FILMOM KA SVETLOSTI

Za list “Ogledalo” najvažniji dogadjaj 2020. godine je bez sumnje 7. Festival srpskog filma u Čikagu, na kome su ove godine prvi put uručene i važne nagrade. Za najbolji film proglašen je igrani film “Kralj Petar Prvi”, za koji je nagradu dobio i reditelj Petar Ristovski; za najbolju mušku ulogu nagradu je dobio Tihomir Stanić za ulogu u “Delirijum tremens“, nagradu za najbolju žensku ulogu Nataša Ninković za ulogu u filmu “Ajvar“, nagrada za sporednu mušku ulogu pripala je Milošu Bikoviću za ulogu u filmu “Balkanska medja“, koji je, zajedno sa kolegom glumcem i producentom Miodragom Radonjićem, iz Čikaga odneo i nagradu za najbolji ansambl, a specijalna nagrada žirija festivala pripala je i dečaku Ivanu Vujiću, za izuzetno odigranu ulogu najmladjeg kaplara, Momčila Gavrića, u filmu “Kralj Petar Prvi”. Festival je nezvanično otvoren na Red Carpet Gala u francuskom restoranu “Marchesa”, gde su prisutne pozdravili gosti iz Beograda – glumac Miloš Biković, glumac i producent Miodrag Radonjić, glumica Danica Ristovski, glumica Teodora Ristovski i reditelj Petar Ristovski, a trodnevno druženje sa publikom nastavilo se u salama bioskopa AMC u Rosemontu. Publika je videla kratki dokumentarni film “Ka svetlosti“ i dugometražni dokumentarni film “Teslin narod”,kao i igrane filmove “Balkanska medja“, “Kralj Petar Prvi”, “Delirijum tremens“, “Ajvar“ i “Taxi Blues”. U Generalnom konzulatu Srbije priredjena je i konferencija za ovdašnje medije na srpskom jeziku, a Festival je ove godine bio posvećen 20. godišnjici NATO bombardovanja Srbije.

“Najveći izazov i jeste bilo organizovati festival u znak sećanja na bombardovanje Srbije, i kao svojevrsno obeležavanje 20. godišnjice tih neslavnih dogadjaja, pa smo učinili da i selekcijom filmova izrazimo poštovanje prema žrtvama i patnjama našeg naroda. Najveća radost i zadovoljstvo bilo je raditi sa ovim divnim ljudima koji su bili gosti festivala, i koji su na najbolji način potvrdili svoju vrhunsku profesionalnost, ali i izuzetnu energiju i jednostavnost kojom zrače i za koju sam im beskrajno zahvalna. Svojim prisustvom su dali težinu i važnost ovom dogadjaju, pa ćemo nastojati da Festival svake naredne godine bude još bolji, sa kvalitetnim filmovima i vrlo reprezentativan, jer od ove godine najbolji film sa našeg festivala biće prikazan na First Coast International Film Festival na Floridi“, kaže Slavica Petrović, direktor i osnivač Festivala.

Miloš Biković, glumac i producent filma “Balkanska medja“ u Čikagu je boravio prvi put, uz veliku radost zbog susreta sa ovdašnjom publikom, i posebno zadovoljstvo zbog učešća na festivalu. - Ja najpre moram da izrazim izuzetno zadovoljstvo što ste me na Festival pozvali, jer to smatram posebnom čašću, ali i svojom obavezom, naročito zbog toga što je ove godine festival bio u znaku obeležavanja godišnjice NATO bombardovanja. Činjenica da je u svetu rasejano mnogo naših ljudi jeste bolan problem naše nacije, ali sa druge strane, ti naši ljudi u svetu su naša ogromna snaga, energija, posebno u pokušaju da ne izgube identitet. Ovaj festival je jedna od brana da se sačuva naš identitet, naš jezik i kultura, i posebno veza sa maticom. To što vi radite je pravi podvig, zato je za mene važno što sam ovde. Nisam se dvoumio nijednog trenutka da dodjem u Čikago, jer kultura ima zadatak, misiju i odgovornost da naši istorijski momenti ne smeju da nestanu, ni u Srbiji ni u rasejanju. Film “Balkanska medja“ je za mene takodje deo moje odgovornosti i moje misije da o bombardovanju govorimo i u filmu, jer da ja nisam prihvatio ponudu ruske produkcije da glumim u ovom filmu, 20. godišnjica bombardovanja bi prošla skoro neopaženo.

