DRIBLANJE FUDBALA

Po naš fudbal nije tragično kad klubovi ili reprezentacija izgube neku utakmicu, već to što se vrlo brzo niko neće sećati nijednog detalja sa te utakmice

Kažu da je siguran znak starenja – povratak u prošlost. Za onog ko priča kako je u njegovo vreme sve bilo bolje i lepše, naš narod kaže da je “krštenica počela da žuti, a zdrava pamet da mu se muti“.

To važi za štošta, ali ne i za srpski fudbal. Svako ko ima dovoljno godina (četrdeset, pedeset plus) zna kakve smo nekada igrače imali i u kakvim smo utakmicama uživali i ima puno pravo da kaže da ovo danas – tom kvalitetu nije ni do kolena. Dovoljno snažne argumente da odbrane današnji srpski fudbal nemaju čak ni ljudi koji u njemu rade i od njega žive (ovo drugo je izgleda važnije). Dovoljno je da uporede bilo koju ligu u Evropi sa našom. Ako im je ostalo samo malo iskrenosti, možda će priznati da kao da se radi o dva različita sporta. Pa, kako to da fudbal svuda napreduje, samo kod nas ne?

U susretima sa brojnim bivšim fudbalerima čuli smo jedno zanimljivo mišljenje: nije smak sveta što naši klubovi ili reprezentacija izgube utakmicu i ispadnu iz nekog takmičenja, uostalom to se dešavalo i ranije, ali je strašno što posle te utakmice teško da možemo da se setimo nekog uspešnog poteza, driblinga, golmanske parade, gola, a sve redje i propuštene šanse. Žali bože tih sat i po vremena provedenih na terenu!

Poslednji primeri za ovu tvrdnju su eliminacije Partizana i Vojvodine iz kvalifikacija za Ligu Evrope od, rekli bismo, prosečnih belgijskih ekipa Šarlroa i Standarda, ali i mnogih izdanja Crvene zvezde, čak i u grupnoj fazi Lige šampiona. Ponovićemo, nije strašno ispasti, ali je žalosno što za nekoliko godina nećemo moći da se setimo nijednog detalja sa ovih susreta. A kao što smo već nagovestili na početku ovog teksta, dodje trenutak kad je sećanje sve.

Čudo “plavih“ u Bukureštu, Zvezdin pohod do finala Kupa UEFA, nezaboravna dostignuća niškog Radničkog, sarajevskog Željezničara i splitskog Hajduka, Partizanov “kambek“ protiv Kvins Park Rendžersa... het-trik Papeta Sušića protiv svetskog prvaka Argentine, poluvolej Duleta Savića i “dropka“ Mancea u Londonu, Sliškovićeva bomba protiv Torina, Radanovićev gol Bugarima u Splitu... to je ono što se večno pamti! A zadržali smo se samo na nekim dogadjajima iz osamdesetih! A, gde su Rajko i Štef, olimpijski tim, zlato u Rimu, Šekijeve vragolije u Čileu, Džajin gol u Firenci? Ili Piksijeva majstorija protiv Španaca, Bari, Tokio? Pa, kako to da je naš nekadašnji fudbal bio toliko zanimljiviji, sadržajniji, bolji... od ovog današnjeg?

Razgovarajući sa mnogim ljudima kojima je najvažnija sporedna stvar na svetu i uzimala i davala, došli smo do nekoliko razloga:

Stanje u državi. Ako se prisetimo starog pravila da je fudbal najbolji pokazatelj stanja u jednoj zemlji, onda nije ni čudo što je kod nas pao na najniže moguće grane.

Ljubav. Bez obzira na to što od Drugog svetskog rata pa naovamo u našem fudbalu nikad nije vladao amaterizam (mada se tadašnji sistem svojski trudio da ga takvim prikaže) čini se da je ipak bilo više ljubavi prema fudbalu. Treba se samo setiti gomile dečaka kojima je lopta bila sve, ali i armije volontera, nastavnika fizičkog ili običnih radnika, istinskih zaljubljenika u igru, koji su u svoje slobodno vreme lutali školskim igralištima i poljanama tražeći talentovanu decu.

