DEJAN RAMBO PETKOVIĆ – ISPOVEST NAJVEĆEG SRPSKOG BRAZILCA

DESETKA? NARAVNO. VELIKI PLANOVI? NARAVNO.

Mnoge generacije sanjale su da ga još malo gledaju, da ga vide u dresu reprezentacije, da čuju o čemu je sve godinama ćutao i kako je sudbina po njega dolazila uvek tek nakon što da reč. A reč je, Rambo tvrdi, skuplja od svega. Danas se, kaže, iako živi u Rio de Žaneiru, i dalje oseća kao dečak iz Majdanpeka, momak sa Čaira, a to naročito prepoznaje kada o nečemu raspravlja sa prijateljima... Pišu Dušan Telesković i Uroš Jovičić Kad bismo se igrali omiljene srpske igre “šta bi bilo kad bi bilo“, onda Rambo Petković ne bi bio legenda Brazila. Verovatnije bi bilo da bi bio legenda evropskog fudbala. Da, recimo, nije bilo raspada Jugoslavije, ovaj najveći talenat jugoslovenskog fudbala, kako su ga častili skoro svi fudbalski stručnjaci tog vremena, bio bi i reprezentativac koji bi, opet verovatno, postao evropski šampion 1992. i standardni reprezentativac. Ovako, nije igrao ni za onu osakaćenu Jugoslaviju, niti za Srbiju. Da opet nije bilo tih nesrećnih dogadjaja, onda bi verovatno postao dostojna zamena Deja Savićevića u Crvenoj zvezdi. Fudbalska Evropa bi ga ranije upoznala i u Real iz Madrida bi možda otišao kao igrač kome je zagarantovano mesto u timu. Da se rodio deset godina ranije, kada su se u fudbalu tražili šmekeri sa loptom kakav je on (Šmeki mu je, uostalom, i prvi nadimak), a ne u vreme kada je fudbalom ovladala agresivnija igra, sa mnogo trčanja, možda bi Brazilci ponosno mogli da zovu sebe “južnoameričkim Jugoslovenima“...

To je, dakle, igra – “šta bi bilo kad bi bilo“. Ali, Rambo Petković ne razmišlja o tome i što je još bitnije – ne žali. Kaže, da je bilo tako – ne bi mu se desio Brazil. A tamo, u zemlji fudbala, on je najveći. I oni su ti koji imaju sreću da novog Ramba pravi onaj originalni – Dejan Petković. Za Brazilce – Peć, za Srbe – Rambo. Tako počinjemo priču na Čairu, u blizini stadiona na kom je prvi put zablistao i postao Meraklija i klinac dobrodošao u dom svih onih koji su navijali za momke u dresovima sa šest buktinja. Došao je nakratko u Srbiju, boravio jedan dan na ovoj našoj Marakani i u poseti svom voljenom klubu – Crvenoj zvezdi.

Danas se, kaže, iako živi u Rio de Žaneiru, i dalje oseća kao dečak iz Majdanpeka, momak sa Čaira, a to naročito prepoznaje kada o nečemu raspravlja sa prijateljima. “Ima u nama nekog žara kada krenemo da se raspravljamo, o životu, o politici, o fudbalu, o bilo čemu. Tvrdoglavi smo svi, to nam je u karakteru, ali ja imam jednu osobinu – uporno branim svoje mišljenje toliko dugo koliko je tebi potrebno da me argumentima ubediš u suprotno. Medjutim, shvatio sam da postoji jedan argument protiv kog ne mogu. Kada mi kažu – ne možeš ti to da razumeš, ti ne živiš ovde – ja se samo povučem“, objašnjava Rambo za Nedeljnik i kaže da činjenica da ne živi ovde ne menja činjenicu da je i dalje odavde.

Prisećamo se njegovog debitantskog gola za prvi tim Reala sa Nišave. Osmeh mu se vratio i sa žarom dečaka koji na ivici punoletstva razbija jedan od klubova “velike četvorke“ počeo je svoju priču.

