EMPATIJOM PROTIV ZABORAVA

Ekskluzivno – intervju
Branislav Trifunović, o filmu “The Game”

Gost ovogodišnjeg Festivala biće i naš poznati glumac, Branislav Trifunović, koji igra glavnu ulogu u filmu Ane Lazarević “Gejm”, zanimljivoj priči o krijumčarenju emigranata koji iz Srbije žele da odu EU, ali i priči o ljudskosti, patnji, tankoj liniji izmedju dobra i zla.

Kakvo je iskustvo za vas bio rad na Filmu “Gejm“ Ane Lazarević, sa kojom ste i ranije saradjivali?

“Mi smo pre desetak godina snimili kratki film sa vrlo sličnom temom, tako da je Ana sve to vreme pisala scenario i istraživala ceo taj proces migracije koja dolazi do Srbije i mislim da je taj period ustvari fantastično iskoristila i prenela na celu ekipu. Meni je, ustvari, najuzbudljiviji deo bilo samo snimanje i rad sa tom decom, koja igraju sami sebe i pored kojih ne možeš da glumiš, jer ti oni svojom pojavom zabranjuju da lažeš u kadru.”

Film je prikazan na mnogim festivalima. Koliko za vas to lično znaci, i festivali, i nagrade, i susreti sa publikom?

“Za ovakav film puno znači, jer je napravljen sa malo sredstava i čini mi se nekom čistom i lepom emocijom, valjda je zato još draže kad se to shvati i prepozna na festivalima u svetu.“

Kao i u mnogim drugim ulogama, uostalom, kao i svi mi u životu, i ovde ste izmedju čekića i nakovnja, izmedju dobra i zla, izmedju želje i stvarnosti. Koliko ste vi lično zainteresovani za temu krijumčarenja ljudi, kako vidite problem imigranata, i naročito zagubljenost njihovih ličnih, malih ljudskih priča?

“Najvažnija tema, bar po mom mišljenju, jeste empatija, mi smo te migrante skoro pa već zaboravili, mi već zaboravljamo da se dešavaju neki ratovi, da neko svaki dan gine zbog nečijih interesa, čovek je danas evoluirao u mašinu koja zaboravlja.“

Mnogo radite i na filmu i u pozorištu, zato smo posebno zahvalni zbog mogućnosti da budete gost Festivala srpskog filma u Čikagu. Da li se i vi radujete susretu sa ovdašnjom publikom?

“Jako se radujem uvek da vidim naše ljude po svetu i srećan sam da se neko i dalje bavi stvarima koje su vezane za umetnost, iako ona nije baš najprofitabilnija stvar.”

Angažovani ste i kao producent, i kao reditelj, čini se da se vidi veliki pomak u srpskoj filmskoj produkciji, aktuelne su koprodukcije, naročito izmedju zemalja bivše Jugoslavije. Kakvo je to iskustvo za vas?

“Pri raspadu one stare zemlje, sve te države su ostale u nekom skučenom prostoru, zaboravivši da se taj jezik i dalje razume na svim tim prostorima, tako da se poslednjih godina taj prostor za saradnju dosta proširio, a mislim da je to i posao svih nas koji se bavimo kulturom, da spajamo ljude, jer je i smisao bavljenja njom u razmišljanju o čoveku, koje god on vere ili nacije bio.”