ŠTA PREDSEDNIK SANU VLADIMIR KOSTIĆ STVARNO MISLI O KOSOVU I METOHIJI

MOJIH 6 TAČAKA ZA KIM

Koja je cena kojom će Srbija platiti status kvo

Sećate li se “Unutrašnjeg dijaloga o Kosovu i Metohiji“? Internet se seća: na mreži i dalje postoji sajt, na zvaničnom, vladinom domenu unutrašnjidijalog.gov.rs, i punim nazivom “Zvanična prezentacija radne grupe za pružanje podrške vodjenju unutrašnjeg dijaloga o Kosovu i Metohiji“. Ipak, teško će se tamo ljubopitljivi čitalac, zabrinut za pitanje južne srpske pokrajine, informisati o dometima ovog... već nečega što je predsednik Aleksandar Vučić pokrenuo u javnosti.

Pa ipak, daleko od toga da stavovi o Kosovu i Metohiji nikoga ne zanimaju. Najsvežiji primer je Vladimira Kostića, predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti, koji je zbog jednog intervjua – pogrešno citiranog, pride, što nije nikakvo iznenadjenje – bio pred baražnom paljbom društvenih mreža i pojedinih intelektualaca. Pojavila se čak i neka peticija uperena protiv njega.

Gotovo istovetna stvar dogodila se pre ravno pola decenije, kada je naširoko citiran i jedan intervju Vladimira Kostića za Radio Beograd. Kostić je tada rekao da “neko ovom narodu mora da kaže da Kosovo više nije de fakto niti de jure u našim rukama“. Ubrzo posle toga govorio je za Nedeljnik. Bilo je to u oktobru 2015... “Imam pravo na sopstveno mišljenje po cenu i da je pogrešno. Suština ove priče, medjutim, trebalo bi da se iskoristi kao šansa, bez obzira na to što ja imam svoju povredjenost i ljutnju jer sam optužen za izdajnika i moralnu nakazu. Ovo što se meni desilo pokazuje u kojoj meri je u ovoj državi pokidano komuniciranje naučnih, umetničkih, intelektualnih, političkih, privrednih i svih drugih elita. Moj slučaj mora da označi početak dijaloga. Ali niko u tom dijalogu ne sme da pomisli ni da je veći Srbin, ni da je veći patriota od mene. To ne dozvoljavam. Nikome. Sem mrtvima koji su dali život na Kosovu. Njima skidam kapu...“, pričao je Kostić.

Pet godina kasnije, dešavaju se praktično iste stvari. Samo, izgleda da se u zaglušujućoj kakofoniji izgubila suština. Pošto je već toliko važno šta predsednik SANU misli o Kosovu, znamo li šta predsednik SANU stvarno misli o Kosovu?

Vladimir Kostić ne želi da ulazi u polemiku, koja bi izgledala gotovo kao pravdanje nekim junacima sa Instagrama, ali su nam njegovi prijatelji skrenuli pažnju na monografiju “Učešće Srpske akademije nauka i umetnosti u unutrašnjem dijalogu o Kosovu i Metohiji“, gde se medju prilozima svih akademika, nalazi i autorski tekst Vladimira Kostića. Monografija je inače bila besplatna, deljena je slobodno svakom ko je bio zainteresovan, ali izgleda da se javnost nije baš toliko pomučila da sazna šta je predsednik najuglednije srpske institucije – i ne samo on – do detalja predložio o Kosovu. Tekst prenosimo bez izmena i skraćenja.

Piše Vladimir Kostić Kada sam pre tri godine izneo svoje lično mišljenje o Kosovu i Metohiji (KiM), koje je u pojednostavljenom i površnom tumačenju rečenog izazvalo radikalno suprotstavljene stavove, imao sam na umu da, nakon svih dogadjanja u dugotrajnim istorijskim okolnostima, ne možemo gajiti iluzije o punoj, suverenoj političkoj kontroli ovog prostora. I to je pitanje na koje je inicijator ovog dijaloga trebalo da na samom početku, makar u vidu načelnog stava, da odgovor: ima li mogućnosti povratka na stanje od pre (recimo) 1998. godine? Jer ako ga nema, kako naslućujem (radovać u se ukoliko budem argumentovano demantovan), nameće se zaključak da su pregovori koji bi bili usmereni ka održivom kompromisu nametljivo logični i neizbežni. Medjutim, započinjanjem razgovora o KiM, koje je SANU, kako je uostalom i svojstveno ovakvoj kući, prihvatila, morala se obezbediti pretpostavka pune tolerancije različitih mišljenja i stavova, ne uvek bez bezopasnih stigmatiziranja neistomišljenika.

Sa izvesnim žaljenjem, ponovo potpuno lično, imam utisak da ova pretpostavka nije ispunjena, da su pojedinci, inače na značajnim mestima u strukturama vlasti, kao i pojedine institucije i političke partije, požurili da ograniče moguće linije razmišljanja, da svoje kriterijume uspostave kao jedino prihvatljive (alternativa je, naravno, “izdaja“). Ne ulazeći u motive takvih postupanja, lično sam mišljenja da tvrdokorno ponavljanje stavova o “prodaji“, “izdaji“, “poklanjanju“, “odricanju“ i sl. od KiM (bilo bi dobro da se zaista radi o “prodaji“, “izdaji“, “poklanjanju“, “odricanju“ i sl. jer bi se u slučaju realnosti takvih postupanja od njih moglo isto tako, slobodnom voljom izvršilaca i odustati), te odbijanje svih pregovora, zapravo dugoročno od Srbije pravi gubitnika, koji će u dostojanstvenom čekanju tudjih i budućih, po nas hipotetički korisnih istorijskih obračuna i promena, propuštati prilike da zaštiti svoje interese, ili bar one interese koje još uvek možemo da zaštitimo.