“Dolazi na Čair Hajduk iz Splita, a sneg napadao, ne može da se igra. Mi znamo da su oni tehnički bolji od nas, ali u takvim uslovima nema tu neke igre i tehnike. Igra se na srce i na hrabrost. Prštalo je, sećam se, na sve strane. Klizeći startovi po desetak metara po onom snegu, a navijač i u delirijumu. Kako i da ne budu kada smo dobili 5:1, mislim da je Jarni za njih dao gol, a ja sam tada postigao debitantski i još jedan. Nikom nije bilo lako kada dolazi na gostovanje kod nas.“ Upravo su Hajduk i Radnički šest godina ranije, krajem novembra i početkom decembra 1983. odmerili snage u Kupu UEFA. Toliko je jaka bila jugoslovenska liga, kaže Rambo i počinje priču o gostovanjima u toj ligi.

“Koje je bilo teško? Svako. Za nas apsolutno svako gostovanje. I u Novom Sadu i u Zenici, da ne pričam o Prištini ili o Mostaru. To je bila jaka liga, sa odličnim igračima, ali i specifičnim sudjenjem kada odete na gostovanje. Blago rečeno specifičnim. Tu je bilo svega i svačega. Sećam se te utakmice u Mostaru, mi vodimo na poluvremenu 2:0, u drugom poluvremenu dva penala i isključenje, i Velež izjednači. Na samom kraju utakmice ja izlazim pred golmana, pokupim dubinsku loptu pre njega i kako sam je pomerio u stranu i krenuo ka golu pored golmana, sudija svira kraj. Ja čupam kosu, plačem, ali nema tu pomoći“, kaže uz nostalgični osmeh, ali naglašava da nije preveliki jugonostalgičar. “Moramo prihvatiti stvari takve kakve jesu, ne vredi previše se osvrtati i žaliti. Sigurno da nam je bilo lakše kad smo išli na gostovanje gde smo gubili, makar i nezasluž eno, nego kada je na gostovanju u Rijeci na tribinama bilo više automatskih pušaka nego navijača. Došlo je takvo vreme, zemlja se raspadala i tenzije su porasle. Neko je odlučio da pocepa zemlju i šta je onda trebalo, da za svoje cimere iz reprezentacije, Slovence ili Hrvate, kažem da mi više nisu prijatelji? Ne ide to tako.“

Ipak, u to vreme, jedan čovek je i metaforički i u svakodnevnim razgovorima – potpuno neopravdano – bio označen kao neko ko bi mogao da promeni stvari. Računali su svi na to da bi Ivica Osim, čovek koji je poslednji sastavljao spisak reprezentativaca “velike Jugoslavije“, zajedno sa svojim igračima mogao da donese željeni uspeh i spreči rat. Na Osimovom spisku 1992. godine našao se i Dejan Petković. “Da li je bilo iznenadjenje što me je tako mladog pozvao? Jeste. Da li je bilo neopravdano da me pozove? Naravno da nije. Igrao sam za tri različite generacije Radničkog, pa sam tako igrao uporedo i za tri različite reprezentativne selekcije – za kadetsku, omladinsku i olimpijsku. Nakupio sam mnogo nastupa, postigao verovatno i najviše golova i naravno da su me pratili. A sećate li se koga je Osim tada trenirao? Partizan, tako je. Pa ja sam ih razbio u obe utakmice. Na JNA smo igrali nerešeno, ovde smo izgubili, ali sam zujao pored njih i sve to kad se sabere, taj poziv je bio logičan. A Osim kad te pozove, stojiš mirno i slušaš. Vrhunski autoritet, čovek velikog znanja i poverenja.“

Medju svim tim referencama u biografiji mladog Petkovića, bio je i najbrži gol ikada postignut. “Kadetska reprezentacija je igrala protiv Kipra tamo. Stojimo na centru, spremamo se da izvedemo, kažem saigraču, kad izvedeš sa centra, samo mi je gurni napred. On je gurne, ja je zveknem i čujem sa klupe kažu: vidi ovu budalu. Lopta leti, leti i pod prečku. Tad više nije bilo – vidi ovu budalu.“

