FILM KOJI VAM MOŽE PROMENITI ŽIVOT

Film “Sveta Petka – Krst u pustinji” na ovogodišnjem Festivalu srpskog filma u Čikagu

Na naše veliko zadovoljstvo obaveštavamo gledaoce da će na ovogodiš njem Festivalu srpskog filma u Čikagu biti prikazan i film “Sveta Petka – Krst u pustinji“, koji, verujemo, nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Kao što kažu reditelj filma, Hadži Aleksandar Djurović i glumica Milena Predić, koja igra Svetu Petku, on budi snažna osećanja i pre i posle filma ne možete biti isti. Ideja o filmu, koji je snimljen prema romanu “Petkana“ Ljiljane Habjanović Djurović, nastala je 2008. godine, snimanje je počelo 10 godina kasnije na autentičnim lokacijama u Jordanu, Srbiji i Jašiju.

Pobožna devojka Paraskeva, napušta svoj život medju ljudima u gradu Konstantinopolju i odlazi u Jordansku pustinju gde provodi narednih 40 godina svog života boreći se sa iskušenjima, gresima i unutarnjim demonima. Pratimo njen put od obične devojke do najvoljenije i najpoštovanije svetiteljke pravoslavlja. Uporedna priča nam govori o dve žene (Arapkinji Zejnebi iz beduinskog plemena i Paraskevi) koje potiču iz različitih kulturnih, socijalnih i verskih sredina, ali dele iste ljudske emocije, vrednosti i stvaraju neobično prijateljstvo svojim čistim srcima. Tokom boravka u pustinji, Zejneba je Paraskevin jedini prijatelj, ali i ogledalo i odraz spoljnog sveta, koji je Paraskeva napustila.

Film je nastao po istinitoj priči i romanu “Petkana“ Ljiljane Habjanović Djurović. Ova priča nam govori kako ljudi mogu da pobede svoje slabosti, a teme filma su univerzalna moralna pitanja čovečanstva, što ga čini aktuelnim i danas, bilo gde na svetu.

Premijera filma “Sveta Petka – Krst u pustinji“ u Beogradu je iza vas. Film je sada u bioskopima u važnom susretu sa publikom. Kakvi su utisci, kakve su reakcije, kakva su očekivanja?

- Kako bi rekao naš distributer, ništa ne možemo da predvidimo, niti da očekujemo. Film može da ima 10.000 gledalaca ili 100.000 ili 1.000.000. Vrlo je nepredvidivo, jer nikada ovakav film nije snimljen kod nas, a ni šire.

Od svetske premijere u Moskvi, preko Beograda i gradova u Srbiji, zatim Banjaluke, Trebinja, Podgorice i gradova u Crnoj Gori, reakcije su svuda slične. Ljudi su iznenadjeni filmom, neki duboko ganuti, neki ga nazivaju “čudom“ i zaista brojka od 40.000 gledalaca u prve dve sedmice govori najbolje. Ovo je film koji ljudi preporučuju jedni drugima i to je najbolja reklama. Dosta ljudi želi da ga vidi više puta. Raduje me što su u publici i mladi, ali i starije generacije. Tu su oni koji vole Svetu Petku, koji vole roman “Petkana“, ali i oni koje ta tema možda i ne zanima toliko, ali su bili znatiželjni i film im se dopao. Dobio sam lepe pohvale i od muslimana, budista, ali i ateista, što mi je dokazalo da film ove tematike nije samo “hrišćanski i pravoslavni“. Veoma su mi, naravno, važni i utisci ljudi iz Crkve – sveštenstva i monaštva, koji na njega ipak gledaju i sa posebnom, možda dubljom konotacijom i razumevanjem kroz šta je Sveta Petka prošla. I glumci, i moja majka i ja dobijamo pregršt divnih poruka putem društvenih mreža i zaista smo zahvalni na blagodati koja nam je data, da naše delo dotakne toliko ljudi i bude im na duhovnu korist – kaže za Ogledalo reditelj filma, Hadži Aleksandar Djurović.