Mislim da se suštinski radi, čak i tamo gde se iskrenost i patriotizam ne dovode u pitanje, o neodgovornosti. Podjednako kao što mislim da je neodgovorna i svaka politika koja bi u pregovore ulazila bez, koliko je to moguće, jasno definisanih “crvenih linija“ zaštite državnih, gradjanskih i nacionalnih interesa Srbije.

Srbija bi morala da zna “šta i kuda dalje“, čak i ako druga strana, koju abuzivno nazivamo Zapadom, zapravo nema namere da nas primi u svoje redove. Jer njihova “blagonaklonost“ običnom gradjaninu sa godinama izgleda podjednako ritualnom kao i neke forme neodgovornog “patriotizma“ koje gajimo u samoj Srbiji. čine mi se neprihvatljivim izjave, prevashodno političara (bilo koje boje i orijentacije), poput “nikad“ i “nema alternative“. Jer šta ćemo raditi ikada sad kada znamo šta nikada nećemo raditi i kuda ćemo ukoliko se ma kako uzvišeni i neupitni cilj kome navodno težimo ne ispuni ili ne ispunjava? Stoga verujem da je pregovore neophodno nastaviti u prihvatljivom formatu i tom prilikom nastojati da se nadju rešenja koja:

1. Štite po najvišim mogućim standardima i organizacionim formama pojedinačna i kolektivna prava naših sugradjana na KiM;

2. U potrebnoj meri obezbedjuju identitetsko prisustvo Srbije na tom prostoru, pre svega kroz maksimalnu moguću zaštitu kulturne, istorijske i umetničke baštine srpskog naroda na KiM, koja najvećim delom spada u vlasniš tvo i domen SPC.

3. Problem KiM, koji je nesumnjivo ključan, treba sagledavati u širem kontekstu pitanja važnih za budućnost Srbije (društvenih, političkih, bezbednosnih, ekonomskih, demografskih itd.).

4. U izboru svojih odluka verujem da Srbija treba da vodi računa da ne bude ponovo izolovana i isključena iz tokova šireg okruženja kome pripada. Prkos pojačan iskustvom, koje i sam delim, da su izolacija i sankcije nametnute Srbiji bile nepravedne i destruktivne, kontraproduktivan je i, ako se apsolutizuje u politički stav, u suprotnosti je sa interesima gradjana, naroda i države (o bombardovanju ne govorim jer sam duboko ubedjen da se radi o neupitnom i neodgovornom zločinu – surovost i isključivost sa kojima je ono sprovedeno i danas su mi lično neshvatljive, ali se u svim budućim promišljanjima mora uzeti u obzir). štaviše, izolacija Srbije bi bila i konačni uspeh njenih hipotetičkih “ukletih neprijatelja“ (pod uslovom da postoje). Posebno ukazujem na teške demografske, ekonomske, tehnološke i druge posledice izolacije, sa čim, nažalost, imamo iskustva iz ne tako daleke prošlosti.

5. Iako se naslanja na prethodnu tezu, naši strateški i politič ki izbori moraju posebno uzeti u obzir izuzetno teške i složene regionalne odnose, da se nikako ne dodje u situaciju da budemo ostrvo okruženo “nenaklonjenim“ susedima. Iako se delom radi o bliskim narodima, pribojavam se da bi njihove odluke u situacijama političkih i strateških dilema bile prevashodno uslovljene njihovim već izabranim pravcima geostrateških integracija (tj. EU, NATO, dominantni uticaj SAD), uz prenebregavanje principa “prava i pravde“ zbog sopstvenih partikularnih interesa.

6. Iako ne postoji jedinstveno mišljenje, tačnije, postoje potpuno suprotni stavovi, zvanična politika, koju kao pojedinac podržavam, jeste da je “evropski put“ prioritet i put koji je za Srbiju najracionalniji iz mnogo razloga. Izborom svojih odluka i postupanja na temu aktuelnog dijaloga treba obazrivo nastojati da ne dodjemo u situaciju da se trajno odreknemo svojih strateških prioriteta. Ukoliko pak uprkos prihvatljivom političkom pragmatizmu sa naše strane budemo primorani da ih se odreknemo ili relativiziramo, neophodno je da prethodno pokušamo da jasno definišemo alternative iz različitih uglova – i to je tema za poseban dijalog. Isključivost i brzina sa bilo kojih pozicija nesumnjivo će nam naneti štetu, baš kao i insistiranje na nedefinisano dugom statusu quo (kome zapravo on najviše odgovara, pitanje je koje takodje zahteva analizu), koji nam niko ne može garantovati i o kome se prvenstveno ekonomisti i demografi moraju izjasniti: koja je cena kojom će Srbija platiti status quo i može li ga izdržati u različitim scenarijima njegovih konsekvenci?

Konačno, neslaganja oko pokrenutih pitanja nikako ne bi smela da budu povod medjusobnih neprijateljstava, optuživanja, politikantskih igara, i daljih podela srpskog društva, a posebno ne nasilja. To je, verujem, moguće osnaživanjem institucija i širenjem demokratskih prostora u Srbiji, koje nisu kontrapunkt (kako nas ponekad ubedjuju neodgovorni pojedinci), već sinonim u procesima koji oko KiM teku.