Kako država gura dijasporu od sebe (prvi deo)

Odnosi matice i rasejanja

-    Nezadovoljni iseljenici odnosom države prema dijaspori kao dokaz svoje tvrdnje nude priče o državnom nefunkcionisanju Zakona o dijaspori i Srbima u regionu i o neuspelom državnom organizovanju glasanja u rasejanju.

               
       Kada je nedavno u jednom razgovoru za medije ministar spoljnih poslova Ivica Dačić izjavio da je srpskoj dijaspori u “Ustavu Srbije dat apsolutni prioritet” , na to su pojedini predstavnici Srba iz rasejanja reagovali rečima da je to lepo rečeno, ali da u praksi nije tako.
“ Nas matica stalno gura od sebe !”
     Nezadovoljni odnosom države prema dijaspori kao dokaz svoje tvrdnje iseljenici nude dve priče. Prva je o državnom nefunkcionisanju Zakona o dijaspori i Srbima u regionu od 2013. godine. Druga je o ranije neuspelom državnom organizovanju glasanja u rasejanju.
      Matica Srbija je, naime, 2010. godine usvojila Zakon o dijaspori i Srbima u regionu. Stvorena je za iseljeni srpski narod i Skupština dijaspore Srbije sa ciljem da se njeni delegati izbore da otadžbina u svom parlamentu dobije prve poslanike iz dijaspore. Vremenom je ta Skupština dijaspore, kako tvrde iseljeni Srbi, bojkotom bivše državne vlasti onemogućena da funkcioniše. Srbi iz rasejanja su tako sprečeni da učestvuju u političkom životu svoje matice. Razlozi za to nikada nisu javno izrečeni, ali se pretpostavlja da je to učinjeno, jer stranka na vlasti (DOS) nije mogla da kontroliše glasače iz rasejanja.
       “Organizacija glasanja u inostranstvu je bila slaba, jer obuhvata svega 10 odsto ljudi. Istovremeno onemogućeno je iseljenom narodu da glasa elektronskim putem. Matica ne želi da joj srpska dijaspora priđe bliže, pa je opstruira i gura od sebe. Mi iz rasejanja, koji donosimo poslove u otadžbinu, investicije, deviznu štednja, faktički nemamo pravo glasa i pravo da budemo birani, iako smo žitelji Srbije. Time se krši Ustav Srbije. Dijaspora zato nije tretirana kao ozbiljan faktor razvoja matice“ – precizira jedan član Pokreta ROD iz dijaspore.

       Novi zakon i novo ministarstvo o srpskoj dijasporu su dobro funkcionisali samo dve godine. Onda je prvo ministar iz SPO postao turista, koji razgleda države u kojima žive srpski iseljenici, a ministarka DOS-a je svoje kontakte sa iseljenim narodom obavljala uglavnom preko interneta i svojih bliskih ljudi. Sami ambasadori i konzuli Srbije žalili su se 2013. godine da nemaju diplomatski i profesionalno nikakvu korist od tog ministarstva, jer “nam nije koristilo za bolje odnose sa srpskim zajednicama u zemljama gde smo službovali” – priznao mi je jedan bivši ambasador.  
        Naime, kako se smatra u srpskom rasejanju, ukidanjem Ministarstva za dijasporu i Srba u regionu, odnosno pretvaranjem Kancelarije za Srbe u dijaspori i regionu u Upravu Ministarstva spoljnih poslova, Srbi u rasejanju su i faktički ostali bez svoje „kuće u otadžbini“. Gašenjem ministarstva, a potom i kancelarije Srbi u rasejanju su doživeli kao nejasan stav države prema Srbima u rasejanju. Neki smatraju da je to i kazna za emigraciju, jer ona navodno, stalno podržava opoziciju, a ne vlast. Neko je izmislio da dijaspora danas podržava Dveri, što uopšte nije tačno.
         Dijasporu, tvrde iseljenici, država čak optužuje da se meša u politiku. To su svojevremeno govorili i Vuk Drašković, kao šef diplomatije i Zoran Đinđić kao premijer. Jedan skorašnji ministar je to javno rekao drastičnije:
“Šta oni hoće, da meni govore šta da radim i kako da vodim politiku u Srbiji!”
                Stiče se utisak da država preko svojih predstavnika pokazuje antagonistički stav prema svom narodu u rasejanju. U takvoj atmosferi nije neobično da čak i neki ambasadori i konzuli države Srbije ne haju za Srbe i srpsku zajednicu u inostranstvu. Bivši ambasador u Nemačkoj, koja ima najviše naših ljudi na privremenom boravku i radu, nije tako često posećivao srpske zajednice, koliko su one to želelele.

