OMAŽ FILMSKOJ PROFESIJI I POSVETA EJDUSU

Ekskluzivno za Ogledalo renomirani režiser Goran Marković povodom filma koji će se prikazati na filmskom festivalu u Čikagu

“USPEH FILMA ’DELIRIJUM TREMENS’ JE IZRAZ ŽELJE SVIH NAS KOJI SMO FILM STVARALI DA IZRAZIMO ZAHVALNOST PREDRAGU EJDUSU, VELIKOM UMETNIKU KOJI JE ZADUŽIO SRPSKU KULTURU“

autor Goran Marković

“Delirijum tremens“ je jedan od najznačajnijih filmskih ostvarenja ovogodišnje produkcije srpske kinematografije. Scenarista i reditelj filma je Goran Marković, jedan od naših najvećih reditelja i filmskih poslenika. Film je nastao po njegovom dramskom tekstu koji je duže od decenije izvodjen na sceni Beogradskog dramskog pozorišta. Premijerno je prikazan u okviru 47.

Medjunarodnog filmskog festivala – Fest 28. februara 2019. godine. Potom je prikazivan na mnogim festivalima u zemlji u svetu i svuda je dobijao nagrade i priznanja filmske kritike i publike.

-Film je nastao po želji Predraga Ejdusa, koji je glavnu ulogu glumca Dagija tumačio na daskama Beogradskog dramskog pozorišta više od jedne decenije. Na osnovu filma nastala je i serija od četiri epizode. Film je posvećen glumcu Predragu Ejdusu (1947—2018).

Priča prati poznatog glumca Dagija, koji se iznenada razboli i u bolnici, uz pomoć psihodrame, kreće u potragu za sopstvenim identitetom. “Delirijum tremens“ je filmski omaž profesiji i posveta jednom glumcu.

Profesore Markoviću, skoro svi vaši filmovi dobili su najveće ocene i priznanja stručne kritike i u našoj zemlji i u svetu, i ono što je najvažnije publike. To se dogodilo i sa vašim najnovijim filmom “Delirijum tremens“. Nažalost, iako ste nesumnjivo jedan od naših najvećih reditelja i sjajan učitelj studentima kako treba praviti filmove, vreme izmedju vaših filmova je po pravilu dugo. Kako to objašnjavate?

- U zemljama poput naše filmovi se teško mogu snimati bez finansijske podrške države i privrede. Nažalost, privreda nam je i dalje u krizi, da bi iz marketinških razloga pomagala snimanje filmova. Naša država je izdvajala skromna sredstva za snimanje filmova, ali najavljuje da će izdvajati više i to je dobro. Nažalost, u ime države ta sredstva distribuiraju nekompetentni, oni koji se filmom takoreći nisu ni bavili. Distribucija je u rukama interesnih i političkih grupacija i otuda ne treba da iznenadjuje da je naš film ušao u vode nekompetentnih. To je i objašnjenje zašto moji filmovi nemaju finansijsku podršku državnih institucija i zašto ne mogu da dobiju podršku Filmskog centra Srbije, a u isto vreme ti filmovi dobijaju nagrade u Srbiji i svetu i publika ih rado gleda.
Iako ste u više navrata već govorili kako se rodila ideja o ovom filmu, čini mi se da to treba ponoviti zbog publike koja je ipak daleko i što svakako ima i onih koji to ne znaju, a da bismo podsetili na velikana srpskog glumišta zbog koga je film i snimljen i da bismo progovorili i o velikom glumcu koji je prihvatio da ga u tom poslu zameni, pre svega zato što su bili veliki prijatelji i naravno zbog vas bez koga tog filma ne bi ni bilo. Vi ste apsolutno pravi autor filma za koji ste napisali scenario i režirali ga.

-Da to je bila ideja Predraga Ejdusa. Zvao me je, pošto se taj komad u pozorištu igrao jako dugo. Preneo mi je da bi voleo da se pozorišna predstava ekranizuje. To je, moram reći, delovalo dosta ultimativno, zbog toga što je on već tada bio u stanju koje je u tom trenutku bilo dosta teško, čak kritično. Otišao sam na televiziju, to im predložio i oni su prihvatili inicijativu za film i mini TV seriju.

