PRODAJOM SRPSKOG MUZEJA SVETI SAVA PREVARENA I OPLJAČKANA SRPSKA ZAJEDNICA U ČIKAGU

Dugogodišnji Srpski kulturni centar, jedini u Čikagu, a drugi u svetu, nakon onog u Parizu, ovih dana je prodat. I dok se sve etničke zajednice bore da obezbede sebi dom u kojem će negovati svoju kulturu, tradiciju i svoj identitet pojedini “Srbi”, ako se tako mogu nazvati, krčme svoje legate i to na veoma perfidan način, iza ledja srpske zajednice.

Na planu prodaje se sistematski radilo godinama unazad od strane Uprave koju sačinjava samo troje ljudi, dr Živojin Pavlović Vesna Noble i Goran Veselinović. Ni po čemu dobrom poznata imena. Ljudi koji su ušli u Upravu samo sa jednim ciljem, da naprave lični profit. Mora im se priznati da su maheri za ovakve malverzacije. Najpre su po svom dolasku na čelo ove organizacije uspeli da oteraju sve iz tadašnje uprave i da izbace sve dugogodišnje članove koji se nisu slagali sa njihovim perfidnim idejama. Onda su ugasili sve kulturne dogadjaje i izbacili Srpsko pozorište “Mira Sremčević“, koje je bilo žila kucavica u finansijskom radu centra i donosilo najveći prihod Kulturnom centru, što od svojih predstava, što od kulturnih dogadjaja i proslava. Pozorište koje je bilo čitavu deceniju sastavni deo ove ustanove. Tako je naš srpski dom opusteo i poslednjih pet godina se u njemu ništa nije dešavalo jer je pripreman da ide na doboš.

Posle nekoliko pokušaja, mnogi od nas su digli ruke i odustali od borbe jer su gospoda iz Uprave, Žika i Vesna, menjali pravilnik kuće i krojili ga kako njima odgovara. Učlanjivali su nove članove po svom ličnom izboru, pa se tako čitava familija Živojina

Pavlovića našla na listi novih članova, koja je iz godine u godinu glasala za istu Upravu na čelu sa predsednikom – Žikom. Inače, ovo troje ljudi nećete videti na srpskim zbivanjima, u srpskim nacionalnim organizacijama, a ponajmanje u našim crkvama. Njima, ukoliko nemaju lične koristi naša vera, tradicija i identitet ne znače ništa. A evo šta kažu i neki ugledni Srbi iz Čikaga vrzano za ovaj sramni čin:

MIŠA PETKOVIĆ, arhitekta i ugledni član Srpskog pozorišta Mira Sremčević od samog osnivanja.

Srpska zajednica u Čikagu je opljačkana. Srpsku kuću “Sveti Sava“, 448 W. Barry u Čikagu, koju su srpski emigranti posle Drugog svetskog rata, uz velika odricanja, uspeli da kupe, otplate i sačuvaju, dr Živojin Pavlović je prodao i ugasio. Prodao je i zatro ono što nije njegovo, ono što je ostavljeno srpskoj zajednici u Čikagu. Od početka vladavine dr Živojina Pavlovića, poslednjeg i najsramnijeg predsednika ove kuće, i njegove kamarile (Vesne Noble i Gorana Veselinovića), radilo se sistematski na njenom uništavanju i gašenju sa ciljem koji je upravo postignut. Po komunističkom receptu izbacili su sve članove koji im nisu odgovarali, učlanili nove ljude, koji nikada nisu kročili u ovu zgradu, niti znaju gde je, i sa njihovim proxi glasovima sprovodili sve svoje prevarantske namere. Izmedju ostalih, izbacili su iz svojih prostorija Srpsko pozorište “Mira Sremčević“, pozorište koje je udahnulo duh, kulturni, društveni i zabavni, ovoj instituciji. Zgrada je već godinama bila prazna i propadala, dok su dr Živojin Pavlović i njegovi zelenaši ubirali 10% godišnju kamatu na pare koje su zajmili za održavanje i otplate dugova za zgradu. Pod pritiskom članova raznih srpskih organizacija dr Živojin Pavlović je ko zna koliko puta obećao vladici, sveštenicima, konzulu Republike Srbije i brojnim predstavnicima srpskih organizacija, da neće prodati Srpski dom, da će se povući sa predsedničkog mesta. Naravno, to se nije desilo, nije prvi put da je slagao, prevario... Da li glad za novcem može ovoliko da sroza čoveka, ima li nešto još niže?