Petković, iako Osimov poziv gleda kao logičnu posledicu svojih igara, ističe da je bio ponosan i da ga je radovala sama činjenica da će biti deo tog tima. “Svi su nas pred to prvenstvo poštovali, plašili nas se. Prošli smo kroz kvalifikacije bez poraza, kao furija i verovali su svi da bismo mogli da postanemo prvaci Evrope. Ja sam sa nekom od mladjih selekcija na turniru u Francuskoj i odatle bi trebalo da letim u Stokholm da se sastanem sa A timom pred EURO. Medjutim, počinje da se govori o sankcijama i naš mladi tim se vraća u Beograd i kažu mi da ću ja iz Beograda leteti u Švedsku, ako bude moguće. Naravno da nije bilo moguće i da su nam uveli sankcije i upropastili snove. Posle se i A tim jedva vratio, legendarni pilot Popov je otišao po njih i vratio ih u Jugoslaviju.“ Tako je bilo i sa Crvenom zvezdom.

“Oni su mene zvali još dok sam bio u Majdanpeku, pre Radničkog, ali su u toj poslednjoj sezoni više puta insistirali da dodjem. Bilo je tu i nekih ponuda iz inostranstva koje bi mi pomogle da odem izvan granica države i time izbegnem da me sankcije ograniče, ali zove Džaja, čoveče. Dolazi Perke iz Beograda po mene i ćaleta mercedesom, kako je brzo vozio, dobro smo i stigli u Beograd. Na stadionu nas čekaju Džaja i Cvele, sedamo sa njima i Cvele pita mog oca: dobro, šta ti tražiš? A ćale mu odgovara: što se mene tiče, neko piće može, a što se fudbala tiče, to sa Dejanom pričajte. Cvele se nasmeje i kaže: ako je tako, mi ćemo ovde viski da popijemo, a on i Džaja neka se dogovore. Meni Džaja kaže jednu sumu, ja tražim više, on se nešto snebiva i Cvele se umeša i kaže mu da je oko novca sve rešeno, da mi vidimo samo tehničke stvari. Desetka? Naravno. Veliki planovi? Naravno.“ Bio je, kaže, prva sledeća velika stvar u crveno-belom dresu. Priseća se da priče da je Dejan Savićević posle utakmice sa Radničkim svima u klubu rekao da moraju da dovedu “tog malog Petkovića“, ali ograničenje na utakmice u prvenstvu i nedostatak velikih, evropskih večeri na koje su navikli navijači Crvene zvezde, ostavili su gorak ukus u ustima. Na pitanje o poništavanju bodova i koeficijenta crveno-belima kada su sankcije sklonjene pravi mrzovoljan izraz lica i kucka nervozno prstom po stolu.

“Tako je, u pravu ste, oni pričaju o nepravdi zbog Superlige, a Zvezdi kao bivšem evropskom i svetskom prvaku ponište bodove. Trebalo je iz poštovanje da zamrznu status i kad se sankcije ukinu da Zvezda direktno igra Ligu šampiona. Medjutim oni ponište bodove i nama dodje onaj nesrećni dvomeč sa Ksamaksom...“, ne završava rečenicu, opet otpuhuje dug dim. Tada je najveći klub na svetu, madridski Real, već ostvario kontakt sa njegovim menadžerom. “Bili su kontakti, neko iz kluba ga je više puta zvao, ali je bio dogovor sa Zvezdom da ne odem na leto, da prodjemo taj Ksamaks, nego da idem na zimu. I tako i bude, ali zamalo da ne odem.“

I to zbog lifta. “Imam avion za Madrid i zaglavim se u liftu. Skoro sat vremena nisu mogli da me odglave, jedva sam stigao na avion.“ Lift se odglavio, ali je zaglavilo u odnosima tadašnjeg trenera Reala Horhea Valdana i predsednika kluba Lorenca Sanca. Ceh za to je platio Petković. “Bio sam prvo pojačanje koje je Sanc doveo u klub i Valdano me je zbog toga držao na klupi. Medjutim, prema meni se ponašao gospodski. Oduševljen je bio kako igram mali fudbal. Jednom prilikom ja nemam patike za fudbal, a on nas utera u salu jer je počela kiša napolju i ja uzmem neke dva broja veće. Upadnem u ekipu sa Fernandom Redonondom, pobijemo ih sve tamo, razvalimo ih od fudbala. Hvali mene Valdano, ali ja mu pokazujem da su mi patike dva broje veće. Kaže on – ma kakve veze ima kad si ti majstor.“ Trzavice izmedju trenera i predsednika dovele su do pozajmice u Sevilju.

