PREŽIVEO SAM I POBEDIO KOVID-19

Iskustvo našeg dopisnika u borbi protiv Korone

Uz pomoć lekara (dr Jovana, Jelena, Bilja, Ljubica, Lepa, Jeca, Andreja, Pavle), medicinskih sestara (4 Sladje, Jeca, Jaca, Caca, Mira, Irena, Ema, Sneža) i medicinske braće (Nikola, Isa, Aca, Ronaldo) iz kovid bolnice Mladenovac za 10 dana lečenja izborio sam se protiv kovida-19.

Hvala i drugim ljudima iz Banje Selters u Mladenovcu na požrtvovanju i lečenju 205 pacijenata u poslednje dve nedelje. Od toga broja bolesnih šestoro je umrlo. Sada sam naredne dve nedelje u kućnom karantinu i pod novom terapijom.

Sve je počelo stalnim kašljem, braon šlajmom u grlu, gubljenjem osećanja za glad i jelo, pospanošću, malaksalošću, temperaturnim udarima od po 38,5 stepeni. U nedelju ujutro 15. novembra otišao sam u Dom zdravlja Surčin, jer u njemu nije bilo gužve i pregledao sam se. Izvadjena mi je krv, bris iz grla i nosa.

Doktorka Marija me je dugo slušala. Snimljena su mi pluća na rendgen i dobio sam dijagnozu: virus korona i početak upale pluća.

Upućen sam u Klinički centar Bežanijska kosa na specijalistički pregled i lekarski uput u kovid bolnicu. I doktor Filip me je poslao na rendgen i potrvdio dijagnozu: “Moram da vas hospilatizujem. Nemam pravo da vam pišem recepte za lekove, ali odredio sam vam i ispisao terapiju. Samo sada da vam nadjem slobodan krevet. Nema mesta u Gradskoj bolnici, nema ni u Areni, evo otvorena je kovid bolnica u Mladenovcu. Treba da ste tamo u 19.00 časova“, predložio je doktor Filip.

“Može Mladenovac, to je banja, sigurno im je medicinska ekipa uigrana i dobra!“, reagovao sam.

“Jeste, oni su uspešno lečili naše doktore i medicinsko osoblje, koje se razbolelo u prvom talasu pandemije“, pohvalio ih je doktor.

Dok smo sedeli kod doktora u Hitnoj službi bolnice na Bežanijskoj kosi, koja je smeštena u podrumu, stizali su novi pacijenti. Uglavnom stariji ljudi i u teškom stanju, sa problemima disanja. Dvoje njih je smešteno u sobe ove bolnice, na šta je na našu primedbu da “ovde ipak ima mesta”, jedan lekar rekao: “To su ljudi koji imaju veze, mi lekari na to ne možemo da utičemo.“

Nismo dobili ambulantno vozilo za prevoz u kovid bolnicu Mladenovac, već smo otišli našim automobilom. Srećom nisam imao temperaturu, ni druge tegobe, tako da smo moja supruga i ja lako putovali. Svratili smo u jednu apoteku i kupili sve lekove i vitamine, koje mi je doktor sa Bežanijske kose prepisao. Cena je bila 5.500 dinara.

U kovid bolnicu Mladenovac primio nas je medicinski brat Nikola. Mojoj supruzi je zabranio ulaz, a mene je odveo u sobu 205. Bio sam prvi i jedini kovid pacijent u nedelju 15. novembra u ovoj bolnici. Doktorka Jovana pregledala je mene i moju terapiju i lekove. “Vi ćete sami da uzimate svoje lekove, mi ćemo da kontrolišemo vaše stanje i da vam dajemo infuziju. Ova terapija trajaće deset dana, koliko dugo ćete da uzimate glavni antibiotik forteca“, napomenula je doktorka Jovana.

Pored ovog antibiotika u terapiji je bio i antibiotik hemomicin, probiotik, gluformin, prilazid, kardiopirin, paracetamol po potrebi, vitamini C, D3, cink, selen, lipoinska kiselina. Kada su došla dvojica novih pacijenata u sobu 205, dobijali su sličnu terapiju ali kroz infuziju. Sva trojica smo dobijali i injekcije u stomak protiv zgrušavanja krvi i tromba.

U Kovid bolnici Mladenovac broj pacijenata je za tri dana porastao na 94, a potomna 205. Smešteni su u bolničkim sobama na dva sprata. Uglavnom su to stariji ljudi i muškarci. Dosta njih je imalo ozbiljne poremećaje disanja, pa su im terapeuti donosili velike boce sa kiseonikom i uključivali ih na njih. Donošenje i odnošenje tih boca sa kiseonikom, posebno noću, bilo je tako bučno, da smo se osećali kao da smo na nekom gradilištu, a ne u bolnici.