MIOLJUB LJUPKO STEFANOVIĆ, arhitekta

Srbi nemaju nijedan kulturni centar – klub u Čikagu osim kluba “Sveti Sava“, a sada više nemaju ni njega. Zahvaljujući grupi šibicera, niskih moralnih normi i obzira da su tu zgradu darivali naši preci, ona je vodeći se niskim i bednim materijalnim razlozima, minirala sve pokušaje nas članova da zadržimo i sačuvamo naš muzej – nekadašnji centar kulture u Čikagu.

Razloge koje je navela ”uprava“, da nema parkinga, smešni su, jer na 100 metara od ove zgrade se nalaze dve gradske garaže. Sama zgrada muzeja je pravi predstavnik čikaške škole arhitekture, zato je i dobila status arhitektonskog spomenika i zaštitu grada Čikaga. Enterijer je uradjen od punog plemenitog drveta, bogato izrezbaren, pa smo bili ponosni na to srpsko zdanje i sa velikim ushićenjem ga pokazivali svojim prijateljima Amerikancima, koji su se divili. Prodaju zgrade sam lično doživeo kao gubitak neke meni drage osobe, za koju sam stvarno bio vezan.

U njoj smo proveli divno vreme, gledajući pozorišne predstave u kojima je učestvovala i moja porodica, a nekada i ja. Priredjivani su koncerti, likovne izložbe, književne večeri, proslave i slave. Mladji su imali svoju diskoteku u poznatoj “pećini“, upodrumu zgrade. Dolaskom fatalne “uprave“, svi dogadjaji su prekinuti. članstvo je rastureno, a zgrada je opustela, dok konačno nije prodata.

Vremena se menjaju. Nekada su kod Srba dominirali junaštvo, domaćinski odnos prema svemu što je srpsko i briga za potomstvom. Bilo je mnogo dobrotvora i legata. A danas, nažalost, sve je više šibicera i sitnih duša koji ne brinu ni za potomstvo niti za Srbiju.

DRAGO VUJOŠEVIĆ, projekt menadžer arhitektonske kompanije, član Uprave crkve Sv. Stefan Dečanski, član SNO, SBP i četničkog odbora Ravna Gora.

Po meni, prošle godine, kada je izrečena presuda u korist uprave kluba, izgubljena je zadnja bitka, a time i rat. Prema tome, nedavno objavljena informacija da je zgrada prodata mene ne iznenadjuje, jer je to i bio plan i cilj ove uprave, tako da su mi smešne reakcije pojedinaca koji kažu da su iznenadjeni. Po prošlogodišnjoj zapanjujućoj odluci suda, Žika Pavlović je dobio odobrenje da proda zgradu, a što je još čudnije i žalosnije, da on i njegova uprava imaju isključivo pravo da odluče šta će činiti sa novcem od prodaje. E sad se odjednom pojavljuju pojedinci koji žele da znaju šta će biti sa novcem od prodaje. Ja bih da te pojedince pitam sa kakvim pravom se interesuju sada za to i gde su bili kada smo mogli da zaustavimo ove lažove i profitere koji su došli na čelo NAŠEG kluba – doma SVETI SAVA? Poredjenja radi, 2011. godine, grčka zajednica je počela u centru Čikaga izgradnju Helenic muzeja, koja je koštala 35 miliona dolara. Otprilike iste godine NAš klub SVETI SAVA je imao dug od 230,000 dolara, a srpska zajednica je bila nesposobna i nevoljna da sačuva ovu svetinju, koju je grad Čikago označio kao istorijsko znamenje, ne samo po arhitektonskom ostvarenju, već po tome šta je ova zgrada značila za srpsku zajednicu. STIDIMO SE. Prema tome, ako kojim slučajem srpska zajednica i naša Pravoslavna crkva ne budu uključeni u raspodeli novca, znači da NISMO NI ZASLUŽILl, jer smo bili nemi.

DR DEJAN GLIŠOVIĆ

Kao i mnoge naše ljude u Čikagu, i mene vezuju mnogobrojne uspomene za Srpski kulturni klub “Sveti Sava“. Većinu nas, koji smo na razne načine učestvovali u radu Kluba i godinama pomagali njegov opstanak, rastužila je vest o prodaji ove zadužbine. Svestan sam mnogih problema i teškoća u kojima se Klub (kasnije preimenovan u Muzej) nalazio, ali mi je žao što nije bilo dovoljno sloge u srpskoj zajednici da se o sudbini ove ustanove odluči kolektivno i uz saglasnost mnogih koji su za ovu zadužbinu učinili mnogo više nego ljudi iz sadašnje uprave. Medjutim, koliko sam razumeo, ovo je sada svršena stvar i od žaljenja više nema vajde. Zato bih apelovao na ljude iz uprave, koji su zadužbinu prodali i novac primili, da ga ne potroše za lične potrebe i tako sebe žigošu po zlu u srpskoj zajednici, već da novac ulože u kupovinu odgovarajućeg objekta na novoj lokaciji, da omasove članstvo i da naprave savremeni kulturni centar sa pozorišnom salom i drugim prigodnim sadržajima, gde bi se naši ljudi ponovo okupljali, družili i čuvali tradiciju predaka od kojih smo ovu instituciju nasledili.

