevi. Kusturica predlaže da izidjemo na trg, gde je predvidjena ceremonija dodele, pa da se vratimo u veliku salu Instituta na okrugli sto i diskusiju o Handkeovom stvaralaštvu, ali Handke ga prekida. Želi najpre čašu belog vina. Konobar stiže s bocom i čašom. Dok vešto otvara flašu, primećujem etiketu. Handke uzima čašu i miriše vino. Kažem (na engleskom): “Znate, to je jedino vino čiju sortu Andrić eksplicitno navodi u jednom svom naslovu...“ Ne stižem da završim, a Handke kaže: “Žilavka“, sa akcentom na prvom slogu. Kažem mu da je žilavka poslednje vino koje je uoči atentata popio Franc Ferdinand. Smeje se: “I ja sam Austrijanac, možda je to srpska tradicija da nam dajete žilavku.“

ARAPSKO IME: Sa Handkeom je i njegova supruga Sofi. Emir i ona razgovaraju na francuskom. Uključuju se i drugi prisutni. Handke ponešto dobaci na francuskom, ali se vraća razgovoru sa mnom. Kaže da se seća Višegrada od pre dvadeset pet godina kad je tu bio sa Žarkom Radakovićem, o čemu je pisao u “Letnjem dodatku zimskom putovanju“. Kaže: “Tada smo gledali fudbal i rat se osetio na svakom metru, sada već mnogo manje.“ U svojoj karakteristič noj sklonosti ka spontanosti, Emir odjednom odlučuje da se najpre održi okrugli sto i diskusija, pa tek onda svečana dodela. Pošto je sve tako spontano, u momentu pomišljam da možda više neće biti prilike da razgovaram s Handkeom, možda on posle dodele ima neki protokol po kome se vraća u Banju Luku ili Beograd, pa mu prilazim u velikoj sali Instituta da mu poklonim svoju knjigu na nemačkom “Transit.Komet.Eklipse“. Na korici je minaret džamije. “Lepo izgleda knjiga“, kaže, a onda dodaje: “Ti imaš arapsko ime.“ Kažem da je u pravu, da je ime zaista arapsko. “I muslimansko, ima neke veze s kalendarom“, govori gledajući me u oči. Kažem mu da je u pravu, da je muharem prvi mesec muslimanske godine. “Neki bi se čudili da ti koji se tako zoveš voliš moje pisanje“, govori, a ja mu kažem da bi se neki čudili i da znaju da je svojoj ćerki dao ime Amina, arapsko ime, ime majke proroka Muhameda (neka je mir na njemu). Kažem mu da je moje ime markantno arapsko i muslimansko, ali da je ime njegove ćerke to čak i više. Sada se već glasno smeje: “Takvi bi verovatno rekli da nisam ni znao šta to ime znači, da mi je samo dobro zvučalo.“ Odjednom se uozbilji i kaže: “Sigurno sam pročitao više arapske poezije nego većina tih koji me optužuju da mrzim islam.“

ANALOGNI SVET: Diskusija je kratka i sadržajna. Handke sa slušalicama pažljivo prati sve izlagače. Govorim kako ima neke simbolike u tome da sam u ratu mogao čitati Handkea zahvaljujuć i Andriću i njegovoj Nobelovoj nagradi, da je upravo zbog činjenice da je Andrić sav novac od Nobelove nagrade donirao za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini, bilo moguće da bosanski gradići, poput onog u kojem sam odrastao, često imaju biblioteke sa većim brojem naslova nego što imaju stanovnika.

Govorim kako je prva Handkeova knjiga koju sam čitao bila “Pouka planine Sainte-Victoire“, objavljena 1988. u prevodu Žarka Radakovića i izdanju Dečjih novina iz Gornjeg Milanovca, a u trenutku dok to govorim shvatam da sam tek koji sat ranije prošao kraj istog tog Gornjeg Milanovca i kako je objavljivanje Handkea u Gornjem Milanovcu, malom mestu, a ne nekoj kulturnoj metropoli, potpuno – handkeovsko. Govorim o svetu njegovih knjiga, svetu opipljivom i analognom, svetu prašine i ptica pevica, svetu flipera, bilijara i džuboksa, svetu u kojem se prepliću elitna kultura i rokenrol, svetu čiji su deo i Nik Kejv i Van Morison. Kad završim, aplaudira sa ostalim, a posle traži moj pogled i podiže palac.

