U OGLEDALU SA IVANUSOM - LJUBIVOJE RŠUMOVIĆ

Tkalac dečjih polja snova, brkova miljama rima svedoka, domovinu brani iz svoga rova ritmom konjićevog skoka!

Planeta je od 2020. bogatija za još jednog Ljubivoja Ršumovića, vašeg unuka koji živi u Dubaiju. Da li biste imali nešto protiv ako bi on krenuo koracima slavnog dede, pa postao i poznatiji Ršum? Tada biste vi bili deda svog unuka, a ne on unuk svog dede.

On će mojim koracima krenuti neminovno, što znači da će biti vredan i radan, duhovit i mudar. Takav je bio moj otac Mihailo, takav je njegov otac, a moj srednji sin Mihailo, i najzad takav sam ja, po kvalifikovanoj proceni najstarijeg unuka Alekse, koji ima 28 godina. Uostalom, u jednoj sam pesmi, Ršumu mladjem posvećenoj, tako nešto i predvideo.

Evo te pesme:

Kad mene ne bude – tebe će biti,
Ljubivoje nežni, senoviti! 
Tvoj lik, selica preko sveta, 
U mom mobilnom često procveta! 
I tada me radost zgrabi za uši 
Pa vuče, zove, traga po duši 
Da nadje reči dostojne, retke, 
Da opeva tebe i tvoje pretke, 
Da predvidi naša buduća slavlja 
Prepuna zdravlja i pravoslavlja! 
Kad mene ne bude – pesme će biti, 
Pa ovce na broju, a vuci siti! 
Moj druže! Moja poslednja vero, 
Moj diktatore, dok uzimam pero, 
Da pesmu ovu zaokružim 
Daljinom u kojoj se s tobom družim!

Vaša Fondacija “Ršum“ je osnovana da bi se omogućilo pokretanje stvaralačkog kampa Akademije “Saradnici sunca“, kojoj je ime poteklo iz pera Duška Radovića. Pored Akademije, koje biste aktivnosti Fondacije još izdvojili?

Fondacija “Ršum“ je počela svoj rad na prepoznavanju i okupljanju mladih ljudi talentovanih za pisanje. Moji sinovi su predložili da od iduće godine proširimo kamp na mlade slikare. Ideja je prihvaćena i u javnosti, tako da nam već sugerišu da ga proširimo i na mlade glumce, budući da sad u porodici imamo dva dramaturga i dva reditelja. A Borku Tomović, glumicu, Vukovu svastiku, angažujemo da sa polaznicima radi na kulturi govora. Taj deo obuke, i onaj ekološki koji vodi magistarka ekologije Gordana Brun, polaznici ističu kao naročito zanimljive.

Prvi kamp Akademije “Saradnici sunca“ organizovan je 2019. u Ljubišu, drugi 2020. zbog pandemije virtuelno, a ove 2021. se ponovo vratio prirodi, u Baćevcu. Izdvajaju li se polaznici za koje bi već moglo da se kaže da će biti uspešni pisci, tj. pesnici?

Rano je davati takve prognoze. Zasad pesme koje oni napišu, a mi pregledamo i odobrimo, dobiju više aplauza na završnim priredbama nego pesme nas odraslih. Oslobadjamo ih preterane stidljivosti, učtivosti i neverovanja. Govorimo im da to što oni napišu niko na celoj planeti nije napisao niti ume tako da napiše. Budimo u njima samopouzdanje.

Kako napreduju planovi da “saradnici sunca“ postanu i deca iz regiona i rasejanja?

Imamo polaznike iz eksjugoslovenskih republika, ali i ponudu književnog kluba iz Frankfurta da nam dovede petoro naše dece i petoro nemačke. Ta deca inače zajedno rade u tom klubu, a predvodi ih jedna nemačka pesnikinja i jedan naš literata.

Laureat ste “Kočićeve nagrade“ za 2021. Je li neko njegovo delo uticalo na vaš život?

Bio sam u četvrtom razredu osnovne škole kad mi je ruku dopala knjiga Kočićevih pripovedaka. Ali, nažalost, prevario sam se pa pročitao prvo njegovu biografiju, koja se završava gorkom istinom o kraju u ludnici, u Beogradu. Tada sam dedi Stevanu, koji mi je govorio da će me školovati za doktora upravo u Beogradu, da bih ga lečio kad ostari, rekao da ne želim da idem u ludnicu koja se zove Beograd. Sad tek vidim da je trebalo da ispoštujem tu svoju želju... Beograd polako postaje luda kuća!

Pišite li i dalje makar pesmu dnevno, kao vid mentalnog treninga?

To je postalo obaveza, takoreći navika, druga priroda moja. Sad je iz štampe izašla knjiga “Dva JaJa na oko“ sa tim pesmama, zapisima, predlozima i citatima. Podnaslov je “Koještara za neočešljane misli”. U toj knjizi je štampana i ona pesma o Ljubivoju, mom petom unuku.

Zbog brojnih ataka stranih investitora na prirodno blago naše zemlje i regiona, najpre reka i šuma, stihovi vaše pesme “Domovina se brani lepotom“ su aktuelniji no ikad. U borbi za zaštitu tog blaga ni vi ne sedite skrštenih ruku i suhog pera. Može li pesnik smoći snagu da na put stane vragu?

Jedan pesnik ne može protiv svetske manguparije. Možda je i malo našeg naroda srpskog da odbrani te lepote. Ali, pokušavamo da urazumimo vlasnike vlasti da lepote ne rasprodaju budzašto pohlepnim strancima. Moja uloga se svodi na pisanje slogana protiv njihove pohlepe i naše gluposti.

Godine 1995. napisali ste “Bukvar dečjih prava“, kojim ste Konvenciju o pravima deteta UN na originalan način prepričali jezikom najmladjih. Posle više od tri decenije od donošenja Konvencije, i svega što je ovaj svet otad preturio preko glave, šta biste joj dodali da bi se još više zaštitila dečja prava?

Sve države koje su bombardovale Srbiju 1999. i ubile trogodiš nju Milicu Rakić iz Batajnice potpisale su i ratifikovale Konvenciju o pravima deteta UN. Skačući tako same sebi – kao žabe kreketuše – u usta, te zemlje su me uverile da ovu planetu od zla mogu spasiti jedino deca. Mislim da je tu ideju već nekoliko većih i mudrijih od mene reklo u svojim delima.

Postoji i druga verzija pesme najpoznatije po nazivu “Miš je dobio grip“, u kojoj ste obrnuli uloge pacijenta i doktora, a radnja je smeštena u Niš. Za one koji za to nisu čuli, o čemu se radi i koji su delovi izmenjeni?

Mačak je dobio grip
Pa je seo u džip
I krenuo na put u Niš
Da ga pregleda dr Miš
Doktor pacijenta štipnu
Pacijent nešto zucnu
Doktor mu ledja pipnu
Zatim ga u čelo kucnu
SA MOJE TAČKE GLEDIŠTA
NIJE TI NIŠTA
To kaza Pa Miš Mačka smaza

Neretko igrate šah. Ima li paralela izmedju njega i pisanja?

I jedna i druga disciplina zahtevaju stvaralačku maštu i imperativnu želju da se pobedi. 

IVAN KALAUZOVIĆ