Verujem da je ovo želja većine ljudi iz naše zajednice, koji bi uprkos svemu što je bilo, podržali ovakvu inicijativu i složno pomogli u njenoj realizaciji. Da li će uprava “Svetog Save“ učiniti korak u ovom pravcu i osvetlati obraz pred našim narodom, ostaje da se vidi.

ZAUSTAVIMO OTIMANJE “SRPSKE KUĆE”, IMOVINE SRPSKE ZAJEDNICE U AMERICI

Prodaja “Srpske kuće“ u Čikagu je prevara i duboko smo uvereni da se ona može dokazati i da se ugovor može raskinuti, a prevaranti izvesti pred lice pravde. To je u ovom trenutku najvažniji zadatak svakog ko se oseća Srbinom u Americi

Vest da je “Srpska kuća“ u Čikagu, prodata, primili smo sa nevericom, jer ne možemo da verujemo da su Srbi u Americi mogli to da dozvole. Iako nam je ta vest i potvrdjena, ne želimo da verujemo da su pobedili oni koji su u tome pronašli lični interes i da ne postoje snage koje mogu da pokrenu postupak preispitivanja kupoprodaje, jer je očito grupa ljudi, sa žaljenjem mogu da kažem srpskog porekla, izmanipulisala ne samo naše ljude i najviše predstavnike Srpske pravoslavne crkve i države Srbije, već na kraju i američke institucije koje su taj ugovor overile.

Pošto je reč o prevari, duboko smo uvereni da se ona može dokazati i da se ugovor može raskinuti, a prevaranti izvesti pred lice pravde. Znajući da u Americi živi veliki broj advokata srpskog porekla i da imaju i svoju asocijaciju, verujem da će neki od njih učiniti nešto veliko za srpsku zajednicu u Americi, pa i za svoja pokolenja i za srpski narod koji nestaje i da pomognu da se zaštiti interes srpske zajednice, koja je manipulacijama poslednjeg rukovodstva eliminisana iz upravljanja tim nacionalnim zdanjem. Srpski velikan Slobodan Drašković darovao je srpskoj zajednici “Srpsku kuću“ sa željom da u njoj neguju tradiciju i srpske običaje. I ta kuća je decenijama imala tu značajnu ulogu. Medjutim, Uprava koju je predvodio dr Žika Pavlović smislila je način kako od svega toga da ima lične koristi. Kao zvaničnik srpske vlade, zadužen za naše rasejanje, upoznat sam sa problemima koji su se isprečili za normalno funkcionisanje tog velikog neiskorišć enog potencijala. Imao sam ozbiljne razgovore na tu temu sa bivšim predsednikom Uprave gospodinom Vladom Bjelopetrovićem, koji je godinama pomagao rad te institucije. Razgovarao sam i sa bivšim generalnim konzulom gospodinom Deskom Nikitovićem, sada uglednim biznismenom, zatim sa gospodinom Djordjem Nikolićem, velikim srpskim pesnikom i uspešnim poslovnim čovekom, takodje sa gospodinom Slobodanom Pavlovićem i duga bi bila lista sagovornika sa kojima sam razgovarao na tu temu, jer mi je bila poznata i kao novinaru koji je godinama dolazio u Ameriku i predstavljao srpsku zajednicu i njihov život. Zajedničko za sve razgovore bilo je da je “Srpska kuća“ preko potrebna našim ljudima srpskog porekla u cilju zaustavljanja procesa asimilacije i očuvanja nacionalnog identiteta. Razgovor sa predsednikom Uprave dr Žikom Pavlovićem, najpre u Beogradu, a potom i u Njujorku i Čikagu, ostavio me je u uverenju da on želi da se očuva ta srpska institucija. Uvek je isticao finansijske probleme, koje su navodno prethodnici napravili i da je on lično angažovao ogromna finansijska sredstva da se saniraju ti gubici i da je to činio od srca. Pozvao nas je da dodjemo u Čikago i da se izvorno upoznamo sa situacijom. Prihvatio sam taj predlog. Sa tom inicijativom upoznao sam i Ivicu Dačića, bivšeg premijera i sadašnjeg prvog zamenika predsednika Vlade Srbije i ministra spoljnih poslova.

