SVETA PETKA

27. oktobar
Sveta Liturgija u 09:30č.

Prepodobna mati naša Paraskeva ugledala je svetlost dana u Epivatu, gradiću između Silimvrije i Carigrada. Predpostavlja se da je prepodobna slovenskog porekla. Njeni roditelji imućni i visokorodni, življahu pobožno ispuNjavajući jevanđelske zapovesti. Ovi blagočestivi i vrlinski ljudi rodiše Jeftimija i Paraskevu i od malih nogu vaspitavahu ih u hrišćanskom duhu, usađujući u njihovu čistu dušu ljubav prema Bogu i bližnjima kao i revnost prema svakoj vrlini.

Kada Jeftimije odraste on se sa blagoslovom roditelja zamonaši i vremenom postade episkop magitski. Ugodivši Bogu, Jeftimije se još za života udostoji dara čudotvorstva, koji se umnoži posle njegove smrti.

Mala Paraskeva je veoma volela da odlazi u hram Božji i učestvuje u bogosluženjima. Jednom prilikom, desetogodišnja devočica je, kao i obično, otišla sa majkom u Hram Presvetle Bogorodice na Liturgiju. Moleći se sa umiljenjem, iz dubine srca, ona obrati pažnju na reči Hristove:" Ako hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe i uzme krst svoj i za mnom ide".   (Mt.16,24)

Ove reči su se duboko urezale u srce blažene Paraskeve. Osetila je da se Gospod lično njoj obraća. Izlazeći iz crkve ona dobi priliku da jevanđelske reči sprovedi u delo. Susrevši jednu siromašnu ženu, devojčica joj dade svoje raskošne haljine, a sama se odenu u njene dronjke. Videći je takvu, roditelji se zaprepastiše; zaključili su da je prevršila svaku meru. Strogo i odlučno, posavetovaše je da tako nešto više ne čini.

Ali i pored roditeljkog saveta, Paraskeva razdavaše svoju odeću ništima, većma ljubeći druge nego li sebe. Još u detinjstvu, punom dobrote, pobožnosti i milosrđa, prepodobna Paraskeva projavljivaše visinu samoodricanja i svetosti do koje je, blagodaću Duha Svetoga, vremenom dospela.

Po smrti roditelja, želeći da se pokloni moštima svetitelja koje se čuvaju u tamošnjim manastirima i crkvama, uputila se u Carigrad gde je upoznala velike učitelje duhovnog života i svete podvižnike i podvižnice. Od njih je primila blagoslov i savete neprocenjive vrednosti.

Pet godina kasnije Paraskeva pođe na pokloničko putovanje u Jerusalim da se pokloni svetim mestima gde je Sin Božji proveo svoj ovozemaljski život od rođenja pa sve do krsne smrti i Vaskrsenja radi spasenja roda ljudskog. Predavši se sva u ruke Božje, prepodobna Paraskeva uputi se u Zajordansku pustinju. Samo je bogu poznato kako se njena slaba, ženska priroda nije uplašila odluke da se podvizava u pustinji, samoći, oskudici.

Uzevši za uzor svetoga proroka Iliju, preslavnog Krstitelja Gospodnjeg, Preteču Jovana i prepodobnu Mariju Egipćanku, koji su se pre nje podvizavali u pustinji, sveta Petka provođaše svoj podvižnički život pun trudova, bola, suza i trpljenja. Hranila se zeljem i to po zalasku sunca. Žeđ je gasila kapima vode, a spavala je na asuri (prostirka od trske), haljine su joj bile stare i pohabane. Danju je pustinjsko sunce peklo njeno izmoždeno telo, dok bi noću promrzavala do kostiju.

Jedne noći, dok se svetiteljka po svom običaju moljaše Gospodu, ugleda pred sobom anđela Gospodnjeg, koji joj zapovedi da ostavi pustinju i vrati se u svoje otačastvo. Razumevši da je ovo viđenje od Boga, sveta Petka pođe na put u zavičaj. Stigavši u Epivat, nastani se u jednoj keliji pri hramu svetih Apostola ne menjajući pustinjski način života, istrajavajući u trudu, postu i molitvi.

Udostojivši se da još u ovom životu postane hram Svete Trojice, prepodobna Paraskeva posle dve godine predade svoju svetu dušu u ruke velikog Nebeskog Ženika Isusa Hrista. Njeno telo bi sahranjeno na groblju ѕa strance, jer prepodobna nikome ne beše kazala odakle je.
Gospod, želeći da proslavi svoju ugodnicu, otkri njene svete mošti na čudestan način. Nedaleko od svetiteljkinog groba, talassi su izbacili telo preminulog mornara. Od njega se širio nepodnošljiv zadah koji nije mogao da trpi čak ni stolpnik koji se podvizavao u blizini. Zbog toga, podvižnik bi primoran da siđe sa stuba i da zamoli neke ljude da sahrane leš. Kopajući grob oni, po promislu Božijem, nađoše nečije netljeno telo. Ali, budući prosti i neuki oni ne sshvatiše o čemu se radi, pa ponovo zatrpaše netljeno telo, a pored njega sahraniše leš.

Jedan od njih po imenu Georgije, moljaše se te noći u svojoj kući, pa zaspavši malo on imade ovakovo viđenje: video je jednu lučezarnu caricu i oko nje mnoštvo svetlih vojnika. Georgije pade na zemlju jer nije bio u stalju gledati takvo sijanje, a jedan od svetlih vojnika prekori ga i naredi da se telo prepodobne Paraskeve iskopa i položi na dostojno mesto, jer Bog hoće da na zemlji proslavi Svoju izabranicu. A svetla carica dodade: ”Pohitaj i izvadi moje telo iz zemlje jer više nemogu da podnosim tamu i smrad”. 
Istovetno viđenje imala je i pobožna žena po imenu Jeftimija. Ujutro, oni oboje ispričaše svoja viženja pred celim narodom i svi se sa strahopostovanjem odazvaše, pa sa svećama i barjacima otidoše na grob. Izvadivši iz zemlje netljeno telo preopdobne matere naše Paraskeve radovahu se tom skupocenom blagu.
Sa velikom pobožnošću i odgovarajućim počastima uz svece, pokajanje i kađenje, oni svečano položiše svete mošti u hram svetih Apostola Petra i Pavla u Epivatu.

NJene časne mošti je, posle zauzimanja Carigrada od strane krstaša, bugarski car Jovan Asen II 1238.  godine preneo u svoju prestonicu, grad Trnovo (zato se ona i naziva Sv. Petka Trnova). Tokom turskih  osvajanja, sultan Bajazit I je zauzeo Trnovo, pa su mošti Sv. Petke dospele u Vlašku i grad Vidin. Kada je Bajazit osvojio i Vidin, 1396. godine, srpska kneginja Milica mu se obratila sa molbom da joj preda mošti ove Svetiteljke, što je on i učinio. Tako su mošti Sv. Petke donete najpre u Kruševac kneza Lazara, a zatim i u novu prestonicu despota Stefana Lazarevića – Beograd. LJudi su u velikom broju pristizali na poklonjenje časnim moštima prepodobne mati Paraskeve. U novom osvajanju Beograda, 1521. godine, sultan Sulejman II je zaplenio i mošti Sv. Petke i preneo ih u Carigrad, gde su dugo čuvane kao velika svetinja. 

Isceljiteska moć moštiju svete Petke brzo se prčula i mnoštvo naroda stade da svih strana sticati se na poklonjenje njenim svetim moštima ne bi li se udostojili isceljenja.