Prihvatio sam ulogu, ali moram da budem iskren, kada sam ponudu prihvatio bilo je to sa moje strane donekle nesmotreno, jer ja nisam znao kakvi su ljudi sa kojima ću raditi, iz kog ugla će oni prikazati dogadjaje i kako će oslikati istinu i koju istinu. Moglo se desiti da naprave i film koji bi bio uvreda za taj istorijski trenutak i naše žrtve. Mnogo sam neprospavanih noći proveo, analizirajući svaku rečenicu i reč, razmišljao da li je doslovno prevedeno, kako će srpska publika razumeti, kako će razumeti ruska publika. Prošao sam kroz veliki stres, ali mislim da je film dostojan jednog takvog dogadjaja. Reakcije publike su iskrene, ljudi su i temom i filmom dirnuti, i mislim da je film ispunio svoju misiju.

Moglo bi se, naravno, raditi i na ovom kontinentu. Ja mislim da je lik Nikole Tesle u našem filmu neobradjen, ja već godinu dana radim na pripremama za igrani projekat o Nikoli Tesli, koji je dao neizmeran doprinos svetskoj baštini. Mi moramo naći pravi kontekst i pravi pristup njegovom liku i delu, jer je on tako kompleksna tema. Moramo naći ključ kojim ćemo tumačiti Teslu. Nas zanima kako se Tesla, recimo, zaljubio, a tvrdio je da odnosi sa ženama mogu da mu poremete odnos sa kosmosom. Možda da udjemo u drame iz njegovog ličnog života, možda je to ključ, jer su slike iz njegove laboratorije već vidjene. Možda jedan novi, mladalački, rock and roll pristup liku Nikole Tesle može naći put do gledalaca. Mi imamo bogatu kulturu i nasledje, ali nažalost nemamo mnogo mogućnosti da to izrazimo kroz kinematografiju. Zato mislim da bi koprodukcije bile dobro rešenje. Mi možemo da pravimo i prelazak preko Albanije, i Kosovski boj, i Zaboravljenih 500 i mnoge druge. Tema ima pregršt, važno je naći dobrog partnera ovde, siguran sam da bi bilo mogućnosti da se i ovde nešto kvalitetno i dobro radi. Izmedju Rusije i Amerike za Bikovića je veliko filmsko platno i ogroman prostor na kome bi mogao biti kreativan. Ipak, po sopstvenom priznanju, ne bi sada mogao otići u Holivud i raditi neke druge poslove, u iščekivanju odgovarajuće uloge.

- Naravno da ne odbijam ideju o Holivudu, jer da se razumemo, tamo se još uvek snimaju najbolji filmovi, ali odbijam ideju da odem u Holivud i budem konobar, čekajući da me neko iz filmskog sveta zapazi i zaposli. To jednostavno ne bih bio ja, jer već imam izgradjenu medjunarodnu karijeru, kojoj želim da se još više posvetim.

Miodrag Radonjić, glumac i producent, takodje je zadovoljan boravkom na Festivalu u Čikagu i susretima sa sunarodnicima.

- Čudan je to, neki novi osećaj koji sam imao boraveći u Čikagu. Od prvog momenta sam osetio kao da ima nešto slično sa Beogradom, tako da me taj osećaj ne napušta. Niko, naravno, ne ostaje ravnodušan pred Amerikom, koja fascinira svojom veličinom, mada ne verujem da bi takav život odgovarao mom senzibilitetu. Ovde je sve kao na nekoj traci, kao što su automobili na auto-putevima, tako su im i životi na traci, uvek se zna kada će neko stići na red za nešto. U svakom slučaju, radost je velika zbog dolaska, naročito na ovu važnu smotru filma.