Nakon pozajmice u Sevilji vraća se u Real Madrid, a tamo na klupi Fabio Kapelo. I sve je, kaže, bilo u redu do jedne svadje. Ali ne izmedju njih dvojice, već Kapela sa Gutijem.

“Nešto je puklo medju njima na jednom treningu i do kraja treninga su se svadjali. Nastavljaju i kada je završeno i Kapelo viče na njega sve do svlačionica. Ulazimo da se kupamo, svadja se nastavlja. Guti staje pored mene da se kupa i Kapelo u besu, dok viče na njega upire prstom i u mene i kaže – i ti od sutra treniraš sa B timom. Ja šokiran, prvo pitam da li je meni to rekao, a onda mu kažem da ja imam ugovor sa prvim timom Reala i da mi ne pada na pamet da treniram sa B ekipom. Završim sa tuširanjem i onako besan sednem u kola i pravo kod predsednika.“ Priča o legendarnom sukobu sa Kapelom počinje da se odmotava i Rambo sve češće povlači dim cigarete i sve živahnije govorio dogadjajima iz Madrida.

“Ulazim kod predsednika i on me pita što sam psovao Kapela. Ovaj je stigao već da ga pozove i još da slaže. Ne veruje meni predsednik da nisam psovao i ja se u trenutku te nervoze setim i kažem – dobro, pozovi svog sina Fernanda, on se kupao pored mene sve vreme, ali Kapelo nije mogao da ga vidi od zida. On pozove Fernanda i dečko potvrdi da to nema veze sa mozgom, da ja nisam psovao Kapela i sve se, kao, vrati u normalu.“

Ipak, Kapelo je poznato zlopamtilo. čak i onda kada nije u pravu. Naročito kada nije u pravu. Petković je trenirao redovno i nije bilo sukoba, ali nije igrao ni onda kada je za to bilo prostora, ni kada su igrači sa njegove pozicije išli na okupljanja reprezentacije. Osim na prijateljskim utakmicama. Tu je, kako posprdno kaže, jedan od najboljih igrača Reala u istoriji. “Igra se božićni turnir u Madridu i Real igra protiv Sampdorije. Mene dolaze da gledaju četiri kluba – Grashopers, Real Sosijedad, Benfika i ne mogu da se setim ko je bio četvrti. Mislim neki Francuzi. Tako se to dešava kad treba nečega da se setiš, sve ti se pomeša.“

Medjutim, ono što se dogadjalo na utakmici sa Sampdorijom ne može da mu se pomeša, svakog minuta se seća kristalno jasno.

“Dogovor je da igram tu utakmicu od početka, medjutim Kapelo me ostavlja van prve postave. Kaže da sam u dobroj formi i da je meni dovoljno 45 minuta. Vide ljudi iz uprave da ja nisam u dresu, upadnu u svlačionicu da pitaju Kapela što ne igram od početka, on ih napljuje i istera ih napolje. Na poluvremenu on mene šalje na zagrevanje i ja se zagrevam i zagrevam i zagrevam i tek u 85. minutu me zove da udjem u igru. I to, ni manje ni više nego na desno krilo. Bernabeu mi skandira da ne ulazim, njega vredjaju, ali ja kao profesionalac udjem i krenem da igram. Kako se ja oslobodim lopte, levi bek Sampdorije me udari pesnicom u stomak. Pa me u sledećem napadu šutne po nogama bez lopte. Proključala mi krv. Završava se utakmica i ja krećem da ga hvatam za gušu. Razdvoji nas Luka Paljuka, taj se levi bek meni izvinjava, ali kad je video da su mu saigrači pritrčali u pomoć, krene da me psuje. Ja se oslonim na Paljukino rame i udarim ovog pesnicom. Krene opšta tuča i naravno, posle svega me sačekaju novinari.“

Španski novinari, naročito oni koji prate Real i Barselonu, obično su do detalja upućeni u sve što se dešava u klubu i oko kluba, pa su i tu priliku iskoristili da pitaju Petkovića zašto ga je Kapelo uveo tek pred kraj, i to na pogrešnu poziciju.

