SUDJENJA NAKON 27 GODINA OD OLUJE

Ove godine obeležavamo 27 godina od najvećeg egzodusa Srba od II svetskog rata. U hrvatskoj vojno-policijskoj akciji, 5. avgusta 1995. godine, više od 220.000 Srba sa prostora Like, Banije, Korduna i Dalmacije moralo je da napusti svoja vekovna ognjišta da bi sačuvali gole živote. Sklanjajući se pred zločinom u kome je ubijeno skoro 2.000 ljudi, veliki broj njih je utočište pronašao u Srbiji, a kasnije i širom sveta. U akciji “Oluja“ za samo nekoliko dana izbrisani su tragovi postojanja Srba na tim prostorima. Potpuno je uništeno više vekova kulture jednog naroda, 25.000 kuća, 13.000 privrednih objekata, 78 crkava, 29 muzeja, 181 groblje... Više od 1.000 sela i naselja, u kojima su Srbi bili većina, praktič no je prestalo da postoji. Sećanje na poginule, stravične slike kolone izbeglica, spaljene kuće, imanja i crkve opominju nas da ne dozvolimo da se tako nešto ikada više ponovi i da se počinioci zločina predaju pravdi.

Skoro tri decenije kasnije, sud u Beogradu potvrdio je optužnicu protiv četvorice oficira Hrvatske vojske Vladimira Mikača, Zdenka Radulja, Željka Jelenića i Danijela Borovića zbog izvršenja krivičnog dela ratnog zločina protiv civilnog stanovništva. Oni su optuženi da su 7. i 8. avgusta 1995. godine naredili vazdušni napad, na osnovu koga su dva aviona tipa MiG-21 ispalila više raketa na kolonu izbeglica iz Like i Dalmacije na Petrovačkoj cesti kod Bosanskog Petrovca, kao i u mestu Svodna kod Bosanskog Novog. U tom napadu poginulo je 13 osoba, od kojih šestoro dece i jedna trudna žena, a 24 osobe su ranjene (od kojih devetoro dece). Svi osumnjičeni su hrvatski državljani i sudiće im se u odsustvu. Tužilaštvo je predložilo da se osumnjičenima sudi u odsustvu, jer protek vremena daje dovoljno razloga za sumnju da će Hrvatska ili Bosna i Hercegovina pokrenuti krivične postupke protiv odgovornih za krivično delo.

Vest o ovoj optužnici, u Hrvatskoj je još više rasplamsala antisrpske strasti. Na to ukazuje i predsednik Dokumentaciono-informacionog centra “Veritas“ Savo Štrbac, koji ističe da predstavnici Hrvatske u zaštiti zločinaca idu toliko daleko da i danas tvrde da izbeglice iz Republike Srpske Krajine na Petrovačkoj cesti i u Svodni, kod Novog Grada nije bombardovala hrvatska avijacija, već srpska. To je bio zvanični hrvatski narativ o dogadjaju na Petrovačkoj cesti do 2012. godine, koji se još koristi u javnosti, iako je i u Medjunarodnom sudu pravde u Hagu tokom priprema za raspravu po tužbama za genocid izmedju Hrvatske i Srbije prihvaćeno da su srpski civili na Petrovačkoj cesti i u Svodni ubijeni iz hrvatskih aviona. Medjutim, kako ukazuje Štrbac, ovih dana napravljen je iskorak iz tog kalupa, jer je nekadašnji šef hrvatske diplomatije Mate Granić, shvativši da ne može da se brani neodbranjivo, lansirao drugu koncepciju u opravdavanju zločina. Granić je praktično potvrdio da su srpski civili žrtve bombardovanja hrvatske avijacije, s tim što on stradale pokušava da prikaže kao “kolateralnu štetu“ navodnog dejstvovanja po “srpskim tenkovima i kamionima koji su iz Hrvatske prevozili oružje bosanskim Srbima“. Tih tenkova, napominje Štrbac, na Petrovačkoj cesti nije moglo biti, jer je tada naredjeno da se oružje, tenkovi i artiljerija predaju Vojsci Republike Srpske na Petrovačkom polju, udaljenom 16 kilometara od mesta na kojem su hrvatski piloti ubili srpske civile. Osim toga, kako kaže, deset minuta nakon zločina napravljeni su snimci, na kojima se jasno vidi da su pogodjeni kamion sa prikolicom, automobil i dva traktora sa izbeglicama, tako da za to vreme niko nije mogao da skloni tenkove koje Granić i drugi Hrvati pominju kako bi zločin prikazali kao napad na “legitimne vojne mete“.