Neki pacijenti su bili nepokretni, a neki i suviše živahni. Jedan od njih je satima šetao po hodniku, upadao u tudje sobe, jer nije znao gde je njegova i nije znao ni gde se nalazi. Medicinske sestre su bile jako uporne i pažljive prema njemu, a i svim drugim pacijentima.

“Ovo je bolnica za teške i nepokretne bolesnike, pa smo navikli na teškoće u radu. Radimo u dve smene, sa ponajmanje četiri doktora i nas desetak sestara i terapeuta. Svi nosimo skafandere, ali nam je u njima teško, jer se mnogo znojimo, a ne smemo da se otkopčavamo“, rekla mi je sestra Sladja. Dok je u Kovid bolnici Mladenovac bilo 95 pacijenata, lekari su češće obilazili bolesnike, sestre su brže davale terapije, a kuhinja je služila topla jela. Kada se broj pacijenata povećao na 205, povećao se i broj teških bolesnika, a bilo je i više preminulih. Doktori su bili prezauzeti, nisu mogli da zapamte imena i prezimena svojih pacijenata. Čitali su ih sa bolničkih kartona okačenihna krevetima bolesnika.

Medincine sestre su bile pod pritiskom da posluže svako god 205 zaraženih koronavirusom. Kuvari su radili punom parom da bi spremili po tri obroka dnevno. Ta jela iz kuhinje banjskog i bolničkog hotela „Selters“ bila su hladnjikava, jer se isporuka zbog velikog broja pacijenata odužila.

Higijena je bila na relativno visokom nivou, jer su sestre čistile sobe, ordinaciju i toalete. Po 15 velikih vreća smeća dnevno je iznošeno sa našeg sprata. Probleme sa higijenom uvećavala je sama zgrada, koja je oronula i bez dovoljno toaleta. Samo dva toaleta na 95 pacijenata. Za nas „obične“ nije bilo kupatila, ali je bilo dva creva za ispiranje. U tri sobe odabrani bolesnici su imali svoj toalete, tuševe i televizore.

U Kovid bolnici Mladenovac svako je doživeo deo svoje novije istorije. Prvo smo mi, pacijenti, jedni drugima pričali svoje dogodovštine iz mladosti i vremena kada smo bili zaposleni. Potom priče o penzionerskim danima i zbivanjima. Izbegavali smo da govorimo o vlasti i funkcionerima, ali smo nabrajali primere sramotnog ponašanja državnih službenika tokom naših života od oko 70 godina.

Moj cimer Petar je “proslavio“ slavu Arandjelovdan deleći nam „jafa“ biskvit. Cimer Stoja je dobio tužnu vest, od virusa korona je preminuo njegov zet iz Čačka. Svi smo bili tužni kada je javljeno da je preminuo od ove bolesti i patrijarh srpski Irinej. Ožalili smo i vladiku Artemija, kome je tokom bolesti ukinuta crkvena kazna i ožalili smo glumca Ivana Bekjareva, koji je u to vreme sahranjen. “Za ovih deset dana doživeli smo toliko dogadjaja, da čitav roman može da se napiše“, rekao je pacijent Petar, limar u penziji sa Karaburme.

Desetog dana, 25. novembra, odamah iza ponoći doktor Andreja mi je tokom vizite saopštio: “Vi ste gotovi. Idete kući iza podne. Zovite da dodju po vas!“

Kad je svanulo javio sam mojoj supruzi da dodje po mene „iza podne“. Moja otpusna lista je bila ispisana i potpisana tek iza 15.30 časova. Doktori su zaista imali pune ruke posla, stari pacijenti koji su bili izlečeni su otpuštani, da bi u njihove bolesničke krevete legli tek pristigli novi bolesnici od kovida-19.

U otpusnoj listi doktor Andreja mi je napisao da treba da budem u kućnom karantinu najmanje dve nedelje, da treba da se lečim narednih pola godine i napisao mi je novu terapiju. Pogledao me je u oči, stisnuo mi ruku i rekao: “Srećno vam bilo.

Čujemo se telefonom, ako vam treba neki moj savet, ali gledajte da više ne dolazite u kovid bolnicu Mladenovac.“

Kada sam došao kući spavao sam narednih 12 sati, od srede u 20.00 časova do četvrtka u 8.00 časova. Probudio sam se 26. novembra i poslao poruke rodjacima i prijateljima da sam preživeo i pobedio kovid-19.

Marko Lopušina