NENAD STOJILOVIĆ NAJBOLJI PROFESOR U VISKONSINU

Univerzitet Oškoš u Viskonsinu dodelio je jednu od najprestižnijih svojih nagrada srpskom profesoru Nenadu Stojiloviću, poreklom iz Beograda. Stojilović je dobio titulu “Istaknuti predavač Univerziteta Oškoš“, koji je jedan od najuglednijih u državi Viskonasin i samim tim znači da je ovaj Srbin proglašen za najboljeg univerzitetskog profesora u ovoj američkoj državi.

“Ova nagrada (Edvard M Penson Distinguished Teaching Award) prepoznaje demonstraciju izvanrednih predavanja profesora Stojilovića. On pristupa predavanjima na isti način kao što pristupa bavljenju naukom, sa istom rigoroznošć u, kreativno i inovativno. U nauci, ako eksperiment ne daje rezultate odmah se vrše korekcije, ne čeka se cela godina, pa da se konstatuje da nešto ne valja. Profesor Nenad Stojilović tako pristupa i edukaciji. Nenadova predavanja su dinamična, interaktivna i uključuju sve studente. “On na prvom času uradi tzv. dijagnostički test, da vidi s kojim znanjem dolaze novi studenti i u toku semestra daje često mini-testove na kraju časa ili predavanja. Ovim testovima ne samo da može da vidi šta tačno studenti nisu razumeli, nego im na ovaj način i pomaže da više nauče“, kaže se u obrazloženju ove značajne nagrade. Univerzitet Oškoš je utvrdio da se profesor Nenad Stojilović služi saznanjima iz kognitivne psihologije. Studije iz kognitivne psihologije ukazuju na to da testiranje posle čitanja je efikasnije od samog čitanja dva puta bez testiranja. Većina studenta u Americi uči tako što podvlači tekst dok čita, a to nije efikasna metoda učenja. Studenti koji posle čitanja teksta probaju da reprodukuju ono sto su pročitali, recimo da izvuku na papir ono sto je važno, bez gledanja u knjigu i u beleške, više nauče od onih koji to isto vreme provedu samo čitajući.

Niko u porodici Stojilović, kumovi i dalja rodbina, nije verovao da će Nenad da bude naučnik. Nenad Stojilović je rodjen u Lebanu 1971. godine i kao dete bio je jako neposlušan i nemiran. U osnovnoj školi trenirao je košarku i nije ga puno zanimalo učenje gradiva. Razrede je završavao uglavnom dobrim uspehom. Prvi put je bio odličan tek u trećem razredu srednje škole. Od tada se više nikad nije odvajao od knjige.

Kada se porodica preselila u Beograd trenirao je košarku u KK “Vojvoda Stepa“ sa Igorom Kokoškovim, sadašnjim našim selektorom. Kasnije se, kao i Igor, oprobao u “C. zvezdi“, ali mu je tadašnji trener Marin Sedlaček rekao “nisi dovoljno visok za krilo, ni dovoljno brz za plejmejkera”. Posle toga se Nenad posvetio učenju i studijama, da bi danas bio najbolji profesor u jednoj od pedeset država SAD. “Nenad je diplomirao 2000. godine teorijsku fiziku, istraživački smer na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu. Na Univerzitetu u Akronu, Ohajo, počeo je da radi eksperimentalnu fiziku. Tu je prvo magistrirao fiziku na katedri za fiziku 2002. godine, a potom i doktorirao hemijsku fiziku na katedri za hemiju 2005. godine. Došao je u Akron, rodno mesto jednog od najboljih košarkaša svih vremena, Lebrona Džejmsa, 2000. godine.