Posle premijere u Rusiji spoznali ste tu duboku relaciju izmedju gledalaca i junakinje, sa kojom svako može da pronadje vezu, kontakt, motiv. Koliko je za vas bila važna moskovska premijera?

- Najveća nagrada za bilo koje delo – jer su sva dela umetnika pre svega namenjena publici – jeste da se publika sa njim poveže na nekom nivou. I koliko do sada vidim, film je to uspeo.

Na moju veliku žalost, zbog korone, nisam bio u mogućnosti da prisustvujem na dve projekcije u Moskvi, ali sam dobio izveštaj da su bile rasprodate, kao i insajderske informacije o reakcijama publike. Po onome što sam čuo, ljudi su bili nemi. Nisu ustajali sa sedišta i odsedeli su čitavu šestominutnu špicu, a mnogi su i plakali. To je divan kompliment. Voleo bih da sam bio tamo i nakon filma razgovarao sa publikom. Ruska publika ima tu kulturu neposredne razmene impresija sa autorom nakon filma i to je posebno iskustvo. Ta premijera je važna, jer je to bio prvi susret filma sa “neutralnom“ publikom, ali posebno je važno što je to publika koja nije direktno vezana za Svetu Petku, kao što su srpski gledaoci, pa mi je reakcija Moskovljana, kojima ona manje znači nego nama, bila i dodatna potvrda da je film prešao okvir nečeg našeg, lokalnog.

Izabrali ste “Petkanu“ kao roman svoje majke koji ćete ekranizovati. Jeste li zadovoljni svojim izborom, ili je i on sudbinski, kao i samo delo i život Svete Petke?

- Ja zaista verujem da se sve dešava u svoje vreme i kada treba. Volim da kažem da možda nisam ja odabrao taj roman kao prvu ekranizaciju majčinog dela, već da je taj roman, odnosno Sveta Petka odabrala mene, i to osećam kao veliku milost. Roman “Petkana“ je promenio život i karijeru moje majke. Verujem da će takodje film “Sveta Petka – Krst u pustinji“ uticati na dalji tok moje karijere i života. Ovo jeste nešto netipično za našu kinematografiju i za mene visoko postavljena letvica. Posle ovoga nema nazad. Moram i mogu da radim samo bolje. Ono što sam dobio kao komplimente jeste da je film vanvremen i pravljen za večnost i da se može gledati i za 50 godina i imaće istu vrednost i kvalitet. Drago mi je da je upravo ova knjiga prva ekranizovana iako sam ja pre nekoliko godina želeo da radim film po jednom drugom romanu. Nadam se da ću se toj priči jednom vratiti kada se stvore uslovi. Ali mislim da je “Sveta Petka – Krst u pustinji“ dobar izbor, jer ja želju da snimim film nosim sa sobom od studija i 2008. godine kada sam radio zvučnu knjigu po romanu, u formi radio-drame. Inače, zvučna knjiga je od prošle godine (jubileja 20 godina romana) dostupna za besplatno slušanje i skidanje na YouTube-u, kao poklon čitaocima i budućim slušaocima. Tako da, sada, kada je film pred publikom, on počinje svoj život i nadam se da će dugo ostati u srcima gledalaca.

Dugo je trajala i vaša borba sa izborom, ali i rad na filmu, zbog mnogih okolnosti. Je li sada, sa premijerom, konačno zaokružen krug, koliko ste zadovoljni, i da li potvrdu tražite i od majke, i od publike, i od kritike, i od kolega umetnika?

- Put jeste bio dug i težak. Bilo je mnogo lišavanja i žrtve, ali je vredelo. Meni je bilo važno da pre svega ispoštujem svetiteljku i one koji je vole, zatim ljubitelje romana i majčine verne čitaoce, a na kraju, ali ne najmanje važno, svoje autorsko vidjenje. Nisam želeo da pravim kompromise. Ovo je autorski film, ali uradjen vrlo moderno i prijemčivo današnjem gledaocu. Ljudi film uporedjuju sa nekim novim iskustvom. Nisu isti nakon izlaska iz sale. To mi je najveća potvrda uspeha. Volim da se našalim da je majka pristrasna, i kao majka, ali i kao koscenarista i producent filma. Svakako mi je bilo važno što se njoj i ocu film dopada. Čujem i lepe komentare od kolega i to mi je milo. Voleo bih da moj film okuraži druge autore da rade “nestandardne“ domaće filmove i da izadju iz okvira naše kinematografije, ali da se uvek drže priča i tema koje su njima bitne, intrigantne i koje ih inspirišu da nešto novo kažu. Samo će tako filmovi biti iskreni i istiniti i publika će moći da se sa njima poveže.

