Osnivač Olimpijskog komiteta Srbije umro u dijaspori

Olimpijske letenje igre počinju u Tokiju za deset dana. Upravo je otvoreno Olimpijsko selo koje će da primi oko 18.000 sportista i sportskih službenika. Japanci su zvanično uručili pismo dobrodošlice Olimpijskom komitetu Srbije. A prethodnica našeg komiteta već je otputovala u Japan.

Srbija kao država na Olimpijskim igrama, letnjim i zimskim, učestvovala je 1912, 2008, 2010, 2012, 2014, 2016, 2018 i sada 2020.  Olipmijski komitet Srbije osnovan je u palati „Rosija“ (danas hotel „Moskva“) na Terazijama 23. februara 1910. godine. Palata «Rosija» je tada bila uređena kao prva i prava poslovna zgrada u Srbiji. U njoj su bile poslovne prostorije Petrogradsko osiguravajućeg društva «Rosija», redakcije lista „Novo vreme“, prodavnice šešira i venčanica, ali i restoran.

Malo je, međutim, poznato da je vlasnik lista «Novo vreme», gospodin Vladislav Vlajko Savić bio pokretač akcije za osnivanje Srpskog olimpijskog kluba, koje se i dogodilo upravo u prostorijama palate «Rosija». To je tada bila i prva zvanična olimpijska organizacija kod Južnih Slovena. Vladislav

Duh Olimpije u Srbiju su doneli kraljevi oficiri, koji su smatrali da je sport srž narodnog zdravlja. Savić je, naime, u zimu 1910. u hotelu «Moskva» okupio nekoliko oficira XVIII pešadijskog puka «Kraljević Đorđe» i ubedio ih da napišu prva srpska olimpijska pravila.

Statut Srpskog olimpijskog kluba je napisan u hotelu «Moskva». Izabrana je i prva olimpijska uprava sa zadatkom da priređuje «zemaljske i svetske olimpijske utakmice». U Upravi SOK bili su počasni predsednik Nikodije Stefanović, general u penziji, direktor Svetomir Đukić, sekretari potporučnik Miloš Ilić i student Aleksandar Bodi, kao i blagajnici drogerista Milosav Jovanović i kapetan Milorad Petrović. Uprava je neumorno radila na razvoju olimpizma i na tome da Srbija učestvuje na letnjoj Olimpijadi u Stokholmu 1912.

U podstrekavanju viteškog duha i organizovanju utakmica, od pešačkih do velosipedskih Srpski olimpijski klub, koji nije u prvo vreme bio prihvaćen od Sokolskog saveza, Streljačkog saveza, ni od Kola jahača, Društva za narodno zdravlje, pa ni od većine listova, služio se neolimpijskim sredstvima - nagrađujući pobednike, stimulišući one koji na takmičenja dovedu što više učesnika. Uprava, koja je zasedala u prostorijama palate «Rosija», je izdala blizu 25.000 dinara na nagrade za prve dve godine takmičenja.

U Košutnjaku je bilo određeno mesto za vežbanje i takmičenja olimpijaca.

Kralj Petar I Karađorđević je često posećivao prva srpska olimpijska takmičenja. A princ Đorđe Karađorđević je bio član Srpskog olimpijskog kluba.

Olimpizam je bio sudbonosan za dalji razvoj sporta u Beogradu i u Srbiji. Među mnogim priredbama koje je SOK organizovao bila je i trka na stazi Obrenovac-Košutnjak, dugoj 34 km, koja je priređena 2. maja 1910. Na trci je, između 27 takmičara, pobedio knjižar Aleksandar Popović u vremenu od 2 časa i 46 minuta.

Finansijsku pomoć Srpskom olimpijskom klubu pružali su gospodin Vladislav Savić, redakcija lista «Novo vreme», Tramvajsko društvo, Ministarstvo narodne privrede, uprava Topčiderske ekonomije i kaznenog zavoda, Ministarstvo vojno, Komanda mesta, Beogradska opština, Komanda žandarmerije, Prometna banka, Brodarsko društvo, Vojna akademija, Srpsko narodno pozorište, Kolo srpskih sestara, Narodna odbrana i Kraljevski dvor.

Glavni aktivista Srpskog olimpijskog kluba u prvim godinama rada u palati «Rosija» bio je kraljevski kapetan Svetomir S. Đukić. Njegova sudbina je bila teška, jer je izgnan iz zemlje i živeo u emigraciji.

Kapetan Đukić je rođen 29. maja 1882. u Ražani nedaleko od Kosjerića, u porodici Svetozara i Draginje Đukić. Osnovnu školu završio je u Valjevu, realnu gimnaziju je započeo u Užicu, a završio u Beogradu. Vojnu akademiju upisao je kao 16-godišnjak, a dve godine kasnije postao je potporučnik stupivši u vojnu službu.