        “ Državna elita se godinama samo kiti pohvalama za priliv naših deviznih doznaka i pojedinačnim uspesima naših ljudi u svetu. U dnevnoj politici u matici političari samo pričaju od “pet miliona Srba van Srbije i novcu koji “bezuslovno” stiže iz dijaspore. Našim iseljenicima nije jasno takvo pasivno ponašenje funkcionera prema iseljenim radnicima i našoj pomoći i podršci državi i narodu ? “ – govore srpski iseljenici.
       Njima jako smetaju podele ljudi u rasejanju, pojava državnih miljenika u dijaspori i nebriga za narod u celini.
       Srbija nikada nije napravila popis svog naroda u emigraciji, pa se ne zna koliko Srba tačno ima u inostranstvu. Političari zato javno manipulišu ciframa od 2,5 do 5 miliona. A sama država koristi netačne podatke. Jer, Statistički zavod R. Srbije je na popisu utvrdio da ima oko 300.000 srpskih državljana „koji žive i rade u inostranstvu“, dok ljudi iz Republičke komisije za izbore tvrde da ima 1,7 miliona srpskih glasača u stranim državama ???
       Očigledno je da matici popis Srba u rasejanju i njihov tačan broj nije potreban, da bi vlast lakše mogla da manipuliše brojem iseljenih ljudi.
      