LISABONSKA PRIČA: I ceremonija dodele je kratka. Posle na trgu, uz vino, razgovaramo o književnosti. Kažem mu da mi se čini da je usprkos tome što se skoro programski okušao u svim formama, njegova najličnija forma putopis. Klima glavom. Pitam ga da li mu u pandemiji nedostaju putovanja. “Da, da“, kaže glasno, dodajući da je ovo njegovo prvo putovanje u poslednjih godinu dana. Odmahuje rukom, odmah se ispravlja: “Nije tačno, bio sam jesenas nakratko u Portugaliji, u Lisabonu.“ Kažem: “Lisabonska priča.“ Maše glavom: “Ne volim previše taj film.“ Kažem: “Mora da više voliš ranije Vendersove filmove.“ Smeje se: “Sve znaš.“

Pominjemo pozorište, komade, nagrade. Kaže da voli Diseldorf iako su mu tamo zbog medijsko-političkog pritiska oduzeli nagradu. Kažem mu da i ja volim Diseldorf, jer mi tamo živi ujak, daidža, kažem zapravo “uncle“, a onda shvatim da je to i stric i tetak i ujak, pa kažem “maternal uncle“. Kaže da su ujaci važni, njemu su bili važni. Dok piše posvetu na knjige, pokazuje mi da zna da piše arapski. Gleda mozaik s mladobosancima Bisenije Tereščenko, pa kaže: “Kakve oči ima Princip, koliko duboke.“

LAJKOVAČKA PRUGA: Sa zapadne strane, sunce se spušta, a mi se vraćamo na istok. Opet kratka pauza na Mećavniku, pa idemo dalje, ka Zlatiboru, na večeru u neki hotel. Odmah pored ulaznih vrata je bilijarski sto. Ne mogu da verujem, jedva pre dva-tri sata sam pominjao bilijar u kontekstu Handkea. Sala za večeru je, medjutim, dole. Konobari nam u tišini donose hranu i piće. čuje se samo žamor glasova i ciliktanje escajga. Uskoro stižu muzikanti. Počinju sa instrumentalima raznih francuskih šansona. Vidi se da su iskusni i usvirani. Handke je u toku dana nekoliko puta izgovarao “Ide Mile Lajkovačkom prugom“. Reče da zna da je umro Tozovac. Kažem muzici: “Dosta šansona, dajte Tozovca i Lajkovačku prugu.“ Danas smo prošli i pored Lajkovca, tog Lajkovca nadomak Gornjeg Milanovca iz koga su hiljade Handkeovih knjiga krajem osamdesetih išle u knjižare i biblioteke širom Jugoslavije. Pesma kreće i atmosfera polako ide ka atmosferi iz Kusturičnih filmova.

MILJACKA: Svirci su ozbiljni i znaju sve. A razne ljude rade razne pesme. Puno nas je, nije pristojno stalno insistirati na svojima. Negde uz početak, ja sam tražio “Kafu mi draga ispeci“, pa sam se malo povukao. Išli su posle i “Janičar“ i “Svi pljevaljski tamburaš i“ i “Igrale se delije“ i svašta je išlo. Ljude je hvatao sevdah. Onda je neko od onih što su sedeli baš do Emira, tražio “Miljacku“. Onda je Emir s muzikantima pevao “Miljacku“ i to je bio skroz drugi zvuk nego kad drugi, nepozvani, pevaju “Miljacku“. On je taj grad, na Miljacki, svojim filmovima stvorio u onom obličju po kojem taj grad u svetu znaju. Koliko god to mučilo one koji ga danas mrze, to što je Sarajevo devedesetih na Zapadu prizivalo veću solidarnost od afričkih gradova u kojima je ginulo više ljudi, najviše je imalo veze sa Kusturicom i sa Olimpijadom. U Alepu mogu da se pozivaju na Šekspira i Nabokova, a Sarajevo nije imalo ništa zvučnije od Kusturice i Olimpijade. I malo me ta scena radila, i malo me vino radilo, i malo me Halid Bešlić radio, pa sam ja tražio “Romaniju“.