Gospodinu Dačiću preneo sam raspoloženje naših istaknutih predstavnika srpske zajednice i običnih ljudi i to da im je “Srpska kuća“ preko potrebna. Rekao sam da to zaslužuje podršku srpske države i preneo svoj lični stav da se pronadje način da se gubici saniraju i da “Srpska kuća“ treba da bude u službi i srpske zajednice, Srpske pravoslavne crkve u Americi i matične države i da treba da bude “Srpski kulturni i informativni centar“ (radni naslov), koji će biti otvoren za kulturne programe iz Srbije i kojim će rukovoditi direktor čiji će rad finansirati srpska država, posredstvom svog konzulata. Osmišljen je čak i sadržaj čitave studije o tim aktivnostima. “Srpska kuća“ bi bila i kuća Mitropolije novogračaničke, koja bi tu povremeno organizovala neke svoje dogadjaje. I ono što je za srpsku zajednicu bilo veoma važno “Srpska kuća“ bi bila otvorena i za srpsko pozorište i za razne sekcije i mesto za učenje maternjeg jezika i tradicije i običaja srpskog naroda. Gospodin Dačić je podržao tu inicijativu i čak me informisao da je i lično posetio tu kuću i da se uverio u velike neiskorišćene potencijale.

Delegacija koju sam predvodio i u kojoj su bili i predstavnici privrede koji su želeli da pomognu (bio je i glavni čovek za finansije Telekoma Srbija) posetila je Čikago i održala sastanak u “Srpskoj kući“. Pre nego što smo došli u Čikago, pribavili smo niz informacija o našim sagovornicima, pa izmedju ostalog i da naš domaćin dr Žika Pavlović to što je finansijski pomagao “Srpsku kuću“ nije činio baš iz srca, kako nam je govorio, nego da je to skupo naplatio, pozajmljujući novac za pokrivanje troškova sa kamatom i uslovima kakve nijedna banka u celoj Americi nikome ne daje. Kasnije smo saznali i da je smisao skupih pozajmica bio da se “Srpska kuća“ (na elitnom mestu u Čikagu i vredna više miliona dolara) u toj meri zaduži da je poverioci preuzmu. Upoznati smo i sa manipulacijama da je Uprava prihvatala članstvo samo onih koje apsolutno nisu interesovali programi “Srpske kuće“, nego interes poslodavaca čiji su radnici bili “članovi“, a koji su radili za interese dr Žike Pavlovića, predsednika i njegove verne saradnice Vesne Nobl, koja je, kako smo saznali, bila i inicijator većine akcija u cilju otudjenja i sticanja lične koristi Uprave. Već na samom sastanku u “Srpskoj kući“ shvatili smo da je Uprava želela da i nas izmanipuliš e. Preneli smo spremnost da se gubici pokriju i da se pomogne oživljavanje novog kulturnog centra Srbije i da čak nosilac imovinskih prava postane Srpska pravoslavna crkva, sa kojom bi se sklopio ugovor da kuću kao baštinu srpskog naroda ne može prodati i da se moraju očuvati zahtevi dr Slobodana Draškovića da “Srpska kuća“ bude kuća srpskog naroda u Americi.

Vrlo brzo smo shvatili da je takozvana Uprava dr Žike Pavlovića imala nameru da nas animira da finansijski saniramo navodne gubitke i isplatimo njima enormne kamate, a da oni na svoj način nastave da gazduju imovinom na koju nisu imali pravo. Naravno, mi nismo bili naivni i nismo poverovali u njihove obećavajuće priče, a postarali su se da nas u to ubedi i advokat iz njihovih redova, tvrdeći da je to jedino moguće. Očito da su nas potcenili kada su verovali da nas nekakvim “ozbiljnim argumentima“ mogu ubediti u ono što smo prepoznali kao prevaru i to na način kako su varali mnoge druge. Upoznati smo i sa razočaranjem cenjenog vladike Longina, koga je takodje dr Žika Pavlović, kako nam je rečeno i preneto u “Ogledalu“, pokušao da izmanipuliše. Ono što nam nikada neće biti jasno, jeste zašto se u taj nedoličan i nehrišćanski posao upustio dr Žika Pavlović, koji je nekada važio za uglednog i dobrostojećeg lekara. Da li je ta kvalifikacija bila lažna slika ili je svemu kumovala njegova saradnica Vesna Nobl, pod čijim je, kažu, velikim uticajem dr Pavlović. Zašto, to ne znamo. O Vesni Nobl imamo obilje materijala, ali smatramo da takva ličnost ne zavredjuje da se njome uopšte bavimo.

Verujemo da ćemo i pored iznošenja dela istine doprineti da i drugi iznesu svoje poglede na nesvakidašnji slučaj otimanja imovine srpskog naroda u dalekoj Americi. Verujemo da će se zainteresovati i naši advokati i njihova asocijacija i da će pomoći da se utvrdi prava istina i zaštiti imovina Srba u Americi.

Aleksandar Vlajković, novinar