ZABORAVLJEN NAROD

        U inostranstvu postoji 300 srpskih klubova, kulturnih društava, medija i humanitarnih organizacija, koje podržavaju i pomažu maticu, ali država selektivno pomaže samo „miljenicima“.  
        Država je dozvoljavala od osamdesetih godina do danas pojedincima iz rasejanja da igraju velike ujedinitelje Srba, a u stvari da se bogate na račun iseljenih Srba. Jedan aktivista je predstavljen kao ujedinitelj svih Srba sveta. Finansiran je iz budžeta i dijaspore. Odlazio je devedesetih godina na demonstracije Srba po Evropi. Slikao se i na državnoj televiziji prikazivao sebe kao glavnog organizatora tih manifestacija srpskog naroda.
       Takvih miljenika matice stalno ima. Jedan drugi aktivista u Austriji je kao čelnik i volonter organizacije, sebi pisao platu od nekoliko hiljada evra. I uvek dobijao donacije od države Srbije. U Švajcarskoj je drugi aktivista, napravio skicu knjige o srpskom folkloru. Aplicirao je kod države i dobio na hiljade evra od Srbije da objavi knjigu. Prolaze godine, on ne štampa knjigu. A država mu ne uzima novac natrag, a on te pare drži na svom privatnom računu.
      Država poslednjih godina deli srspki narod u rasejanju na “naš” i “raseljen”, na onaj blizu Beograda i onaj daleko od srpske prestonice. Tako Srbima sa statusom nacionalnih manjina u susednim stranim državama daje novac za njihov nacionalni i kulturni program. Te manjine, inače, dobijaju novac od strane države u kojoj borave. A onda njihovi predstavnici dolaze u Beograd, Novi Sad i Banja Luku da traže još para za svoje aktivnosti. I država ima daje izdašno. Često potom šalje svoje predstavnike tamo da podrže aktivnosti, koje sama plaća.
      Istovremeno Srbi koji nemaju status nacionalne manjine, već su samo etnička grupa ili obični gastarbajteri, na primer, u SAD, Engleskoj ili Norveškoj, ne dobijaju finansijsku podršku od Srbije.
       To je zato jer zvanična politika naše države, od vremena Slobodana Miloševića i Voje Koštunice, forsira Srbe u otadžbinskim zemljama i u regionu zarad političkog pritiska na Hrvatsku, Crnu Goru, BiH, Makedoniju i Mađarsku ?  
       Čak i Odbor za Srbe u dijaspori i regionu pri Narodnoj skupoštini Srbije, mnogo više političke pažnje daje srpskom narodu u susednim otadžbinskim zemljama i državama, gde su Srbi nacionalna manjina, nego l isrpskim iseljenicima i gastarbajterima u prekomorskim zemljama i na Starom kontinentu. Odbor izbegava da iseljenike uključi u parlamentarnu raspravi oko sudbonosnih političkih pitanja o svim Srbima na svetu.
        Državna politika zanemarivala je Srbe u rasejanju i posebno u prekomorskim kontinetnima i zemljama, jer na njima vlast ne ubire političke poene.
        Tako matica postaje nekom u rasejanju majka, a nekom maćeha. Neko dobija sa tri mesta (Budimpešta, Beograd, Novi Sad) novac za svoje aktivnosti, svečanosti i provode, a neko ne dobija ni jedan dinar za očuvanje svog nacionalnog i kulturnog ideniteta.
         Iako iseljenih narod to zahteva država već decenijama ne osniva Kulturne centre Srbije u zemljama sa najviše naših ljudi – Nemačkoj, Austriji i SAD. Matice nama ni ambasadore srpske kulture u zemljama iseljenja, zbog čega kulturni život Srba u tim državama nije institucionalizovan, niti javno predstavljen strancima, odnosno domaćinima srpskih iseljenika.
       Problem koji država ne rešava decenijama u rasejanju jeste i dopunska nastava za našu decu i angažovanje učitelja. Država Srbija i njene ambasade često nisu ažurne u imenovanju nastavnog kadra i nabavci udžbenika za srpske đake. Tako da se  dešava da srpski đaci u tuđini budu bez srpske škole tj. bez nastave.
       Grad Beč je predložio da se otvori Srpska gimnazija , ali o tome predlogu naši iseljeni ljudi u austrijskoj prestonici tek razmišljaju, jer “treba država da se pita?”
        Činjenica da u nekim zemljana u svetu iseljeni Srbi u velikom broju, čak 80 odsto njih, uzimaju strano državljanstvo, a odriču se srpskog, kazuje da matica ne čini dovoljno ni da spreči asimilaciju i gubljenje svog naroda. U Nemačkoj se, na primer, poslednjih decenija sporovodi tiha i potpuna asimilacija srpskog naroda, a da Srbija ništa ne preduzima da spreči gubljenje svojih ljudi u tuđini.
       Iseljenici i gastarbajteri imaju osećaj da su zaboravljeni od matice. Tvrde da država ne štiti prava naroda u rasejanju, posebno u stranim zemljama, koje ne priznaju Srbe kao nacionalnu manjinu ( Bugarska, Slovenija, Austrija, SAD), jer im ne daju sva politička prava i kulturnu zaštitu?
        Naš narod u sve tri Amerike tretiraju kao etničku grupu bez jasnih političkih prava, ali se država o tome ne izjašnjava.
       Posle raspada Jugoslavije, Srbi u inostranim zemljama su razdeljeni po poreklu države iz koje, pa se zvaničnom popisu i evidentiraju u stranim zemljama definišu ne kao Srbi, već kao Bosanci, Hrvati, Crnogorci ili Vlasi.
       Crna Gora i Rumunija nam godinama po tom sistemu otimaju vernike Srpske pravoslavne crkve u Južnoj Americi i Evropi. Srbija dosovaca je i o tome ćutala. Koristila je iseljenike i gastarbajtere samo kao dostavljače deviznih doznaka, koje je upotrebljavala za socijalni mir u Srbiji, kako kažu pojedini nemački Srbi.
     
(nastaviće se)

Marko Lopušina