I onda je Emir hteo da peva “Romaniju“, ali ne zna tekst, pa su mu muzikanti na mobilnom telefonu našli tekst. I onda je ustao i Handke i krenuo da sa Emirom peva čitajući tekst. Ja sam pevao, skoro i nesvestan da su oni tu. Od kada me više ne voliš Živim da preživim Od kada me više ne ljubiš Kao da ne postojim To “živim da preživim“ u to se pretvorio život kod nas, ne živimo svakodnevicu, nego živimo u nadi da ćemo nekad imati smislenu svakodnevicu, a pesma to smešta u ljubavni okvir svakom poznat.

Moja vilo sunce premilo Gdje si sinoć spavala Da l’ još teče voda Il’ me i ti proda Kraj našega Knežak izvora Ova vila vraća pesmu ka narodnoj tradiciji, a drugi stih priziva Kurta Kobejna i kraj famoznog “Unplugged“ koncerta Nirvane, dok ime izvora svima koji znaju da je sam Halid Bešlić sa romanijske Knežine podebljava autentičnost emocije. Hej, samo da mi je Hladne vode sa Romanije Usne vrele moje dragane To ne mogu da mi zabrane Hej, samo da mi je Da se kući vratim ranije Usne vrele moje dragane Zar su me i one lagale Prvi deo refrena je praktič no parafraza jednog od najcitiranijih momenata iz najslavnijeg romana Meše Selimovića (“Zar smo mi slučajno tako pretjerano meki i surovi, raznježeni i tvrdi. Zar se slučajno zaklanjamo za ljubav kao jedinu izvjesnost u ovoj neodredjenosti, zašto?“), dok drugi deo ovaploćuje ambivalenciju svakog kafanskog čoveka koji bi najradije da nije došlo dotle da mu je kafana postala kuća. Čuvaš li mi dragu vilo ti Kad se šeher zamagli Da l’ joj suze suše vjetrovi Dok me čeka na kapiji Ovde se diskretno priziva stari stih o magli koja je pala “do pola Sarajeva“ pa se “ne vidi kuća ni kapija“, da se pripremi teren za katarzu drugog refrena. U drugom refrenu se ponavlja poslednje pitanje, da bi se naglasilo da je ono ključno, pitanje na koje lirski subjekt svakako zna odgovor. Borhes je genijalnost Poovog “Gavrana“ tumačio, izmedju ostalog, i savršenim “skidanjem“ psihologije romantičarskog patnika. On zna koji odgovor ga najviše boli i postavlja pitanja za koja zna da će dobiti baš takav odgovor. Posle blizu dve stotina godina, ko iz punog srca peva “Romaniju“ svesno priziva bol, kao katarzu, kao sevdah, kao dert, kao uživanje. To je onaj “Balkan“ iz filmova Emira Kusturice na koji na Zapadu režu vene, svesni da je za njih bolje da se tome dive sa strane nego da rizikuju u transgresiji.

SNEG: Ne mogu reći da mi je sve ovo baš na ovakav način, artikulisano, prošlo kroz glavu, dok sam pevao “Romaniju“, ali iskustvo jeste bilo katartično. Posle ove pesme sam seo i više nisam ustajao da pevam, a pevano je još barem tridesetak pesama. Neko od prisutnih je snimio minut i po te “izvedbe“, a ja nisam znao da će snimak da završi na internetu. U sitne sate, podugo oko ponoći, izišli smo iz hotela da se rasporedimo po kolima koja će nas odvesti natrag na Mećavnik, na spavanje. Padao je sneg! Prolećni dan koji je podsećao na letnji, odjednom se pretvorio u zimsku noć. Planina je pokazala zube. Planina je planina, svejedno bila ona inspiracija Sezanu ili Mirku Šenkovskom zvanom Džeronimo, autoru teksta pesme “Romanija“ koju izvodi Halid Bešlić. Po mrklom mraku, spuštamo se do Mećavnika, gde brzo tonem u sladak san.