Evo šta o optužnici kaže predsednik HDZ-a, Andrej Plenković: “Hrvatska se branila u Domovinskom ratu, branila se od agresije velikosrpskog Miloševićevog režima, pa sigurno Vlada i HDZ neće dopustiti da 27 godina nakon pobede u Domovinskom ratu tužilaštvo, bilo da je reč o BiH ili Srbiji, diže optužnice protiv hrvatskih zapovednika, generala ili pilota. Hrvatska država i svi mi stojimo uz naše heroje.“

Nekoliko dana ranije glavna državna tužiteljka u Hrvatskoj Zlata Hrvoj-Šipek objašnjava: “DORH je u Hagu godinama imalo časnika za vezu i prekopao je sve arhive Haškog tribunala, u njima dokaza nije bilo. Da ih je bilo, Serž Bramerc bi to sigurno obuhvatio optužnicom. O tome ne treba govoriti”, pravdajući tako hrvatsku indolentnost u vezi sa ovim slučajem navodnim nedostatkom dokaza u haškim spisima.

Na molbu zagrebačkog Samostalnog srpskog nedjeljnika “Novosti” da se Bramerc osvrne na izjavu Hrvoj-Šipek, iz UN-ovog tužilaštva Medjunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove odgovorili su da je “tužilaštvo Tribunala službeno predalo Državnom odvjetništvu Republike Hrvatske i njegovom oficiru za vezu dokaze o zločinima počinjenim tokom akcije ‘Oluja’ koji nisu obuhvaćeni optužnicom protiv Gotovine. Nismo obavešteni da su ti slučajevi ikada istraženi ili procesuirani”, jasno dajući do znanja da su dokazi za zločine koji nisu ušli u optužnicu protiv Gotovine predati hrvatskoj strani s ciljem da se istraže i procesuiraju u Hrvatskoj.

Jedan od retkih Hrvata koji u svojim javnim nastupima pokazuju empatiju za srpske žrtve je Ante Tomić, koji je ovih dana u svojoj kolumni u zagrebačkom “Jutarnjem listu“ napisao: “Možda je upravo to u korenu naših nevolja, nesposobnost za empatiju. Uspešniji narodi imaju razvijeniju imaginaciju i mogu se staviti na mesto drugih, a mi smo moralni idioti kojima je uskraćeno da tudje stradanje doživimo svojim stradanjem. Mi smo takve pakosne, glupe, nacionalističke mizerije da nas i danas ispunjava veseljem kako su Srbi devedeset pete traktorima otišli iz Knina i Drniša.… Nema tudjih nesreća. Sve nesreće su zapravo naše nesreće.”

Komentarišući efekte sudjenja u odsustvu za zločin na Petrovoj cesti, Savo Štrbac iz Veritasa kaže: “Oni su višestruki. Kao prvo i osnovno to će značiti pravdu za žrtve, odnosno porodice žrtava koje niko do sada nije ozbiljno tretirao, ni u Hrvatskoj, ni u BiH, a donedavno ni u Srbiji. Ako dodje do pravosnažne osudjujuće presude, u što, s obzirom na raspoložive dokaze, ne sumnjam, i nije najbitnije da li će osudjeni odrobijati izrečenu kaznu. Mnogo bitnije je da će se kroz beogradski postupak prikupiti svi validni dokazi o učešću hrvatskih aviona u granatiranju izbegličkih kolona na pomenutim cestama, i što će ti dokazi, i sadašnjim i budućim generacijama, svedočiti drugačiju istinu od sadašnjeg službenog hrvatskog narativa.“

Kao odgovor na ovu optužnicu, uz brojne izjave hrvatskih zvaničnika koji ne vide da postoji osnov gonjenja njihovih “heroja” koji su izneli “epopeju Domovinskog rata”, Hrvatska je ubrzala proizvoljna hapšenja Srba, pa je tako 6. juna na prelazu Tovarnik uhapšen oficir JNA rodom iz Like, koji je godinama neometano putovao u rodni kraj. Štrbac je rekao da se zbog tajnih optužnica u Hrvatskoj, tamo ne vraća 100.000 Srba. On je pojasnio da su to “uslovno rečeno“ tajni spiskovi, jer se sudi u odsustvu, a komunikacija sa optuženim kojima se ne zna adresa obavlja se preko oglasne table, na kojoj su navodno svi optuženi videli presude, pa onda dolazi do hapšenja po poternicama Srba širom sveta. Takvih hapšenja bilo 182, a da većina uhapšenih nije ni znala zašto i na osnovu čega. Od Nove godine bilo je sedam takvih hapšenja, tri lica koja su išla u Hrvatsku, jedan u Grčkoj i jedan u Norveškoj, upozorio je Štrbac.

Marjana Maljković