Premijere nisu kraj kruga, zapravo su tek početak promocije i svetske distribucije, tako da će se krug, verujem, zatvoriti sledeće godine u ovo doba kada prodju svi planirani strani i domaći festivali, gde će se publika moći podsetiti filma još jednom. Oni koji su ga gledali će moći to ponovo da urade, a oni koji nisu uspeli tokom bioskopske distribucije, moći će da ga vide na velikom platnu jer film neće biti u formi serije, neće biti na televiziji i neće biti na internetu. Ovaj film se mora pogledati u bioskopu, jer je pravljen za bioskop, a ne za male ekrane telefona, laptopa ili televizora, upravo kako bi se imao najbolji ugodjaj i vizuelno-auditivni utisak.

Nažalost, ne možete prisustvovati Festivalu u Čikagu, ali verujem da imate poruku i za ovdašnju publiku i za ovdašnje čitaoce. Šta biste im ovde rekli posle prikazivanja vašeg filma?

- Posle filma bih više voleo da čujem šta bi oni meni imali da kažu. Ali svakako, znam da je interesovanje veliko. Pišu nam ljudi i iz Amerike i Kanade. Voleo bih da se pre gledanja filma premijerno na Festivalu prosto prepuste filmu i užitku. Ovo je svojevrstan bioskopski ugodjaj, sa posebnim zvukom, muzikom, atmosferom, fotografijom i naravno lokalitetima koji su egzotika za domaću filmsku produkciju. Glumci su napravili fenomenalne uloge i verujem da će i publika biti iznenadjena nekim glumcima koje je navikla da gleda u potpuno drugačijim žanrovima i ulogama. Nadam se da će publika u Čikagu reagovati kao i publika u Srbiji i regionu.

Kako vidite filmsku industriju u ovom trenutku, gde je u njoj vaše mesto, na čemu ćete raditi ili već radite?

- Nažalost, termin “industrija“ za domaću kinematografiju nije mnogo primenjiv, jer industrija podrazumeva veliki broj proizvoda, kao i to da ti proizvodi donose profit. Kod nas je snimanje filmova još uvek neka vrsta hobija i entuzijazma i malo ljudi zapravo uopšte i može da živi od filma u Srbiji. Bez donacija države i sponzora, ne bi bilo moguće bilo šta snimiti, jer prosto nemamo dovoljno veliko tržište da filmovi budu isplativi. Naši filmovi se slabo prodaju u inostranstvu, a zašto je to tako već je druga tema. Ne računajući neke vanredne slučajeve, poput filmova Dragana Bjelogrlića, Srdjana Dragojevića, ili Miloša Avramovića. Ali takvih je za nabrojati na prste jedne, eventualno dve ruke u prethodne dve decenije. Mi sada imamo jednu ekspanziju televizije i hiperprodukciju raznih serijskih sadržaja, kao i hibrid filma od serije, ali kada je u pitanju umetnički film, tu nažalost nema previše prostora i pomaka. Festivali i uglavnom skroman broj gledalaca i medijska propraćenost su još uvek sudbina autorskog filma u Srbiji. Verujem da moj film može biti presedan i pokazati kako i takav, netipični umetnički film može biti takodje komercijalan i interesantan publici. Ali svakako, ono što me raduje jeste da se u prethodnih par godina izdvaja više sredstava za filmove, kao i da ima dosta debitanata koji su dobili šansu da započnu svoje profesionalne karijere. Volim da pogledam skoro sve domaće što izadje. Pratim mlade umetnike i zaista se ne uporedjujem sa bilo kim. Toliko su različiti i filmovi i tematike, posebno sa popularizacijom žanrovskog filma kod nas, da je besmisleno praviti komparacije izmedju dijametralno suprotnih dela i tema i porediti uspehe filmova. Ali srećan sam da postoje šanse i da moje kolege rade i imaju uspeha u koprodukcijama i na festivalima i u promociji srpskog filma u svetu. Verujem da će me ovaj film na neki način pozicionirati kao autora, i da će to biti vrsta kredita i obaveze za dalji rad, prema publici koju sam sada pridobio.

