Prof. dr Srđa Trifković: Andrićeva terapija za koronu!

O teškim vremenima u kome smo se našli pisao je u „Na Drini Ćuprija“ naš Ivo Andrić. Čitajte knjige lakše će vam vreme prolaziti u izolaciji – poručuje prof. dr Srđa Trifković, koji zbog koronavirusa ne može da se iz SAD vrati u Srbiju.

Prof. dr Srđa Trifković, poznati prosrpski i američki publicista, političar i istoričar, koji je veći deo života proveo u SAD i Kanadi i Engelskoj, koji poslednjih godina živi u rodnom Beogradu i Banja Luci, nedavno je na kratko otputovao u Ameriku i kada je trebao da se vrati u Beograd, letovi za Srbiju i Evropu su ukinuti.

Kada smo Srđu, ne znajući gde se nalazi, pozvali vajberom, javio se i rekao nam da je u Vašingtonu, da je došao u Ameriku službeno, na nekoliko dana, da je spakovao svoj ručni prtljag, sa kojim je jedino došao, i da je upravo saznao da je poslednji avion odleteo i da sada ne zna kada će se vratiti.

„Zaglavljen sam u Americi! Treba da završim novu knjigu, a u Beogradu mi je glavni računar, a u njemu i sve beleške i tekstovi sa marginalijama i anotacijama, jer sa sobom nosim samo mali laptop. Vidim da je situacija veoma teška i te teškoće su stigle i u Ameriku. Koliko će ovo stanje trajati, to sigurno niko ne zna. Naravno, sve će proći i ja, kao i mnogi drugi, voleli bismo da se to dogodi što pre. Sada mi se Beograd čini jednako daleko, kao da je 1942-ga, a ne 2020. Zato, sutra napuštam Vašington i odlazim u Skotsdejl, u Arizoni. Tamo je suvo i toplo što koronavirus kanda ne voli … „ – ispričao nam je naš Srđa.

„A kako provodim vreme? Pratim medije i čitam knjige. Ovo drugo naravno predlažem da lakše zaboravimo surovu stvarnost. Naravno, Andrić je moj omiljeni pisac i setio sam se nečega što sam davno pročitao u knjizi na koju se ponekad vraćam -„Na Drini ćuprija“. Setio sam se teksta koje podseća na vreme u kome živimo danas i iz koga možemo izvući neke pouke“ – preneo nam je prof. dr Srđa Trifković“.

/”Na Drini ćuprija”, citat:/

“Za tih dvadeset i pet godina iz sredine XIX veka dva puta je u Sarajevu morila kuga i jednom kolera. U tim slučajevima kasaba se pridržavala uputstava koje je, prema tradiciji, još Muhamed dao svojim vernicima za njihovo držanje u slučaju zaraze:

»Dok bolest vlada u nekom mestu, ne idite tamo, jer se možete zaraziti, a ako ste u mestu gde bolest vlada, ne idite iz tog mesta jer možete zaraziti druge.«

A kako se ljudi ne pridržavaju ni najspasonosnijih uputstava, čak ni kad potiču od božjeg Poslanika, ako nisu »silom vlasti« primorani na to, vlast je prilikom svake »morije« ograničavala ili potpuno obustavljala putnički i poštanski saobraćaj…

Nestajalo je građana, zaposlenih i dokonih, zamišljenih ili raspevanih, a na pustoj sofi sedela je opet, kao u vreme buna i ratova, straža od nekoliko zaptija…

Primali su poštu od konjanika, ali sa svim merama predostrožnosti… Zaptije bi prihvatile kleštima svako pojedino pismo i okadile ga na dimu…

Ali, glavni posao nije bio sa pismima, nego sa živim ljudima. Svakog dana naiđe po nekoliko putnika, trgovaca, pismonoša, skitnica.

Kod samog prilaza ka mostu dočekuje ih zaptija i već izdaleka daje rukom znak da se dalje ne može.

Putnik zastaje ali počne da pregovara… A svaki od njih smatra da je neophodno potrebno da ga puste u varoš, i svako uverava da je zdrav kao dren i da nema nikakve veze sa kolerom koja je — »daleko joj lepa kuća« — tamo negde u Sarajevu…

Tu se u razgovor umešaju i ostale zaptije… A viču već i stoga što sedeći na kapiji zaptije po vas dan pijuckaju rakiju i jedu beli luk… jer se veruje da su obe te stvari dobre protiv zaraze: a oni se tim pravom obilno služe.”

„Srpska stvarnost“