“Ja se tu otvorim i ispričam da me je ovaj tukao bez lopte, sve kažem kako je bilo za Kapela, sve što mi je na duši, i odem kući. Ne gledam televiziju do sutra, ne čitam novine i dolazim na trening sutradan, a Kapelo me čeka sa celim stafom. Obično je kada priča sa igračima ostajao nasamo, ali je ovaj put ostavio uz sebe i pomoćnike. Napadne me što sam pričao sa novinarima i kaže mi da nemam kvalitet da igram u Realu i da me zato ne ubacuje. Ja ga saslušam pa mu odgovorim – možda ja nemam kvalitet, ali ako je tebi trebalo šest meseci da to uvidiš, ni ti nemaš kvalitet da budeš moj trener. On izadje na konferenciju i u skraćenoj verziji ponovi to da ja nemam kvalitet i ne spomene moj odgovor.“

Sutradan, priseća se Rambo, oko terena za trening stotinu novinara i foto-reportera. “Kada se tako nešto desi u Realu, svi žele da pitaju i snime šta će se desiti. To je 31. decembar, lagan trening i igramo na dva gola. Mislim da mi je tog dana sve polazilo za rukom. šta god da sam uradio, kako god da sam šutnuo, ušlo je u gol. Makazice? Može. Volej sa dvadeset metara? Može. I kako dam gol, padnem na kolena i vičem – joj kako bih tek igrao da imam kvalitet za Real. Pukao je od muke.“

Iako je Kapela kasnije nasledio Jup Hejnkes, nemački stručnjak sa kojim je Petković izgradio dobar odnos, priznaje da ga je Real istrošio i da je želeo da ode. Tada je usledila ponuda iz Brazila, a igrači su, kako mu je tada menadžer objasnio, odlazili u Brazil na jednu sezonu, da bi se posle opet na velika vrata vratili u Evropu.

“To je bio i moj plan. Vitorija me je zvala, doveli su Bebeta i ja sam rekao – zašto da ne. Dao sam im reč i njihov čovek je došao u Madrid da napravimo dogovor. Odlazimo kod predsednika jer mi je trebao njegov potpis, a tamo kod njega ljudi iz Borusije Dortmund. Aktuelni evropski prvak mi nudi iste uslove kao Brazilci. Predsednik mi kao svom sinu kaže da nisam normalan ako odem u Brazil, ali ja sam dao reč. Posle tog natezanja, kad je ovaj iz Vitorije video da je malo falilo da sve propadne, kaže da odmah tu noć idemo u Brazil. I ja poludim i kažem da mi na pamet ne pada jer mi nije ranije javio, a ja se nisam spremio i kod kuće mi je dete od dva meseca.“

Tada se, medjutim, u priču umešao papa. Ili je Petkoviću makar tako rečeno.

“Slagao me je da je papa u Brazilu i da nećemo moći da završimo administraciju u klubu i savezu i ja nekako pristanem da odem. čim sam stigao, posle tri dana utakmica. Gol i dve asistencije na debiju i odmah se nastavljaju njihove fore. Te ne možeš još da se vratiš, ubacili nam vanredno kolo, te ovo nam je važno gostovanje, dok posle skoro mesec dana nisam zapretio da ću da odem svojevoljno ako mi ne daju u ruke avionske karte. Tako se vratim u Madrid, završim šta sam imao i posle sa porodicom nastavim život u Brazilu.“

Po planu i dogovoru, nakon više nego uspešne sezone u Vitoriji, Petković odlučuje da se vrati u Evropu, u Veneciju iz Italije. Godina je 1999. a tenzije u zemlji i najave bombardovanja su sve češće. Zato se, kaže, odlučuje za Italiju da bude što bliže kući. A u Veneciji opet susret sa Kapelom.

“Igrali smo protiv Rome i ja dam gol. Ali nije mi to bila neka slatka osveta jer smo izgubili. Ja sam mu na početku utakmice prišao i pružio ruku. Da se zna ko je ko“, priseća se Rambo i zaključuje priču o Kapelu, ali i svojim evropskim fudbalskim danima.