Od rane mladosti Svetomir Đukić je bio svestrani sportista. Bio je gimnastičar, trkač, skakač, plivač, veslač, strelac, jahač, mačevalac i biciklista, što je dokazivao učestvujući na mnogim takmičenjima i često pobeđujući.

Srpski olimpijski klub je 1911. promenio ime u Centralni olimpijski klub, jer se, kako je priznao i sam kapetan Đukić, tek tada godinu dana po osnivanju, saznalo se da postoji Međunarodni olimpijski komitet.  Krajem 1911. kako zapisuje direktor Svetomir Đukić, “uhvaćena je veza i počinje akciju za učešće srpskih sportista na Olimpijskim igrama u Stokholmu 1912. i prijem u Međunarodni olimpijski komitet“.

Prve srpske olimpijske kvalifikacije održane su u Košutnjaku, maju 1912.

Trčalo se na livadi, gde je staza bila ograđena konopcima. Pobednici u trkama na 100 metara i pobednik u maratonu na stazi Košutnjak – Umka – Košutnjak bili su član “Dušana Silnog” i igrač BSK-a Dušan Milošević i Dragutin Tomašević. Milošević je svoju stazu prešao za 12 sekundi. A redov XVIII pešadijskog puka Tomašević, rodom iz Svilajnca, pobedio je u vremenu od 2 časa i 52 minuta, što treba primiti s rezervom, jer je to bilo izvanredno vreme za najtežu atletsku disciplinu. Oni su i određeni da brane boje Srbije na petim Olimpijskim igrama u Stokholmu.

Uz pomoć Vlade Srbije i naloga od 4.000 dinara, koji je potpisao lično ministar Nikola Pašić, prvi srpski olimpijski tim je 12. juna 1912. krenuo vozom za Stokholm. Tu srpsku reprezentaciju predvodili su pešadijski kapetan Svetomira Đukića, direktora Srpskog olimpijskog kluba, konjički poručnik Dragutin Vojinović, sekretar i ing. Andra Jović, stručni vođa. Olimpijski tim je sa beogradske stanice ispraćen uz pucanju prangija.

Milošević je na petoj Olimpijadi trčao 23. juna u kvalifikacijama i stigao treći u svojoj grupi. Tomašević je 1. jula nastupio u maratonu i u konkurenciji 62. takmičara stigao trideset i sedmi, u vremenu 2 časa, 47 minuta.

Direktor Svetomir Đukić, koji je u Stokholmu počeo svoje prijateljevanje s Pjerom de Kubertenom, osnivačem modernih Olimpijskih igara, u službenom izveštaju sa puta piše:

”Posle jače agitacije među članovima Međunarodnog komiteta, a u vezi sa povoljnim uspehom naših trkača, učinilo je da je na poslednjoj sednici Međunarodnog komiteta primljen Srpski olimpijski komitet u međunarodnu zajednicu”.

Zasedanje MOK u Stokholmu trajalo je od 4. do 17. jula 1912. U Stokholmu je i sam direktor Svetomir Đukić postao član Međunarodnog olimpijskog komiteta. Na osnivačkoj sednici Jugoslovenskog olimpijskog odbora 1919. Đukić je izabran za potpredsednika.

General Đukić vodio je srpske olimpijce na Olimpijadi kao deo jugoslovenskog tima u Anversu (1920.) u Parizu (1924.), Amsterdamu (1928.), i Berlinu (1936.). Bio je i jedan je od inicijatora kandidovanja Kraljevine Jugoslavije, odnosno Beograda za domaćina sesije MOK 1938-1939. i XIV letnjih olimpijskih igara 1948. U MOK-u je Svetomir Đukić bio sve do 1948. kada je na lični zahtev na Kongresu MOK-a u Londonu razrešen dužnosti. Zato se Svetomir Đukić smatra pravim osnivačem našeg olimpijskog pokreta.

Kapetan Đukić je bio učesnik je Prvog i Drugog balkanskog rata i Prvog svetskog rata koji je započeo odbranom Ade Ciganlije i oslobađanjem Zemuna, nastavio prelaskom Albanije i učešćem u borbama na Solunskom frontu. Tokom vojničke karijere službovao je u mnogim mestima u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Makedoniji gde je 1940. penzionisan u činu divizijskog generala.

Za vreme Drugog svetskog rata priključio se Ravnogorskom pokretu. Svetozar Đukić je kada su komunisti došli na vlast u Jugoslaviji kao nacionalni borac . Od 1945. živeo je u emigraciji gde je i preminuo 19. oktobra 1960. u Duizburgu.

Svetomir Đukić bio je nosilac mnogih najviših vojnih odlikovanja i priznanja.  Posmrtni ostaci osnivača našeg olimpijskog pokreta iz Nemačke položeni su u grobnicu u porti Ražanske crkve tek 19. oktobra 2002. godine u organizaciji Jugoslovenskog olimpijskog komiteta, Vojske Jugoslavije, Srpske pravoslavne crkve i Saveznog sekretarijata za sport i omladinu.

Marko Lopušina