Adaptirao sam taj pozorišni komad i napravio nešto drugo, to više nije bio taj komad, ali suština je ostala. Još sam se nadao da bi Ejdus mogao da igra, medjutim, on to ipak nije mogao. Zamolio sam Tihomira Stanića, koji se osećao zbog toga nekako čudno, bilo mu je nezgodno da zameni čoveka koji je još živ. Otišao sam u bolnicu i preneo Ejdusu taj predlog i on mi je rekao da je izbor Tihomira Stanića prava stvar, što sam ja već, naravno, znao. Kada smo počeli da snimamo, Ejdus je nažalost treći dan nakon toga umro. Tika i ja smo imali tu senku smrti sve vreme i pokušavali da radimo kao da je sve u redu i kao da je on živ. Pokušali smo, njemu u čast, da film učinimo i zabavnim. I dobrim delom smo u tome i uspeli. Film je mešavina komedije i drame. Sve u svemu, bio je to novi poduhvat, nova stvar… imao sam motiv da napravim nešto što je ipak drugačije.

“Delirijum tremens“ za glavnog junaka ima glumca koji, sticajem okolnosti, a prvenstveno zbog neumerenog života, gubi granicu izmedju života i glume. Odrasli ste u glumačkoj porodici i, naravno, radili sa glumcima, kako vi gledate na tu profesiju, na njene specifičnosti?

Dosta sam se bavio fenomenom glume. U pozorištu i na filmu. Na fakultetu sam jedno vreme predavao premet koji se zvao “Rad sa glumcem”. Moj celokupni život je vezan za glumce. Rodjen sam u pozorištu, moji prijatelji su glumci. To je svet koji volim i, mislim, poznajem. U “Delirijumu” sam pokušao da istražim odnos glume i bolesti. Nešto kao: gluma kao bolest, bolest kao gluma. To me je posebno privlačilo, dugo godina. U krajnjoj liniji, postoje ljudi koji su neizlečivi glumci. Makar ih to koštalo života.

“Delirijum tremens“ će se prikazati na Festivalu u Čikagu, ali će ga videti i naši ljudi u Vankuveru i Torontu. Nažalost, iz ličnih razloga, nećete biti na tim festivalima. Verujemo da će raniji propusti u podršci vašim filmskim projektima biti prevazidjeni i da ćete već naredne godine imati novi film kojim ćete se predstaviti publici koja vas ceni i voli.

Neka se vase želje obistine. Rado bih sledeće godine otišao na neki od tih festivala.

Dovidjenja u Čikagu!

TIHOMIR STANIĆ: Uloga Dagija u “Delirijum tremensu” je jedna od mojih najznačajnijih uloga u karijeri

Susret sa Tihomirom Stanićem, nosiocem glavne uloge filma – Dagija, dogodio se nedavno u vreme boravka Slavice Petrović, glavne urednice “Srpskog ogledala” Beogradu. Bila je to prilika za podsećanje na učestvovanje našeg Tike na jednom od ranijih Festivala u Čikagu i prilika za poziv da se i ove godine pokloni publici u Čikagu. Kaže i da je u velikim obavezama i da će pokušati da stigne u Čikago, ali da to još ne može da potvrdi. Tika Stanić nam je potom evocirao uspomene na film koji je nesumnjivo jedno od najznačajnijih ostvarenja srpske kinematografije u minuloj godini. - Sa Predragom Ejdusom sam se poznavao godinama. Bio mi je dragi kolega i prijatelj. Medjusobno smo se veoma uvažavali. Igrali smo zajedno Geteovog ”Fausta“ u Narodnom pozorištu i u vreme kada smo radili tu predstavu Peca se razboleo. Imao je ozbiljan zdravstveni problem i morao je u bolnicu.

