PRAŠTANJEM DO SLOBODE

Jelena Popović, rediteljka i scenaristkinja filma “Božiji čovek”

“Ovaj film nije propaganda religije, već film koji govori o istini, pa ga prihvataju hrišćani bez obzira na denominaciju, ali i ljudi koji nisu religiozni, jer se i Sveti Nektarije borio protiv zla i nepravde.“ 

Film “Božiji čovek“ (“Man of God“ u originalnom naslovu) nakon premijera u Moskvi, Na Svetoj Gori i u Srbiji doživeće i svoju američku premijeru na Festivalu srpskog filma u Čikagu. Priča o savremenom svecu, Svetom Nektariju Eginskom, osvojila je srca publike i kritike na mnogim meridijanima, jer je univerzalna priča o dobru i zlu, o nadi u spasenje i praštanju koje vodi do slobode. Jelena Popović, rediteljka i scenaristkinja filma, ovom pričom se bavila skoro sedam godina, tragajuć i za detaljima iz života savremenog sveca, koji nam je svojim primerom pokazao da je ljudskost ipak najveća vrlina i da može pobediti zlo, sumnju i beznadje. Razgovarali smo dok je bila u miru i tišini Manastira Ostrog, nakon premijere filma u Nikšiću, tragajući za novom inspiracijom i nadahnućem.

Od 14. oktobra, kada je premijerno prikazan u Beogradu, u prisustvu Njegove svetosti patrijarha Porfirija i sveštenstva, vaš film izaziva sve veću pažnju i publike, i kritike, i svih onih kojima ste velikog sveca uspeli da prikažete u svoj njegovoj vrednosti, veličini i ljudskosti. Da li su vas iznenadile ovakve reakcije i koliko je to potvrda da ste uradili dobar posao?

“Mnogo mi je drago da je u Srbiji film primljen ovako dobro, jer to je moj narod, i za mene njihovo mišljenje mnogo znači. Svetska premijera filma bila je u aprilu na Festivalu filma u Moskvi, na kome je film dobio nagradu publike. Sveti Nektarije je bio čovek naroda, zato sam htela da ga približim duši i srcima ljudi, a ljudi su, bez obzira na veroispovest i ubedjenja, zavoleli ovaj film i priču. U Grčkoj je radjena i velika medijska kampanja za film, a evo, film obara i važne rekorde po gledanosti. Gledaju ga mladi ljudi, neki i po nekoliko puta. U Srbiji je film takodje dobio vrlo pozitivne kritike, a i naš narod je našao sponu sa ovim svecem. Premijera u Nikšiću je bila krajem oktobra.”

Za vas je najvažnija premijera filma bila na Svetoj Gori, pred 150 monaha, posle koje ste, savladavši tremu i iščekivanje, spoznali pečat koji ste radom na ovom filmu ostavili. Šta je za vas lično bilo najteže u ovom kompleksnom procesu rada na filmu, pisanja scenarija, snimanja, produkcije...? Koliko su vam razgovori sa svecem, vaši duboki unutrašnji kontakti sa njim pomogli u procesu, u borbi sa sumnjama, preispitivanjima?

“Ja sam završila važnu školu glume Playhouse West, koja je ogranak Actors Studio, radili smo po metodi Stanislavskog, i iz te škole je izašlo mnogo dobrih glumaca. Mi smo detaljno proučavali ljudske karaktere i psihologiju čoveka radeći na pozorišnim karakterima, pa je to meni i pomoglo u radu na ovom filmu, u kome sam tragala za suštinom i istinom. Ovo je priča sa kojom mnogi ljudi mogu da se poistovete, ovo je film koji dotiče ljudsku dušu, jer se gledalac poistovećuje sa karakterom, koji je mnogo patio i stradao pravde radi. Ovo je univerzalna priča o dobru i zlu.”

Priča o životu Svetog Nektarija Eginskog, koji je svetac savremenog doba, jeste i priča o običnom, proganjanom čoveku, stradalniku, i o njegovom životu u tim stradanjima, održanju vere i ideala slobode, za vas ima i ličnu duboku važnost. Koliko su ti slojevi koje ste dugim istraživanjima otkrivali i dotakli u isto vreme, otkrivali i slojeve vaše duše, vašu borbu, vaše lično stradanje i preispitivanje?

“Ni ja nisam znala mnogo o Svetom Nektariju. Od 2000. godine idem redovno u crkvu, čitala sam žitija svetaca, i to posmatram kao moj korak da se približim ljubavi i slobodi duše, koju svetitelji kroz veliku borbu i odricanja podstiču.

