FUDBALSKA PLANETA SE OPRAŠTA OD RADOMIRA ANTIĆA

Zbogom, Mister

Krasić je u šoku, Mendijeta u neverici, Injiesta danima ne krije suze, baš kao ni Stanković, Jovanović, Prosinečki, njegov fudbalski sin Milinko Pantić ili bilo ko drugi ko je bio deo priče trenera velikog osmeha, znanja i autoriteta

Miloš Krasić je u šoku. Mendijeta u neverici. Don Andreas Injiesta danima ne krije suze. Baš kao ni Deki Stanković, Lane Jovanović, Robert Prosinečki... U svakom kutku ove naše majčice Zemlje živi ili se našao bar jedan fudbaler koji je u nekom trenutku karijere igrao sa ili pod komandom Radomira Antića.

Vest o smrti omiljenog srpskog selektora (22. novembar 1944. Žitište – 6. april 2020. Madrid) velikom brzinom je obišla fudbalsku planetu uzduž i popreko i za trenutak potisla u drugi plan sve druge vesti, pa i one o strašnom virusu korona koji je poslednjih meseci u besnom jurišu odneo toliko ljudskih života i potpuno zaustavio čovečanstvo. U prvi mah, pošto iz Madrida nisu stizale tačne informacije, najpre šapatom, a potom glasnije, počele su da kruže glasine da je Antić izgubio bitku sa rakom pankreasa, da bi sve presekao njegov fudbalski sin Milinko Pantić.

- To nije tačno – oglasio se popularni Šole, koji je u doba istorijskog uspeha madridskog Atletika bio Antićeva produžena ruka na terenu. – Radomir je godinama imao problem sa kamenom u žuči, onda se to iskomplikovalo i, nažalost, u ponedeljak 6. aprila uzelo je najstrašniju cenu. Prvih dana po vesti o smrti čoveka koji me ni po čemu nije razdvajao od svog sina Dušana, a mog sina nazivao svojim prvim unučetom, bio sam u takvoj vrsti šoka da nisam mogao ni reč da progovorim. Španci, medjutim, nisu kao mi, da pozovu i pitaju kako si, već odmah traže komentar... Sad sam morao da presečem priče, da se zna od čega je Mister bolovao i od čega je preminuo.

Mentalitet pobednika

Mister. Poslednjih nekoliko decenija bilo je izgovoriti samo tu jednu reč, pa da se zna da se odnosi na čoveka blagog pogleda, širokog i toplog osmeha i ogromnog fudbalskog znanja i autoriteta. Ranije, bio je poznat kao Rade – ime dobio po svom ujaku narodnom heroju, Antara – iz igračkih dana u Partizanu i Radi – iz godina kad je životno stasavao u Engleskoj.

Ali, u nadimuku Mister, za koji se ne zna tačno ni kad ga je dobio, ni ko mu ga je nadenuo, bilo je sažeto sve: i njegov pobednič ki mentalitet, i ogromno znanje, i dragoceno iskustvo koje mu je omogućavalo da fudbalu prilazi kao šahu – da misli i planira i nekoliko poteza unapred. Kad bi se pisala knjiga o Radomiru Antiću, ona bi imala na stotine poglavlja. Da je živ, njegov otac Jovo pisao bi priču o Antićevom stasasavanju u poštenog i ambicioznog mladića. Njegova supruga Vera napisala bi dobar deo deo te knjige o životu posvećenom porodici, za koju je uprkos brojnim fudbalskim obavezama uvek imao vremena. Zatim njegova deca Dušan i Ana o odrastanju uz oca punog ljubavi i pažnje, pa unučad koju je obožavao i učio ih da rastu poštujući roditelje, porodicu i prirodu. Jer, Antić je znao, a u ovo doba pandemije, znamo i mi – sve dodje i prodje, samo su porodica, ljubav i nada večni.

Čovek sa planom

Ali, brojna poglavlja o Antiću ispisali bi i ljudi iz sveta fudbala. Iz Partizana, u koji je došao iz užičke Slobode i sa kojim je za sedam godina osvojio titulu u jednom od najuzbudljivijih finiša prvenstava Jugoslavije, u kojem su crno-beli u čuvenoj utakmici s Olimpijom u Ljubljani dobili šampionsku trku s Hajdukom.

Mnogi bi, pogotovo u Engleskoj, u prvi plan istakli onaj fantastični pogodak kojim je Luton spasao ispadanja, a Mančester Siti poslao u Drugu englesku ligu. Autor ovih redova više i nerado pamti derbi sa Zvezdom na “Marakani“, kad je Antić s nekih tridesetak metara poslao pravu bombu ka Dujkoviću. Uhvaćen na spavanju, golman Zvezde je loptu odbio kratko, na nogu Nenada Bjekovića koji je postigao najdraži gol u karijeri – za pobedu od 2:1, koja će ostati upamćena kao uvod u potonji, najduži period Partizanovog posta na najvećem srpskom stadionu.

Ipak, Antić postaje ono po čemu ga znamo danas pod uticajem dvojice stručnjaka – Dejvida Plita u Lutonu, gde je okačio kopačke o klin i počeo trenersku karijeru, i Vujadina Boškova u Saragosi, koji je kasnije iskoristio svoje ime da iz djenove sugeriše ovom španskom klubu da Antiću pruži šansu da prvi put samostalno sedne na klupu.

