FILM SA MNOGO DUŠE

Ekskluzivno – Intervju

Ana Lazarević, rediteljka i scenaristkinja filma “The Game”

Film “Gejm”, koji je režirala i za koji je scenario napisala Ana Lazarević, premijerno prikazan na Filmskom festivalu u Torontu, priča je o pronalaženju puta i putovanju, pre svega o pronalaženju sopstvenog mesta u svetu, ispričana kroz delikatnu temu imigranata, na putu do boljeg života u nekoj zemlji Evrope.

U svom prvom dugometraž nom filmu uhvatili ste se u koštac sa ozbiljnom savremenom temom, migracije, sa akcentom na švercovanje tinejdžera preko Srbije. Odakle interesovanje, koliko ste dugo radili istraživanje, kako je bilo realizovati ovako složenu, a opet u suštini jednostavnu ljudsku priču?

“Godine 2009. pisala sam scenario za kratki film, dok sam studirala na Kolumbija univerzitetu u Njujorku, a moja drugarica je tada studirala novinarstvo na Kolumbiji i pričala mi je o maloletnim migrantima iz Avganistana koje ja ona intervjuisala u Grčkoj. Ja sam se naježila slušajući pričeo njihovim iskustvima i opasnim situacijama u kojima se nalaze kada putuju kroz Evropu, samo da bi pobegli od talibana.

Posle našeg sastanka počela sam da vidjam u glavi scene izmedju Strahinje, jednog lika koga sam počela da stvaram i jednog deteta, koje se nalazi u sličnoj situaciji. I razmišljala sam kako taj Strahinja ima svog sina i kako sa njim ima problem da izrazi emocije i da mu pruži pažnju i kako se nalazi u situaciji gde on vozi dete kome stvarno treba njegova pažnja. Tada sam napisala scenario i snimala kratki film ’Trkač’.

Ovaj dugometražni film “Gejm” je proistekao iz kratkog filma. U medjuvremenu sam upoznala čoveka koji se bavio krijumčarenjem migranata. Bio je to sasvim, da tako kažem, normalan, prosečan čovek, i školovan. Imao je ženu i sina, nije bio neki mafijaš. Radio je kao “taksista” i vozio izbeglice do granice. Sociolog sa Harvarda, Danilo Mandić, objavio je studiju u kojoj postoji podatak da je više od 70 odsto migranata imalo dobra iskustva sa balkanskim krijumč arima, doživljavali su ih kao vodiče i saveznike.

Takodje, upoznala sam mlade izbeglice, tinejdžere. Bili su veoma harizmatični i nisu izgledali kako bi neko očekivao da izbeglice izgledaju. Imali su kul patike i kul frizure. Oni su se to veče posle druženja dopisivali sa mojom sestrom (koja im je bliža po godinama) preko fejsa i slali romantične emotikone. U tom trenutku, i ako su prošli kroz najgore situacije, oni su iz Sirije i to je bilo 2015. godine, oni su ipak željni običnih, normalnih trenutaka, dopisivanja sa devojkama.”

Radili ste sa naturščićima, uz zanimljivu priču kako ste ih upoznali i izabrali. Kako je bilo spojiti njih i ostali deo ekipe, koliko su oni razumeli vašu ideju i realizaciju?

“Bane Trifunović i ja smo se jako zabrinili za kasting za ovaj film. To je bio veliki zadatak, najvažnija odluka. Nismo mogli da znamo zasigurno da li ćemo uopšte naći glumce koji bi bili dobri za ovaj film. Najbitnija je bila uloga Jusefa. Trebalo je da se nadje neko ko bi po svom karakteru bio sličan liku iz scenarija i neko ko bi razumeo i preuzeo veliku odgovornost da radi na snimanju skoro tri nedelje. Snimali smo oko 12 sati na dan, a u zavisnosti od scena, ponekad smo počinjali u tri ili četiri ujutro.

Komesarijat za izbeglice i migrante u Srbiji mi je dozvolilo da upoznam mali broj tinejdž era, za koje su pretpostavljali da neće skoro ići na gejm. Imali smo problem, jer izbeglice u Srbiji ne ostaju dugo. Kada dobiju priliku, oni odu. Komesarijat me je obavestio da se dešavalo da neko prihvati da glumi ulogu u filmu ili reklami, a onda se ne pojavi na dogovorenom snimanju. Jusef je bio jedini u toj grupi tinejdžera, koji je po izgledu i po godištu mogao da glumi ovu ulogu, pa sam bila jako zabrinuta, jer nisam imala rezervni plan. Važno je za kasting da ima više izvora, ovako je ispalo da je Jusef jedina opcija. Jusef me je iznenadio kada mi je drugog dana kastinga pokazao da zna da bitboksuje, a to je nešto što sam ja napisala u scenariju godinu dana pre nego što sam njega upoznala. Kakva slučajnost! U očima su mi se pojavile suze, od tog trenutka sam znala da mu je sudjeno da glumi u filmu i to mi je dalo nadu da će sve biti OK. I stvarno jeste bila fantastič na saradnja sa Jusefom i sa drugim naturščicima. Oni su bili jako odgovorni, uvek bi se pojavili na vreme, nekad mnogo rano ujutru, a morali su da ostanu i do kasno uveče. Uvek su bili pozitivni i trudili se da daju sve od sebe, iako su snimanja bila veoma naporna.