Opšta kultura i vaspitanje. Nekad su u klubovima i uopšte u društvu učili decu da budu dobri fudbaleri, a pored toga i vredni djaci i dobri, pošteni ljudi. Bruseći ih za takmičenje, nisu zaboravljali da ih spremaju i za život.

Univerzalnost. Dečaci su trčali za loptom, ali su vežbali i gimnastiku, plivali, igrali izmedju dve vatre, trenirali i karate i džudo. Na taj način postajali su svestrani sportisti, sposobni da odgovore svakom izazovu i umanje mogućnost povreda. Pritom, ne treba smetnuti s uma da je decu tada bilo teško uterati u kuću, a danas – namamiti napolje.

Roditelji. U staro doba, mame i tate su za svoje sinove imali planove da postanu piloti, doktori, advokati i uglavnom im branili da treniraju fudbal. Danas, nažalost, mnogi roditelji guraju decu u ovaj sport ne zbog talenta i ljubavi već u nadi da će na taj način rešiti nezavidnu finansijsku situaciju.

Škole fudbala. Ranije su centri bili klubovi. Danas – privatne škole fudbala. Deca počinju da treniraju sa pet umesto sa petnaest godina jer je cilj izvući što više novca iz džepova roditelja. I, šta se dešava? Kad stignu u godine kad treba da pokažu talenat, mali fudbaleri su mahom ispovredjivani i siti treniranja.

Menadžeri. Čim pokaže neki napredak, oko malog fudbalera i njegovih roditelja pojavi se armija menadžera (ili njihovih zaposlenika) koji porodicama nude plaćanje računa, kupovinu patika, školarine... Stvarajući zavisan odnos, po principu “ja sam u njega ulagao, ja ću odlučivati o njegovom putu“, dečake vodaju iz kluba u klub i sve mladje ih poput roblja prodaju kazahstanskim i avganistanskim klubovima za – sitne pare.

Loš rad. Budimo iskreni. Zbog svega navedenog u našem fudbalu se loše radi. Većini naših igrača nedostaje – elementarno znanje. Nema pravilnog prijema i predaje lopte, gradjenja, ponavljanja akcija, završnog pasa, školovanog šuta, driblinga... Igrači su potrošna roba. U trci za brzom zaradom preskaču razrede i tako fudbalski neškolovani, nedovršeni i nepripremljeni odlaze u beli svet.

Nedostatak identiteta. Prosečnom pokloniku fudbala kod nas sve je teže da se identifikuje sa nekim klubom ili igračima. Nekad se na stadione išlo zbog Džaje i Moce, Pižona i Čave, Piksija i Mijata... danas – zbog tiketa na kladionici. Utakmice se posmatraju kroz termine “iz iksa u keca“ ili “četiri plus“, pa ko onda da prepoznaje tamo neke igrače? Oni će ionako brzo da odu...

10. Korupcija. Kao i pod brojem 1, sve negativnosti u našem fudbalu slika su i prilika lošeg stanja u državi. Na brojne afere su svi već navikli, gotovo oguglali... A gde to još u svetu ima da je prvenstvo maltene gotovo posle tri-četiri kola? Nabrojali smo deset tačaka, a mogli smo još... Toliko je jada i čemera. Najgore od svega je što svi – igrači, treneri, ljudi u klubovima i Savezu, znaju šta sve ne valja i šta bi trebalo učiniti, ali time niko ne želi da se bavi. Sadašnje stanje je opšte prihvać eno. A, prava je šteta. Talentom za loptanje smo i dalje ispred mnogih, nažalost i nadarenost da upropastimo sve što iole valja veća je kod nas nego bilo gde drugde. Srbija će se uželeti fudbala, a fudbala nigde biti neće... Ili, možda, još ima nade…

A. Stanković