Čovek čijim imenom njegovo rodno Žitište želi da nazove glavni trg ili ulicu, a užićka Sloboda stadion, svoje ime i prezime stekao je baš tamo – u španiji. Teškoj borbi sa uvek zahtevnim navijačima, sumnjičavim klupskim predsednicima, kritički nastrojenim novinarima i mnogim razmaženim fudbalskim zvezdama, prilazio je uvek isto – s osmehom, samopouzdanjem, poštovanjem i tražeći poštovanje, ali pre svega sa razradjenim planom kako će svoje zamisli sprovesti u delo. Otuda i uspesi. U Saragosi, Realu, Selti, Ovijedu, Barseoni, Atletiku...

Legenda “Kalderona“

Eh, taj Atletiko... Ni u vreme kad je Miljanić vodio Real ili Boškov “kraljevski“ klub ili Sampdoriju, nikad nijedan trener kao nije u otadžbini bio tako praćen i voljen kao Antić kad je vodio “jorgandžije“. Jer, bilo je to čudo nad čudima, a kao što je poznato Srbi vole čuda.

Kad je Antić stigao na stadion “Visente Kalderon“, zatekao je isluženu ekipu koja je u poslednjem kolu prethodne sezone jedva izborila opstanak u Primeri. Pred njim je bio okršaj sa uvek jakim Realom, moćnom Krojfovom Barselonom, Mijatovićevom Valensijom... ali još sa više mušićavim predsednikom Hesusom Hilom koji je menjao trenere kao čarape i sa poljuljanom verom igrača koji su razmišljali samo koliko im bodova treba da se domognu sigurne luke spasa. Antić je sve to uspeo da promeni. Onim svojim čuvenim pristupom, kojim svakoga uspeva da ubedi da je baš on najbolji i najpotrebniji, preporodio je tim u kojem je glavnu ulogu namenio Milinku Pantiću, koji je potpuno zaboravljen igrao fudbal u Grčkoj. Preko noći, “jorgandžije“ su promenile stil igre. Postali su najbrža ekipa u španiji, koja najviše golova daje iz kontranapada i posle prekida. Pantić i Kaminero odigrali su sezone života, Solozabal je stegao odbranu, Molina bio prosto nesavladiv, Bugarin Lubo Penev efikasniji nego ikad. Atletiko je već u drugom kolu preuzeo ulogu lidera, u petom bio drugi, a u šestom se vratio na čelo tabele i ostao tu do kraja. Krojf je od besa i nemoći palio cigaretu za cigaterom na klupi Barselone, pokušavao sve, uzalud. Antić ga je nadmudrio i nadigrao i u Madridu i na “Nou Kampu“, a onda mu zadao i presudni udarac – 10. aprila 1996. na “Romaredi“ u Saragosi Atletiko je u velikom finalu Kupa kralja savladao Barselonu sa 1:0, gol je naravno dao šole Pantić i – Antić je osvojio duplu krunu.

Milioni ljudi su preplavili ulice prestonice španije. Atletiko je i ranije osvajao titule i trofeje Kupa, ali nikad pre ni posle u istoj sezoni. To je uspeo jedino Radomir Antić, baš kao što je u istoriji svetskog fudbala jedini koji je trenirao sva tri najveća španska kluba – i Real, i Atletiko, i Barselonu. što reče njegov Užičanin i komšija sa Zlatibora Milovan djorić, da tokom trenerske karijere nije uradio ništa drugo, opet je postigao mnogo.

Mondijalska rana

Mister tokom karijere nije vodio nijedan srpski klub (pre njega iz inostranstva su se vraćali Petković, Bajević, Stepanović...), ali je s velikim zadovoljstvom preuzeo vodjenje reprezentacije Srbije. Opet se našao na početku. Te 2008. godine, pošto se FSS ne baš lepo rastao s Miroslavom djukićem, a igrači izgubili i volju i veru u sebe, Antara i njegov večiti pomoćnik i desna ruka Rešad Kunovac, došli su da ubede Milana Jovanovića, Dejana Stankovića, Baneta Ivanovića, Miloša Krasića, Nemanju Vidića... da im uspesi, slava i popularnost u velikim klubovima malo vredi ako ponovo ne zasluže aplauze pred svojom publikom. I, preko noći, Srbija je ponovo počela da pobedjuje, redja rezultate i što je najvažnije da igra lep, moderan, efikasan fudbal.

Antić i “orlovi“ su prošli kroz mondijalske kvalifikacije ubedljivo i ponovo raspirili ambicije nacije da na najvećoj sceni mogu da naprave zapaženi uspeh. Bi šta bi. U tom neuspehu u Južnoj Africi ima i Antarine krivice, i još veće krivice tadašnjeg predsednika Saveza Karadžića (njihov nesporazum kulminirao je još prilikom žrebanja grupa za Svetsko prvenstvo u Kejptaunu), ali ponajviše nedostatka sreće: nesrećni penali (Vidić, Kuzmanović), brojne promašene šanse, glupo primljen gol i nedosudjen penal u finišu susreta sa Australijom za epilog su imali da naša reprezentacija nen prodje ni grupu. Pobeda nad Nemačkom bila je slatka, ali ispalo je da je potpuno nevažna... Usledila su prepucavanja Antića i Karadćiža po medijima, otkaz i sudski spor koji se rastegao godinama. Utisak javnosti bio je da je najvećem gubitku – reprezentacija.

Priča o Misteru nastaviće da živi dok je fudbala. Jer, ona je veća i od smrti.