Na kraju sam i njima mogla da dajem slične komentare kao i profesionalnim glumcima. Moj rad je takodje bio da ne izvučem ništa veštački iz njih. Kako je Bane rekao, da ne glumimo. Da ih dovedem do emocija koje bi oni sami izrazili i da reaguju onako kako bi reagovali u svom životu. To je bio naš rad. Tako su razumeli moju ideju, a tome nas je naučio Stanislavski. I čak za mene kao reditelja, najbitnije je da se fokusiram na svaki sadašnji trenutak.”

Glavnu ulogu igra Bane Trifunović, zvezda našeg glumišta. Kakva je bila saradnja sa njim?

“Fenomenalna. Bane je podržao ovaj film i čekao da se snimi osam godina. Ja ne znam dali bi još neki glumac toliko dugo čekao, a da ne izgubi poverenje u reditelja i producenta. Bane je jako talentovan, ali mislim da je toliko uspešan baš zato što je pouzdan i pošten. On ako kaže da će nešto da uradi i ako da svoju reč, znaš da možeš da mu veruješ.

On se pripremi pre snimanja, uradi domaći zadatak. A i ja sam isto radila svoj domaći zadatak, tako da kada se on i ja pojavimo na snimaju, uvek imamo nekoliko verzija kako bi mogla jedna scena da se realizuje. Onda snimamo nekoliko verzija. Ponekad kažem hajmo jednu ovako i jednu onako. Kada dodje montaža, toliko vremena je prošlo, i ja sam drugačija osoba u montaži. Moram da budem. Nisam ista ta koja je bila rediteljka filma. Onda tad, kada imam distancu, izaberem šta je najbolje za film.

Bane je fantastičan sa partnerima u sceni. On je razvio iskren odnos i prijateljstvo sa naturščicima. To je bilo potrebno za film, jer sa njima ne smemo puno da lažiramo. A i meni i Banetu je takodje bilo bitno da ovi momci imaju lepo iskustvo na snimanju. Mi smo svesni da oni imaju problema u privatnim životu i nismo želeli da unesemo bilo kakvu dodatnu traumu ili neprijatnost. Meni je puno značilo što je Bane dobar čovek pre svega i što ima lepe odnose sa njima. Ali to je Bane, on je takav. On to ne radi zbog neke druge namere.

Bane ima toplinu koja je potrebna za Strahinju, ali takodje ima neku posebnu energiju, koju ume da unese u scenu. Ja sam pomenula na pres konferenciji u Beogradu da je Bane toliko talentovan kao glumac, kada je on u sceni on sto posto daje sebe, pa su i saradnici naturščici morali da reaguju na njegovu energiju, da vrate tu istu energiju i nivo koncentracije. Ali Bane je nešto zanimljivo dodao. On je rekao da su ovi momci naturščici iskreni i prirodni i da su oni njega, ustvari, podigli na njihov nivo iskrenosti i autentičnosti.”

Nije bilo lako obezbediti sredstva za realizaciju ovog filma. Šta vam je bilo najlepše, a šta najteže tokom procesa?

“Najlepša je saradnja su glumcima i ti magični trenuci u toku snimanja, kada vidiš kako glumci, i snimatelj, i cela ekipa realizuju nešto što je bio samo nacrt, ožive ga. Blueprint postane nešto drugo, nešto živo. Zajedno toj priči damo dušu.

Najteža je loša saradnja sa nekima koji zloupotrebljavaju tvoju iskrenu želju da napraviš film, znaju da budu neprijatni. Neke stvari možda mi žene doživljavamo snažnije nego muškarci. Iskreno rečeno, i najlepše i najteže trenutke doživela sam medju saradnicima. To je moje iskustvo i moja škola.”

Film je učestvovao na značajnim festivalima, tema korespondira na univerzalnom nivou i sa publikom i sa kritikom. Kako očekujete da će ga primiti u vašem gradu, Čikagu?

“Ne znam šta da očekujem. Do sada, svaki doživljaj na festivalu je bio veoma pozitivan. Drago mi je jer delim film sa mojima, koji nisu imali priliku da ga vide. Velika je čast da mogu da gledaju film u bioskopu. Svaki put kada imam tu priliku da se film vidi na velikom ekranu, ja se radujem. Film sam po sebi nema vlastitu dušu, samo se pretvori u nešto živo kada mu gledaoci daju pažnju. Fantastično je osetiti tu energiju koju publika stvori kada se svi skupimo da zajedno gledamo film.

Nisam sigurna šta da očekujem od dijaspore u Čikagu. To je zanimljiv deo našeg posla, da neznamo šta da očekujemo od publike. Ovo jeste moj grad, ali sam dugo živela i u Beogradu, i ranije i kada sam pripremala film. Čikago mi je drag, ali samo da pomenem, nije moj jedini grad.“

Na čemu sada radite, šta pišete, planirate li režiju novog filma?

“Uvek planiram nešto novo, ali kao producent ovog filma još imam obaveze da završavam i producentske poslove. Ali doćiće vreme kada ću moći potpuno da se skoncentriš em na nešto novo. Imam tri ideje koje su mi prioreteti i koje bih želela da realizujem u sledećem filmu. One su u različitim fazama razvoja, kako bismo mi scenaristi i producenti rekli. Jako sam zaljubljena u ove nove likove i priče. Jedva čekam da jednu od njih dovedem do pripreme za produkciju.”