Postdiplomske studije je završio sa svim odličnim ocenama. Bukvalno svaki ispit je položio sa A, sto je ekvivalentno našoj desetki. Za svoja istraživanja 2005. godine nagradjen je sa dve prestižne nagrade. Titulom “Izvanredan student“ postdiplomskih studija, koju mu je dodelio Univerzitet u Akronu i Internacionalnom nagradom za studenta istraživača na postdiplomskim studijama. Nju dodeljuje AVS društvo za nauku i tehnologiju iz Bostona. Dobijanje ove prestižne nagrade u Bostonu 2005. godine prenele su i lokalne novine u Akronu”, prepričava nam njegovu profesorsku biografiju supruga Snežana Stojilović. Po odbrani doktorata Nenad je imao dve ponude za posao – da radi kao naučnik na Univerzitetu Karnegi Melon u Pitsburgu ili na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku. Odlučuje se za Univerzitet Kolumbija na kome radi od 2005. do 2007, kada prihvata ponudu sa Univerziteta Džon Kerol u Klivlendu, Ohajo, da radi kao gostujući docent na katedri za fiziku.

Medjutim, 2009. godine Nenad Stojilović dobija ponudu Univerziteta u Viskonsinu Oškoš gde i danas radi kao redovni profesor. “Istražujem nanovlakana na bazi metalnih oksida i egzotične materijale, kao što su visokotemperaturni superprovodnici i topološki izolatori. Najveći deo vremena u toku dana provedem smišljajući i ocenjujući testove, odnosno pripremajući se za predavanja. Gostujući sam profesor i na John Carrol University. Autor sam 47 radova uz 75 prezentacija”, priča nam uvek skromni profesor Nenad Stojilović. U ovo vreme pandemije korona virusa snašao se da predavanja budu koliko-toliko normalna i interesantna američkim studenima: “Predavanja u doba korone na našem univerzitetu odvijaju se pod maskama. Profesori i student su mogli da biraju da li žele da predaju i pohadjaju onlajn nastavu ili žele tradicionalna predavanja pod maskama uz pridržavanje drugih mera. Odabrao sam tradicionalna predavanja, mada sam za neke studente morao da pripremim onlajn predavanja. Univerzitet u Oškošu je, inače, fokusiran na edukaciju studenata, mada se od profesora očekuje da rade na istraživačkim projektima i objavljuju naučne radove”, otkiva nam profesor Stojilović.

Profesor je oženjen Snežanom, poreklom iz Zemuna, koja je nastavnica engleskog u osnovnoj školi u Oškošu. Imaju dva sina, Milana (17) i Stefana (13). Zajedno su školsku 2016/17. godinu proveli u Zemunu. Nenad je tada svoj naučni rad realizovao na Institutu za fiziku u Zemunu, u grupi akademika profesora Zorana Popovića, potpredsednika SANU. Radio je koristeći Ramonovu spektroskopiju.

“Deca su nam pohadjala osnovnu školu ’Gavrilo Princip’ u Zemunu i stekli drugarstva, koja još uvek održavaju putem društvenih mreža, a preko leta i uživo. Obojica sinova su tada sa odličnim uspehom završili osmi i četvrti razred. Ovo je bio veliki uspeh za njih, jer na početku školske godine nisu znali da čitaju ćirilicu. Milan je izabran za sportistu generacije, jer je trenirao atletiku u atletskom klubu ’Mladost’ i doneo školi prvo mesto na opštinskom takmičenju u skoku u dalj”, otkriva nam majka Snežana Stojilović. Supruga profesora Nenada preuzela je na sebe brigu o deci, domaćinstvu i svemu izmedju, kako bi se on posvetio nauci. Svakodnevno kuva tradicionalna srpska jela, ali voli da spremi i italijansku i kinesku hranu. Njihovi brojni prijatelji i gosti, raznih nacionalnosti i veroispovesti, ne mogu da odole srpskom gostoprimstvu i bogatoj trpezi.

U kući sa decom uvek pričaju na srpskom. I ovog leta bili su u Zemunu. Sinovi Milan i Stefan jako vole život u Srbiji, jer imaju slobodu da izlaze sami i ostanu napolju po ceo dan. Dolaze kući samo na obroke, dok u Americi nemaju takvu slobodu, već su stalno pod kontrolom – voze ih do škole, parka, rekreativnog centra, bioskopa ili da se vide s drugarima. Zato Stojilovići planiraju da i naredno leto provedu u Srbiji.

Marko Lopušina