“Nemam objašnjenje za njegovo ponašanje osim toga da ne voli igrače sa ovih prostora. Imao je problem sa Bobanom, sa Dejom, posle je menjao Šukera i Mijata iako su bili najbolji strelci lige. On je stalno nešto zakuvavao sa našim igračima. šta, stavio je Deju u najboljih 11 igrača koje je trenirao? Pa kako da ga ne stavi, čoveče, kad ga je ovaj napravio trenerom? Da nije dao onu golčinu Barseloni, Kapelo nikakav rezultat napravio ne bi.

Usledio je uspon kroz brazilsko fudbalsko svetilište, ka raširenim rukama Isusa koji obuhvata sve one koji vole najveće klubove Rio de Žaneira. Petković je igrao u tri najveća – Flamengu, Vasku de Gami i Fluminenseu. Preko 200 nastupa i više od 60 golova. I onaj jedan, poseban, za večnost, koji uskoro puni 20 godina. Upravo u to vreme Petković dobija “nepristojnu ponudu“, nešto na šta bi malo ko ostao imun – dres reprezentacije Brazila.

“Oni su tada pričali da je Rivaldo u krizi“, počinje uz širok osmeh koji u jednom trenutku prelazi u grohot. “Rivaldo, jedan od najgenijalnijih igrača u tom trenutku, u krizi. I kao ja da ga zamenim. Bili su vrlo ozbiljni u tome. Organizovali slikanje u dresu Karioka, sve sa kapitenskom trakom. Ipak, FIFA je ubrzo rekla kategorički „ne“ jer sam već nastupao za reprezentaciju Jugoslavije.“ Da, Petković je nastupao za reprezentaciju, zvali su ga, “čak“ osam puta. I Ziko, onaj na stepeniku iznad Ramba u brazilskom fudbalskom panteonu, dao je čuvenu izjavu: “Srbija će biti šampion sveta kad ima 23 igrača bolja od Petkovića.“ Za to vreme u Brazilu Petković postaje sinonim za novo božanstvo. Nije bio jedini igrač koji je nosio dres triju najvećih kluba, ali je bio jedini koji nije za sobom vukao navijačku mržnju.

“Flamengo mi je dugovao devet plata, ugovor je istekao i posle četiri meseca me je pozvao Vasko. Nije bilo nikakve mržnje ni od navijača Flamenga jer su znali da nije moja krivica što sam otišao iz kluba, a i navijači Vaska su me dočekali kao da ih nisam iz onog slobodnjaka zavio u crno. Posle me je put odveo u Fluminense i opet nisam čuo nijednu lošu reč. Možda je trenutak kada sam zapravo shvatio da sam uradio veliku stvar premijera filma ‘O Gringo’. Nisu tamo bioskopske sale kao naš Sava centar da može tri hiljade ljudi da stane. Plafon je par stotina. I ja sam u takvu salu uspeo da dovedem vodje navijača sva tri kluba da zajedno gledaju film. Veće mi priznanje ne treba.“

“Šta je u stvari fudbal shvatio sam tek kada sam igrao u Kini, izmedju dve epizode u Vasku. Ja sam se u Brazil zaljubio jer sam imao priliku da uzmem loptu i rešim stvar. Govorio sam saigračima – idi ti trči, bori se, a daj meni da završim posao. A onda sam pred kraj karijere trčao i po deset kilometara i najviše na terenu. Ono u čemu su nove generacije u prednosti jeste to što rade sa školovanijim trenerima koji su u stanju da im daju bolje odgovore na najvažnija pitanja – šta, kako i zbog čega. To sam počeo da primenjujem kada sam i sam počeo da se bavim trenerskim poslom.“ Pitamo ga pred kraj razgovora da li veruje da je Piksi u stanju da sa svojim timom da odgovore na ta najvažnija pitanja i ode na Mundijal.

“Nisam imao priliku da gledam našu reprezentaciju, ali s obzirom na to da je Piksi bio genijalan igrač, jedan od najboljih fudbalera, verujem da će on uvek insistirati na napadačkom, pametnom fudbalu. Retko čujem nešto lepo o našoj ligi, ali nisam dovoljno upoznat sa situacijom da bih bio pozvan da se uključujem u probleme srpskog fudbala. Iskoristiću onaj argument koji me inače nervira – ne mogu ja to da razumem, ja ne živim ovde.“

Izvor: Nedeljnik