Istina je, u Srbiji se danas prave dobri filmovi, dobre serije, produkcija je mnogo bolja, ja se njome bavim tek tri godine, ali vidim da danas ima više mogućnosti. Otvaraju se platforme koje već dugo postoje u svetu, i to pruža mogućnost da publika vidi dobre sadržaje, za koje želi da plati, jer želi da ih gleda. Imamo filmove koji su gledani, desi se dobar film koji privuče publiku u bioskope, kao što je bio film “Montevideo”, pa onda “Južni vetar“, “Taxi Blues“ i evo sada i “Balkanska medja“. Sve su to filmovi koji su vratili publiku u bioskope. Jedan segment produkcije jeste novac, ali to je u isto vreme i organizacija čitavog projekta, od ideje, preko lokacija, do realizacije projekta. Čime ćemo da se bavimo – to je pitanje kojim počinje produkcija filma, serije, predstave. Produkcija počinje i pre posla, izborom teme, ja uživam u tome da biram lokacije za snimanja, jer je to deo mog kreativnog procesa.

I ovaj susret sa publikom za mene je bio divno iskustvo, jer znam da ljudi u rasejanju mnogo emotivnije doživljavaju i filmove i humor sa naših prostora. Bilo je mnogo emocija posle projekcije filma, bez obzira na ugao posmatranja iz koga naši ljudi u Americi posmatraju i sećaju se tih dogadjaja. Bilo je zanimljivo pitanje mlade devojke, koja nema priliku da o ovim dogadjajima nešto više sazna u školi, pa je film dobra platforma i da se mladja publika upozna sa dogadjajima iz naše novije istorije.

Mi smo upravo završili seriju “Južni vetar“ za RTS, završili smo i film “Hotel Beograd“, koji će siguran sam biti veoma gledan. Odavde idemo u Istanbul, pa onda u Moskvu i ponovo u Beograd, na snimanje novog filma.

Petar Ristovski, reditelj, dobio je nagradu za najbolju režiju filma “Kralj Petar Prvi” , svoj debitantski igrani film.

- Izuzetna mi je čast što ste omogućili učešće našeg filma na Festivalu i što ste ugostili moju porodicu, koja je deo filmske ekipe. Izuzetno nam je prijatno, tako smo srdačno dočekani, a osim toga u Čikagu je snimljeno mnogo velikih i dobrih filmova, pa mi se čini kao da sam već bio ovde. Jer ja jesam rastao uz domaću kinematografiju, ali sam jednim okom uvek bio i uz stari i uz novi Holivud.

Ne moram da objašnjavam kolika je važnost ovog Festivala, i naročito kroz filmove sa ovakvom rodoljubivom, patriotskom tematikom, koji naše sunarodnike mogu učvrstiti u vezi sa maticom, jer svakom čoveku je potrebno da zna gde pripada. Ovakvi istorijski filmovi su praktično večni kulturološ ki spomenici, pomažu nam da se prisetimo ko su naši preci koji su se borili za slobodu. To sam ja imao na umu i tokom rada na ovom filmu, te priče o našim precima koji su nam omogućili da se danas borimo na nekim drugim poljima. Ime Petar znači kamen, stena, pa to je neka suština lika kralja Petra, koju sam želeo da prikažem. Rad sa roditeljima nije bio problematičan, profesionalno smo razumeli da ne treba mešati porodične odnose, iako je nemoguće potpuno ih eliminisati. Naravno, bilo je veliko zadovoljstvo raditi sa roditeljima, jer malo ko to iskustvo na filmu ima, jer su i oni mene napajali iskustvom. Ovo je moj debitantski film, u njemu obradjujemo temu o kojoj mnogi imaju svoju viziju i svoju verziju, a trebalo je napraviti dobar film sa dobrim dramskim i emotivnim nabojem, i u istovreme zadovoljiti očekivanja javnosti i publike. Ovo je bio najveći filmski projekat u Srbiji u poslednjih 10 godina, i po kompleksnosti i po produkciji, pa sam se i ja strmoglavio u to snimanje. Film je valjalo završiti 2018. godine, na 100-godišnjicu završetka Prvog svetskog rata, pa smo i snimali unazad.