io sam prisutan kada se rodila ideja o tom pozorišnom komadu. Pecu sam posetio u bolnici kada ga je i Goran posetio. Sa Goranom sam dugo saradjivao, pa sam bio upućen i u razvoj ”Delirijum tremensa” i njegovo prerastanje u filmsku priču. Bilo je logično da se i u filmu pojavi Peca. Nažalost, to nije bilo moguće. Postalo je neminovno da tu ulogu preuzmem ja, a ne Peca. To je bila Goranova i Pecina odluka. Tada sam otišao kod Ejdusa da ga pitam šta on o tome misli. On mi je rekao da je Goranov predlog najbolji izbor. Ja nakon toga nisam imao izbora. Morao sam zbog Pece da prihvatim tu ulogu. Za ulogu Dagija nisam se pripremao. To je jedna od onih uloga za koju se faktički pripremate ceo život, tokom cele karijere i celim načinom života. Verujem da bi moj dragi prijatelj Peca bio zadovoljan kako sam izveo ulogu Dagija i to je bio i moj dug prema njemu. Nažalost, on kraj filma nije dočekao. Njegov odlazak već na početku samog snimanja je celu ekipu obavezao i prosto naterao da damo sve od sebe. Predrag Peca Ejdus je bio veliki glumac, jedan od najvećih, bilo da je u pitanju pozorište, televizija, film.

“Delirijum tremens“ me je podstakao da, poput glavnog lika u filmu, razmišljam o sopstvenoj prošlosti. Film me je naterao da razmišljam o nekim dogadjajima iz sopstvenog života. I glavni junak u filmu, vraća se svojim ranim godinama i traži izvor nekih problema. Kada je reč o vraćanju u prošlost i preživljavanju nekih ranijih iskustava kako bismo našli odgovore na odredjene probleme, a kroz prizmu jednog naroda, smatram da ljudi na celom svetu imaju probleme, ali da ih mi, zbog udaljenosti, ne vidimo. Mislim da mi generalno stalno tražimo da istaknemo neku specifičnost kao narod. Smatram da to nije tako. Život nas jeste žuljao ovde, pa prepoznajemo naše probleme kao najveće, ali mislim da je na celom svetu tako.

I kad god govorim o filmu ”Delirijum tremens”, naviru sećanja na mog dragog prijatelja Pecu, na zajednički rad, druženja, na poslednji susret, razgovor o filmu u kome sam igrao umesto njega zato što je i on to želeo ... Postoji jedna slična scena u predstavi gde dolazi glumac koji treba da menja Dagija, a Dagi mu odgovori:” Pa nemaš ti taj sadržaj, nećeš moći“. Peca meni kaže: ”Vidi, postoji ta scena, ali neću ja da pravim aluzije na ovu našu situaciju. Pokušaj da odglumiš to kao da si se malo uvredio“. Peca je u sebi imao tu otmenost u svom stavu, i profesionalnom i privatnom.

Upravo sam tu otmenost i dostojanstvo Predraga Ejdusa pokušao da u filmu dotaknem. Sticajem okolnosti preuzeo sam njegovu glavnu ulogu i u Teatru Madlenianum, u sjajnoj predstavi Miodraga Ilića – “Kazanova protiv Don Žuana“ i svi kažu da sam ga zamenio na najbolji način, na šta sam takodje ponosan.

Zadovoljan sam kako je publika primila film, zadovoljan sam kako je stručna kritika ocenila naš rad, zadovoljan sam priznanjima koje smo dobili. Posebno me je obradovalo veliko priznanje na ovogodiš njoj Filmskoj smotri u Nišu – GRAND PRI za glavnu mušku ulogu za Dagija u “Delirijum tremensu”. Večno će me podsećati na mog dragog prijatelja Predraga Pecu Ejdusa. Voleo bih da sa publikom u Čikagu gledam taj film! Ako zbog obaveza ne dodjem, naše drage ljude i mnogobrojne prijatelje videću prvom narednom prilikom.

Dovidjenja u Čikagu!
Jasna Stanojev