Napisao sam prvu ruku scenarija za novi film. Ali znate da je put od scenarija do premijere dug i neizvestan, tako da ne bih puno otkrivao. Mogu samo reći da je to nešto potpuno drugačije od filma “Sveta Petka – Krst u pustinji“, ali takodje rediteljski i produkciono izazovno. Nadam se da ćemo taj novi film gledati za neku godinu na Festivalu u Čikagu, kom ću moći i da prisustvujem, i da će mi uspeh ovog filma otvoriti neke nove mogućnosti za lakši put do sledećeg.

Bili ste i producent filma, što nije nimalo zahvalno, ali je onda i zadovoljstvo veće. Kako je za vas protekao taj period od šest godina (svakako lakše od 40 godina u pustinji), šta su bile najveće smetnje, teškoće, a šta najveća zadovoljstva?

- Izvršni producent filma je moj otac, diplomirani ekonomista, a ja sam producent u kreativnom smislu, izboru ekipe i logistici rada na projektu. Još od Akademije su nam govorili da nikako reditelj ne bude i producent. Ali to nije retko danas. Posebno kad je u pitanju autorski film gde morate ispratiti ceo proces od početka do kraja. Mislim da je u ovom slučaju to baš bilo dobro rešenje, jer sam pišući scenario već razmišljao o produkcionim uslovima i kako ću nešto uspeti tehnički da izvedem. Znao sam šta bih kao reditelj voleo, ali i šta kao producent mogu da ostvarim i bio sam vrlo racionalan i realan. Tako da su reditelj, scenarista i producent u meni našli zajednički jezik i izneli ovaj zahtevan projekat najbolje što je bilo moguće sa ograničenim budžetskim mogućnostima. Proces je bio dug i iscrpljujući, ali svakako nisam dozvolio da se bilo koji kompromis odrazi na kvalitet onoga što će publika videti, tako da film izgleda mnogo skuplje nego što zapravo jeste. Moja porodica i ja smo se odrekli honorara i prodali smo kuću na moru da bismo završili film. Taj materijalni “gubitak“ odnosno transponovanje iz materijalnog u duhovno dobro je za nas bila neka vrsta ktitorstva i verujemo da smo ovim filmom podigli još jedan spomenik Svetoj Petki. Izazov je bio veliki za mene kao producenta s obzirom na to da moji roditelji nisu iz sveta filma, a da je ovo moj prvi veliki film (a drugi dugometražni nakon malog debitantskog filma “Ljubav dolazi kasnije“ iz 2013.) i to sniman većim delom u stranoj zemlji, i to u surovim uslovima pustinje, sa stranom ekipom. Ali zaista sam od 2016, kada sam počeo da pišem scenario, verovao da ja to mogu, da sam zreo kao autor da to iznesem i imao sam jasnu viziju konačnog filma, tako da je zadovoljstvo nakon poslednje kontrolne projekcije bilo veliko. Najveća radost je bila saradnja sa sjajnom glumačkom ekipom na čelu sa Milenom Predić, Milicom Stefanović i egipatskom glumicom Mariam Amer, ali i celom srpskom i jordanskom ekipom. Tu su bili ljudi sa kojima saradjujem već dugo, ali i neki sa kojima radim prvi put. Bili su mi zaista podrška i verovali su u moju ideju i svako je dao svoj doprinos. Stekao sam neka nova prijateljstva i profesionalna poznanstva, koja ću vrlo rado preneti i u sledeći projekat.