Godine 2011. nisam mogla da odem na sahranu svoga oca, pa kada sam otišla na godišnjicu njegove smrti svratila sam i u manastir Rakovica i tu sam videla knjigu o Svetom Nektariju, kupila je i u avionu do Los Andjelesa skoro je celu pročitala. Vera igra veoma važnu ulogu u mom životu, pa sam se i ja poistovetila sa pričom da je vera jedina odbrana, daje ti nadahnuće i vodi te napred. Tada sam u Americi živela već 12 godina, bavila se glumom, uradila ’L.A Superheroes’, niskobudžetni film, što je bilo odlično iskustvo za mene. Bilo je još napisanih scenarija, pre nego što sam odlučila da radim ovaj film. Polako sam razradjivala temu, čitala mnogo o njegovom životu, jer on je svetac našeg vremena, preminuo je 1920. godine, imala sam i njegovu korespondenciju. Suštinski, shvatila sam da treba da napravim film koji pokazuje da želja za vlašću uništava čovekovu dušu, to je veliko zlo i pravi mnogo problema čovečanstvu, a da je jedini put ka slobodi da pobedimo sami sebe i sa takvom verom odaberemo put praštanja i ljubavi, jedini put koji vodi do mira u duši i mira oko nas. Od 2012. godine sam se bavila ovom temom, univerzalnom pričom o podeljenosti, mržnjom koja vlada medju ljudima, a film donosi neku vrstu osveženja, nadu i snagu.“

Film je radjen u američko-grčkoj produkciji, vaš suprug je producent, u filmu, nije nebitno, igra i Miki Rurk, koji je saradnju sa vama opisao najboljim mogućim rečima, bez mnogo priče! Srpkinja ste koja je živela i u Americi i u Grčkoj. Jesu li sve te okolnosti pomogle projektu i njegovoj realizaciji, koliko ste tragajući za suštinom borbe ovog sveca ušli u borbu sa samom sobom, i nama pokazujući kakvu borbu moramo voditi i iz nje izlaziti kao pobednici? Verujete i da ste uspeli u nameri da poruka da slobodu osvajamo praštanjem dopre i do onih koji suštinski nisu spoznali šta je oproštaj?

“Od početka sam imala osećaj da ovaj film treba da bude uradjen na engleskom jeziku, bio je to moj dubinski osećaj da će dotaći ljude širom sveta, i da će ga mnogo ljudi videti, i sebe pronaći u likovima, situacijama, okruženju. Godine 2016., kada smo se, zbog porodičnih razloga, preselili u Grčku, poverovala sam da sam ja tu da bih napravila film o Svetom Nektariju. Vrata su se otvarala, Thanassis Christopoulos, najpoznatiji grčki producent, pristao je da odmah bude deo projekta, a njegova firma je glavni producent za Grčku. Imala sam izuzetne saradnike, od genijalnog direktora fotografije, a to je Panagiotis Vasilakis, do sjajnih glumaca, kostimografa… Svi smo shvatili da vidimo stvari iz istog ugla, pa smo razradjivali svaku scenu i način na koji želimo da je uradimo, do najsitnijih detalja. Ja nisam želela da pokažem delo o odredjenom istorijskom periodu, već smo odabrali aspekt univerzalne priče, koju mnogi ljudi mogu da prepoznaju. Zbog toga je publika fokusirana na karakter, služili smo se različitim tehnikama, kako bismo najubedljivije ispričali priču.

I Miki Rurk je tako izabran, ja sam njega imala u glavi za tu malu, ali veoma značajnu ulogu, on je pročitao scenario, poistovetio se sa karakterom, i koliko god daje kontroverzan on ima veru, bori se sa samim sobom, pokušava da dodje do svog mira i svoje istine. On se moli tri puta dnevno, tvrdeći da možda ne bi ni bio živ danas, da se nije okrenuo religiji. On je beskrajno požrtvovan i veoma duboko zalazi u svoju dušu, da bi predstavio svoj raskošan talenat u najboljem smislu.”

Film je dobio nagradu publike na prestižnom Moskovskom festivalu filma, a sigurna sam da ga čekaju još mnoga priznanja. Šta očekujete od susreta sa čikaškom publikom, svojim sunarodnicima, ovdašnjim sveštenstvom, filmskim stvaraocima?

“Ja sam najduže živela u Americi, moji koreni su u Srbiji, ali sam i Amerikanka, pa sam vrlo uzbudjena zbog susreta sa publikom u Čikagu.

Mila Filipović