FESTIVAL KAO USPEŠAN BREND

Gordan Matić, koji je direktor Filmskog centra Srbije od 2019. godine, već dugo je važan prijatelj i saradnik Festivala srpskog filma u Čikagu, na kome je prošle godine prikazan i njegov film “Pucnji u Marselju“. U razgovoru za Ogledalo navodi da i ovaj Festival, uz malo više truda, finansijske pomoći i dobre promocije, može da bude uspešan brend i da okupi značajne stvaraoce, da radi na srpsko-američkim koprodukcijama (naročito u filmskoj postprodukciji) i bude još vidljiviji na mapi festivala i revija filmova.

Već nekoliko godina ste prijatelj Festivala srpskog filma u Čikagu, a zahvaljujuć i vašim savetima, kontaktima, predlozima, ovaj Festival je za devet godina postao jedna od najznačajnijih kulturnih manifestacija za naše sunarodnike. Kako ga vi vidite danas?

“Svi festivali po prirodi stvari zahtevaju transformaciju, promene, moraju biti u toku sa vremenom, prilagodjavati se novoj publici, novim filmovima, novim stvaraocima, tako da je normalno da se i ovaj Festival menja. Vidim ga kao svojevrsno sidro, koje će imati veliki potencijal za širenje naše kulture na ovim prostorima, koji će umeti da prepozna šta publika želi da vidi, biti svojevrsno čvorište izmedju danas i sutra, kao i važna spona izmedju gledalaca, stvaralaca, producenata. Energija koju entuzijasti ovog Festivala imaju za svaku je pohvalu, i zato sam sigurna da će i dalje uspešno postojati i imati važnu misiju.”

Za sve ove godine Festival je brojnoj publici prikazao najbolje iz srpske filmske produkcije, predstavio brojne umetnike, producente, saradnike na filmovima. Šta biste mu vi danas izmenili, kakvu biste koncepciju predložili, u kom pravcu biste voleli da ova smotra filma ide u budućnosti?

“Voleo bih da vidim da se ova smotra filmova ozbiljno transformiše, da se proširi, i zato mislim da je to što sada imate i reviju kratkih filmova pravi potez. To je odlična platforma zaokupljanje filmskih stvaralaca srpskog porekla, onih koji žive u Americi, jer su to divni, mladi stvaraoci, vrlo inspirativni ljudi, koji imaju nove ideje, snažnu želju da naprave dobar film, da se ogledaju i budu uspešni u filmskoj umetnosti i industriji. Drugo, mislim da bi bila odlična ideja da se i medijski i na druge načine stvori platforma za postprodukciju naših filmova u Americi, bilo da se radi o postprodukciji zvuka, slike, a važno bi bilo da je rade naši stvaraoci sa druge strane Atlantika. I treće, mislim da bi za Festival bili veoma važni prateći programi, bilo da se radi o predavanjima, ili recimo radionicama na kojima bi se učilo kako se radi na scenariju filma, kako se piše za film, kako da vaš film vide drugi ljudi, kako da se zakorači u taj važan svet. Za sve to postoje odlični uslovi, ovde je puno naših ljudi koji su uspešni u filmskoj industriji, a i gosti bi mogli da učestvuju u zanimljivim radionicama.”

Na Festivalu je prošle godine prikazan i vaš film “Pucnji u Marselju“. Kako ste doživeli projekciju, kakve su bile reakcije publike, koliko se one razlikuju od pohvala ili kritika u Srbiji?

“Prošla godina je, po mnogo čemu, bila specifična, još uvek smo bili u kovid uslovima, bioskopske sale nisu imale pun kapacitet za publiku, na mnogo načina smo bili limitirani, ali mislim da je film odlično komunicirao sa publikom, da su ljudi saznali i nešto novo iz naše istorije. Film je učestvovao na filmskim festivalima na svim kontinentima, osvojio je dvadesetak nagrada, ima svoj život, biće prikazan i u Americi i u Meksiku, ima svoj život i priču.”

Direktor ste Filmskog centra Srbije i samim tim u srcu filmske produkcije, za koju ste rekli da se više ne pravi pomoću štapa i kanapa. Da li se zaista radi o svojevrsnoj renesansi srpskog filma, koliko sada finansijska ulaganja u kvalitetnu produkciju donose bolje rezultate, kako na pravi način prepoznati i dobre umetnič ke, i dobre komercijalne filmove?

“Filmski centar Srbije se takodje značajno transformisao, zahvaljujući i Bobanu Jevtiću, koji je pre mene bio na mestu direktora, a i našim sadašnjim naporima. Našli smo pravu ravnotežu izmedju davanja podrške art filmovima i onima koji su na vrhu lista boyoffice. Trudimo se daprepoznamo i dobre komercijalne filmove, ali da ne zapostavimo ni umetničke filmove. Ne smemo zaboraviti da je Srbija po gledanosti domaćih filmova druga u Evropi, odmah iza Francuske, publika se vratila u bioskope, što znači da se prikazuju dobri, kvalitetni filmovi. Imamo četiri filma sa više od 100.000 gledalaca, naši filmovi su se uspešno vratili na festivale u Kanu, Berlinu, Karlovim Varima, naši filmovi ponovo osvajaju medjunarodne nagrade. FCS ponovo dobija značajnu ulogu, posvećujemo pažnju kvalitetnim filmovima i uspešnim stvaraocima.“

Ono što Festivalu srpskog filma u Čikagu nedostaje je ozbiljna i adekvatna promocija medju Amerikancima, u američkim medijima, medju ovdašnjim filmskim stvaraocima i kritičarima. Imate li neki savet, predlog, ideju, kako da organizatori Festivala porade na tome? Kako obezbediti sredstva za ozbiljniju produkciju Festivala? Na koji način establirati ovako važan kulturni dogadjaj, koji se često svodi na krv i znoj nekoliko volontera?

“Svaki festival se priprema godinu dana, po príncipu – festival je završen, živeo festival! To su danas revije filmova, na njima se mora konstantno i ozbiljno raditi, pa tako i ovaj Festival mora da se transformiše i predje iz projektnog u institucionalno stanje. To nije nimalo lak niti jednostavan proces, ali ako se povežete sa čikaškom i širom američkom publikom, uticajnim filmskim radnicima, predstavnicima medija, filmskih institucija, ako se na pravi način obratite svima – uspeh neće izostati. Dakle, ponavljam, kvalitetno oglašavanje medju američkom publikom, rad na stvaranju uslova za koprodukcije, saradnja sa našim profesorima i umetnicima koji žive u Americi, uz pomoć ministarstava za kulturu i dijasporu iz Srbije, sve to može omogućiti pravljenje dobrog, uspešnog brenda, pa tako ja i vidim ovaj festival u budućnosti. Mislim da bi bilo značajno pozvati i druge velike zajednice u Americi, jer mi imamo koprodukcije sa Grčkom, Turskom, Slovenijom, Hrvatskom i drugim zemljama. Zašto ne pozvati i te filmove na Festival, jer ako Srbija učestvuje sa 20% u produkciji filma, onda je to i srpski film. Neophodno je proširiti saradnju sa drugim zajednicama, što, siguran sam, može izroditi odličan rezultat.”

MILA FILIPOVIĆ