Sećanje na generala

UZ VELIKI JUBILEJ SRPSKOG OLIMPIJSKOG POKRETA 

U godini kad će najbolji svetski i srpski sportisti u Tokiju jurišati na medalje, navršava se 110 leta postojanja naše olimpijske kuće i 60 godina od smrti čoveka koji je i osnovao

Sport je oduvek privlačio Svetomira. Već po završetku osnovne škole u Kosjeriću, u koju je svakodnevno išao iz rodnih Ražana, trebalo je da bira gde će nastaviti školovanje – u bližem Valjevu ili udaljenijem Užicu. Opredelio se za ovu drugu opciju najviše zato što je u ono doba užička Realna gimnazija imala fiskulturnu salu i – nastavnike gimnastike.

U toj sali, kako je sam zapisao, prvi put se sreo sa gimnastič kim spravama koje su ga potpuno opčinile i možda mu i odredile životni put. „Bio sam odličan gimnastič ar. Jednom je kapetan Ljuba Simić pozvao užičke rakidžije da me vide. Kad sam izvodio riensenveler, smrtne skokove preko sablji, konja i jarca, jedan od tih Era pridje mi, poče me pipati, pa reče: Pa, nisi od gumlastike! To je bio najveći kompliment koji sam ikad dobio!“

Naravno, reč je o Svetomiru Djukiću, oficiru vojske Kraljevine Srbije, divizijskom generalu vojske Kraljevine Jugoslavije i, što je za ovu našu priču još važnije, ocu srpskog olimpijskog pokreta. Ove godine, tačnije 19. oktobra, navršiće se 60 godina od smrti čoveka koji ne samo da je zaslužan za postojanje naše olimpijske “kuće” nego i za razvoj sporta i fizičke kulture u Srbiji. Jer, čim je u Beogradu uspešno završio nižu školu Vojne akademije i stupio u vojnu službu, mladi potporučnik Djukić obišao je gotovo čitavu Srbiju, a kasnije i Jugoslaviju i svuda, kao vrstan strelac, mačevalac, gimnastičar, biciklista… nastojao ne samo da za sport pridobija mlade ljude nego i da osniva sportska društva i družine.

Prosto je neverovatno da u svim tim gradovima, od Užica do Sarajeva, od Požege do Banjaluke, od Valjeva do Velesa i Bitolja, danas ne postoji nijedan klub koji nosi njegovo ime ili bar takmičenje, turnir koji bi se nazvao “Memorijal generala Djukića“.

Razlog verovatno leži u tome što je Djukić bio ravnogorac, oficir i osoba od velikog poverenja generala Dragoljuba Mihailovića, koji ga je u aprilu 1945, godine poslao u Zagreb na pregovore sa Pavelićem oko propuštanja jedinica Jujgoslovenske vojske u otadžbini preko teritorije NDH. Do realizacije ovog plana nije došlo, ustaše su se par dana kasnije našle u bežaniji, a i sam general Djukić kome je bila presečena odstupnica u Srbiju morao je u izbeglištvo, gde je 1960. godine, u Duisburgu u Nemačkoj, i preminuo. Njegovu i imovinu njegove porodice, kao i brojna odlikovanja, razgrabila je posle rata nova vlast, oduzevši junaku iz svih srpskih ratova i gradjanska prava.

Ništa od toga nije mu vraćeno do dana današnjeg iako su posmrtni ostaci generala Djukića 2002. godine preneti u grobnicu porte crkve Uspenja Presvete Bogorodice u rodnim Ražanima, a u Valjevu mu je podignut spomenik.

Ipak, uspomenu na njega čuva Olimpijski komitet Srbije koji je i ovog 23. februara, na dan kad je general Svetomir Djukić osnovao Srpski olimpijski klub, održao svečanu ceremoniju ispred beogradskog hotela “Moskva”, a u Kosjeriću organizuje olimpijske dane i posete Muzeju olimpizma u kojem se čuvaju brojni eksponati i olimpijske medalje.

Dakle, ovo je godina jubileja – 60 godina od smrti oca srpskog olimpizma i 110 godina OKS, tokom kojih je osvojeno isto toliko, 110 medalja na Olimpijskim igrama.

Do Igara u Tokiju (24. jul – 9. avgust) ima još vremena i prilika da srpska ekspedicija bude brojčano još veća i jača i da možda pokuša da nadmaši onih osam odličja iz Rija pre četiri godine.

A. Stanković