MASLAčAK: Ujutro, krenuvši na doručak, prva osoba koju srećem na širokom drvenom stepeništu je Handke. Vraća se iz šetnje, ubrao je maslačak. Kaže, otkad je video njegov spomenik u Andrićgradu, po mislima mu se vrti Njegoš. Pita me koji mi je najdraži Njegošev stih. Pokušavam da mu na engleski prevedem “Što je čemu podobno i biva“. Pričamo još dve-tri minute. Kaže da ide da probudi ženu. Važno je da je cvet namenjen, napisao je davno pesnik nekoć nadahnut Handkeom. Emir zove na plovidbu Drinom, no ja pitam ima li mogućnost organizacije prevoza za Beograd posle doručka; nisam valjda sinoć uzalud pevao “da se kući vratim ranije“. “Sredićemo nešto“, kaže. Malo još bunovan, pre prve kafe, gledam telefon i vidim da mi je poznanik poslao poruku da je ono pevanje “Romanije“ najjači detalj u celokupnoj istoriji književnosti. U prvi mah ne kapiram otkud on uopšte zna za to. Shvatim da je neko postavio snimak na internet i krivo mi je isključivo zbog te sklonosti ljudi da privatne trenutke dele sa celim svetom. Ni u poslednjoj ćeliji mozga mi ne pada na pamet da bi snimak kao snimak nekom mogao biti problematičan.

BEZ MASKE: Kad već krećemo nazad za Beograd, telefon ne prestaje da pišti. Manje ili više bliski ljudi pišu da je snimak postao “viralan“, kako se to kaže, i da se razni sarajevski mediji uz terciranje regionalnih dužebrižničkih influensera sa društvenih mreža ritualno zgražavaju. U svojoj blaženoj naivnosti, i dalje ne shvatam u čemu je problem. Bez imalo ironije, u jednom trenutku mi je palo na pamet da neko misli da je neodgovorno što bez maske, a usred pandemije, pevam s nobelovcem od sedamdeset osam i dvostrukim dobitnikom Zlatne palme od šezdeset i šest leta, dakle, delom skupine za koju bi eventualna zaraza koronom bila naročito rizična. Onda dobivam Jutjub snimak sa zvaničnog kanala poznatog sarajevskog virtualnog tabloida čiji je glavni urednik, izmedju ostalog, poznat po tome što sedi po kafanama sa Dominikom Ilijaševićem zvanim Como, učesnikom u masakru trideset i sedam žitelja sela Stupni Do kod Vareša. Najmladja žrtva je imala dve godine. Taj se zgražava što ja u kafani pevam sa nobelovcem i dvostrukim dobitnikom Zlatne palme. Svakom svoje. Ili što reče Njegoš: što je čemu podobno i biva. I nije jedini takav. Bukvalno, samo medju reakcijama koje su došle do mene, ima bar pet osoba koje misle da sam ja uradio nešto nedopustivo, a na ovaj ili onaj način su bliske sa notornim ratnim zločincima.

Ima u jednoj Dovlatovljevoj knjizi anegdota kako su nekog emigranta iz Rusije pitali da opiše situaciju u Rusiji u dve reči, a on rekao: “Puno su dve, dovoljna je jedna – kradu.“ Što se sarajevskih portala tiče, takodje je dovoljna jedna: Lažu. Vidi se to već i iz tvrdnje da je snimak nastao u Višegradu, a dalje nabrajanje laži ispisanih o Handkeu, Kusturici, a evo, sve više, i o meni, tražilo bi barem dvostruko duži tekst.

