Od Blekija do Bogija

U sportskoj rubrici “Ogledala“ proteklih nekoliko godina trudili smo se da ispratimo mnoge aktuelne dogadjaje srpskog, ali i svetskog sporta, ali smo neretko podsećali i na neke utakmice, dogadjaje i asove koji su zadužili naš sport i obeležili jedno vreme. Bilo je tu reči i o istinskim herojima, ali i antiherojima, pobednicima i tragičarima, sportskih i – urbanih legendi. I onih o čijim se potezima i dostignućima i danas priča, a da se pri tom zaboravilo ko ih je i kad učinio... Jedan od takvih bio je momak duge kose, širokih ramena i lakog koraka koji je nosio crveno-beli dres, a zvali su ga – Bleki. Veliki znalac, fudbalski boem, hladan k’o špricer. Ušao je i u pesmu! Djordje Balašević u jednom od prvih hitova “Ljubio sam snašu na salašu“ kaže: “Amerikanci u kosmosu, Rusi u kosmosu, Bogićević u Kosmosu“...

Vladislav Bogićević. Fudbaler prefinjenog driblinga, kapiten Zvezde, reprezentativac. Half, što je u njegovo vreme podrazumevalo vrsnog znalca, kreirao je igru i bio spona izmedju odbrane i napada. Začudjujuće prefinjene tehnike za svoju visinu, Bogićević je u stvari najčešće igrao ono što je mislio da je najbolje u datom trenutku – za njegov tim i još češće za publiku. Zbog toga su ga voleli i oni koji nisu voleli Zvezdu. Mnogo puta se dešavalo da Zvezda na nekom gostovanju, širom one nekadašnje Jugoslavije, bude dočekana i ispraćena zvižducima, a da samo Bleki dobije – aplauze.

Jer, narod je uvek nekako osećao da je Bleki jedan od njih.

Jedan od najomiljenijih igrača Jugoslavije sedamdesetih godina, ali i najkontroverznijih, onaj isti koji je na utakmici Crvena zvezda – Atletiko Madrid pustio španskog napadača da postigne gol uz objašnjenje “Bleki je džentlmen, Bleki nikad ne udara s ledja“, bio je “šmeker sa beogradskog asfalta“, što je nekad bilo zvanje koje su mnogi želeli, a imali su ga samo retki i – odabrani.

Ponikao na Bulbuderu, prošao je kompletnu školu Crvene zvezde, ali je do prvog tima morao da dodje zaobilaznim putem, preko Maribora u kojem je 1969. godine najpre postao profesionalac. Tek onda se vraća na beogradsku “Marakanu“! U narednih devet godina za prvi tim crveno-belih odigrao je 237 zvaničnih utakmica, postigao 22 pogotka, osvojio dve titule i jedan kup.

Potom je oduševljavao publiku u Njujorku, u Kosmosu, gde je postao Bogi i šest puta bio proglašen za najboljeg fudbalera SAD!

Kad Pele udje u sobu gde sede Bogićević i Bekenbauer, on prodje pored Kajzera i pozdravi Blekija – pola u šali, pola u zbilji, pričao je Dobrivoje Tanasijević, alias Den Tana. Evo šta su o ćudljivom fudbalskom umetniku govorili i njegovi saigrači i reprezentativne kolege.

Perfektan igrač – kaže Kule Aćimović, a Dragan Džajić naglašava: – Specifična figura YU fudbala. Imao je pas na 50 metara, znao u fudbalu sve... Baš sve – dodaje Danilo Popivoda. – Imao je i znanje i šmek. Možda mu je samo nedostajalo malo ambicije. Ja sam igrao s njim i u državnom timu i u Kosmosu. Nekima se možda činilo da je spor, ali ja znam koliko mu je lopta bila brza i da je “imala oči“ – kratko će Ivan Buljan. Dule Savić i Dragoslav Stepanović su i danas oduševljeni Blekijem. Prvi kaže da je bio fudbalski genije i da je “štrčao jer je pustio kosu i sam šio duge gaće do kolena“, dok Stepi uz širok osmeh kaže da se “takav igrač radja jednom u sto godina“. Da tako visok igrač, i to levonog, bude vrstan tehničar, pa to je čudo. Uz to, on je bio neverovatno hladnokrvan. Njemu je bilo svejedno da li igra protiv Reala ili Mečkovca! U prilog tome svedoči i utakmica Jugoslavija – Škotska sa Mondijala 1974. u SR Nemačkoj. Kod rezultata 1:1, što je “plave“ vodilo u drugi krug, Škoti su opsedali naš gol i dok su njegovi drugovi pokušavali na sve načine da šutnu loptu što dalje, Bogićević je mirno, izmedju brojnih naših i škotskih igrača, sa ivice šesnaesterca vratio u ruke golmanu Enveru Mariću.

Takva hladnokrvnost na nemačkim terenima još nije bila vidjena! Kažu da je i legendarni Mladen Delić, koji je komentarisao utakmicu za jugoslovensku televiziju, prvi put u karijeri – bukvalno zanemeo.

A, kako je svoju karijeru svojevremeno video Bogićević, koji već decenijama živi s ove strane “Velike bare“, gde je posle fantastične karijere tokom koje se jedan Kinalja nadavao golova na njegove asistencije, već godinana stanar fudbalske “Kuće slavnih“.

- Najpre o nadimku... Imao sam jednu majicu, džemper i pantalone, sve crno, i samo sam to nosio, pa je neko rekao “Bleki“ i to je ostalo. Karijera... Da li sam mogao više? To je relativno. Uvek sam se trudio da dam najviše i za Zvezdu i za Beograd. Poštovao sam navijače i nudio im ono što su želeli. Tačno je da sam bio hladnokrvan. To nije bila gluma, iako je možda tako izgledalo. Jednostavno nikad nisam verovao da je neko bolji. I mnogo sam mislio. Mene je uvek više bolela glava nego noge, pa sam na terenu radio sve spontano. Spontano je provozao i autobus u Splitu, na pripremama reprezentacije.

Mene su terali iz svih reprezentacija, sa svih kontinenata, i naplaćao sam se kazni, ali to je zato što nisam dao da mi pričaju “ovo je žuto, ovo nije žuto“. U Zvezdi sam bio najomiljeniji kapiten jer sam voleo i poštovao igrače i borio se za njih. A, taj autobus... Pa, šofera nije bilo, ja sam ušao i krenuo. Možda nekoliko metara. A ispalo je da sam vozio od Splita do Pariza! Samo zato što sam to bio ja...

Čarobnjak, boem, šmeker, autentični produkt beogradskog fudbala. Ima još jedan mit o njemu. Kažu da je pred neku Zvezdinu utakmicu rekao: “Danas igram ispod zapadne tribine, oni me više vole nego navijači na Istoku“. To je Bleki. Peti Bitls, kao Džordž Best. Kad u subotu 7. novembra, napuni 70 godina, neka zna da i u Americi i u Srbiji još ima poštovalaca koji će popiti jednu u njegovo zdravlje. Srećan rodjendan, majstore...