Nominacija za Oskara je takodje važna, i za mene, i za produkciju, velika je čast predstavljati Srbiju ovim filmom u Americi, a možda će mi to otvoriti ineka vrata za nove projekte. Trenutno pripremam film koji bi trebaloda se snima na proleće, radi se o industrijskoj revoluciji u Leskovcu izmedju dva rata, biće to preduzetnič ka melodrama sa elementima komedije, u kojoj objašnjavamo kako je taj grad dobio nadimak “Srpski Mančester”, uz mnogo posleratnog optimizma, i po atmosferi je sasvim drugačiji film. Danica Ristovski, glumica koja igra ulogu Makrene, takodje ne može da potpuno eliminiš e ulogu “porodične manufakture Ristovski“ tokom rada na ovom filmu.

“Nemoguće je to eliminisati, jer sam bila svedok dugog i napornog rada od ideje do realizacije, trajalo je to više godina i mnogo toga je uzeo od nas. Kroz ceo proces smo prošli bolno, ali opet sa velikom radošću što smo imali mogućnost da se bavimo ovakvom uzvišenom, antičkom temom, koja je malo obradjivana u našoj kinematografiji. Preplitali smo veliku, iskrenu i autentičnu priču sa fikcijom koja je mogla biti pribežište, a zahtevala je veliku iskrenost. Ovaj film i rediteljski i glumački je morao da iz svih nas izvuče sve najbolje i najsikrenije. Ja sam se tako ozbiljno pripremala za ulogu Makrene, koja je autentična paradigma svih majki koje su u ratovima izgubile svoje najmilije. šta je njoj preostalo, nego da čeka i da se nada, da plete čarape sa ljubavlju, čekajući svog sina. Kroz simboliku i metaforu vunene čarapa iz romana “Čarape Kralja Petra“ Milovana Vitezovića, koji je bio primarna baza za ovu našu priču, prerastaju u ljubav kralja Petra za svoju naciju, jer je on tražio da mu se te čarape obuju na samrti. Film je probudio veliku ljubav prema našoj naciji, probudio je radoznalost publike za istorijske dogadjaje, o kojima se ne zna mnogo, jer je ovo film o kralju Petru, slobodoumnoj ličnosti, vladaru kojim se nismo mnogo bavili. Pokušali smo da ga ovim filmom osvetlimo sa svih strana, i kao vladara, vojskovodju, oca, filozofa, kao čoveka koji se predao svojoj naciji i svom narodu. Ja sam se u radu na ovoj ulozi potpuno prepustila Petrovom rediteljskom rešenju, bezrezervno sam mu verovala, ali sam se zaista temeljno pripremila za ulogu. Prvog dana snimanja potpuno sam znala ceo tekst uloge. Ostalo je puno materijala kojim je Makrena na jedan kompleksniji način prikazana u seriji, pa sam ja bila na neki način šokirana time šta sve nije ušlo u film. Ali, za mene je takodje najvažnije da film bude dobar. Ponosna sam naravno što smo i Lazar i ja deo umetničke biografije reditelja Petra. Posebno sam zadovoljna zbog dolaska u Čikago i učešća na ovom festivalu, a naročito izuzetnim prijemom organizatora i publike, osećam se kao kod svoje kuće. Priče koje pričamo imaju u sebi epsku snagu kojom čuvamo identitet i pojedinca i nacije, zato i mislim da je ovaj film u tom smislu pravi misionarski film.

O dokumentarnom filmu “Teslin narod”, koji je takodje kandidat za Oskara, govorio je jedan od scenarista, Miloš Rastović iz Srpskog nacionalnog saveza iz Pitsburga.

- Scenario filma se zasniva na mom višegodišnjem istraživanju o Srbima u Americi, kojim sam nastojao da napravim kvalitetnu selekciju značajnih Srba doseljenika u Americi, od prvih dana do današnjih dana. Glavna ideja vodilja je da svi mi koji ovde živimo i radimo jesmo na Teslinom putu i da dok god smo na tom putu neće biti problema ni za nas ni za našu naciju. Pripreme za sledeći festival već su počele, jer je neophodno održati kvalitet, predstaviti eminentne goste iz Srbije i poboljšati čitavo iskustvo susreta sa najboljim srpskim filmovima iz godišnje produkcije.