I kad smo već kod epske tradicije, nešto mislim: Ovi da se uhvate za zelen bor, i on bi se zelen osušio. Umesto da likuju zbog “meke moći“, da kažu: oni se tamo ne znaju ni veseliti bez naše muzike, oni se, jadni, groze. Zamišljam da se pojavio snimak gde, ne znam, Bob Dilan, Kventin Tarantino i, recimo, Vladimir Arsenijević pevaju “Miljacku“. Orgazmički zemljotres sa epicentrom u Sarajevu osetio bi, siguran sam, i Seizmološki centar u Helsinkiju. Samo što tako nešto ne može da zamisli ni Njuz.Net. Uostalom, da Beograd ima tako nacionalno budne medije kao Sarajevo, pre bi se taj snimak iz srpske perspektive mogao shvatiti kao provokacija: Emir, Muharem i Peter, polu-Švabo – polu-Slovenac, pevaju pesmu koju je napisao Makedonac za Bošnjaka-Muslimana o planini čija mitologija pamti Slavišu Vajnera Čiču i Josipa Broza Tita, Jevreja i Hrvata, zaklete komunjare. I da, mislim, u tim satima koje smo proveli zajedno, Handke i ja se jesmo dobro skapirali, ali ima on mnogo boljih prijatelja od mene, pa u tom smislu predlažem sarajevskim borcima za društvenu pravdu da dignu glas zbog odluke donesene pre samo dva meseca da se počasno “Srce Sarajeva“ dodeli Vimu Vendersu, višedecenijskom prijatelju i saradniku čoveka koga oni zovu “negator genocida“, da sa svojih plej-lista izbrišu Nika Kejva i Van Morisona, da ne čitaju Knausgora, Sema Šeparda i Olgu Tokarčuk, da “kanseluju“ najveće i najuglednije izdavačke kuće od švedske i Amerike, preko Slovenije i Hrvatske, do Italije i Nemačke. Red je da malo budu dosledni, mada im nikako ne ide od ruke.

NATRAG: Ulazeći u Beograd prisećam se da sam pre skoro devet godina, povodom Handkeovog sedamdesetog rodjendana napisao o njegovom opusu esej za “Vreme“ koji je posle objavljen i u jednoj mojoj knjizi, a nakon Nobelove nagrade prenesen je na mnogim portalima. Onda sam posle njegovog Nobela najpre napisao najmanje tri afirmativna teksta, a zatim na prvom programu RTS-a vodio emisiju sa Ljubišom Ristićem i Goranom Gocićem koju je u premijeri i reprizama gledalo nekoliko stotina hiljada ljudi, a samo na Jutjubu je imala više od pedeset hiljada pregleda. O Kusturici sam pisao i češće, govorio najmanje dva puta na promocijama njegovih knjiga, da ne idem dalje. I na sve to skupa, hejteri su se narogušili sto puta manje nego na jednu otpevanu pesmu. Sve je u pesmi, i to može biti pouka planine, pouka planine Romanije. Pouka one druge planine završava ovako: “Natrag k današnjem čoveku; natrag u grad; natrag ka trgovima i mostovima; natrag ka kejovima i prolazima; natrag sportskim terenima i vestima; natrag zvonima i poslovima (...).“ Izlazim iz auta. Opet je popodne. Zove neko s nepoznatog broja. Popodne pisca, takoreći.

SIVE Na ulazu u Institut se gotovo sudaram s Handkeom. Pruža mi ruku i izgovara svoje ime, rukujemo se, ja kažem svoje. U prostoriji u kojoj sam malopre sedeo, moja je stolica prazna, pa Kusturica pokazuje Handkeu da sedne. Pravim neku dosetku o diskriminaciji, oduzima mi se stolica čim dodje nobelovac. Handke seda na susedno mesto, a ja se vraćam na “svoju“ stolicu

Da Beograd ima tako nacionalno budne medije kao Sarajevo, pre bi se taj snimak iz srpske perspektive mogao shvatiti kao provokacija: Emir, Muharem i Peter, polu-Švabo – polu-Slovenac, pevaju pesmu koju je napisao Makedonac za Bošnjaka-Muslimana o planini čija mitologija pamti Slavišu Vajnera čiču i Josipa Broza Tita, Jevreja i Hrvata, zaklete Komunjare

Ujutro, krenuvši na doručak, prva osoba koju srećem na širokom drvenom stepeništu je Handke. Vraća se iz šetnje, ubrao je maslačak. Kaže, otkad je video njegov spomenik u Andrićgradu, po mislima mu se vrti Njegoš. Pita me koji mi je najdraži Njegošev stih. Pokušavam da mu na engleski prevedem “Što je čemu podobno i biva“. Pričamo još dve-tri minute. Kaže da ide da probudi ženu

Muhared Bazdulj – Nedeljnik