Srbi na Olimpijadi u Berlinu nisu pozdravljali Hitlera

Jedno od najranijih pojavljivanja srpskih sportista bilo je svakako na Olimpijskim letnjim igrama 1936. godine u Berlinu. Pisac i diplomata Miloš Crnjanski je pisao o sportskim i turističkim perspektivama ove Olimpijade u nacističkoj Nemačkoj:

“U sportskom pogledu, još više, berlinska Olimpijada, značiće mnoge promene. Nemačka je prva sport istinski proširila u mase. Spremanje za Olimpijadu vrši se u masama sistemski. Antička Olimpijada pripadala je, ipak, samo jednom narodu. Moderna svim narodima i rasama na svetu. Novi smisao naroda, nacije, čoveka, zajednice, pojedinca, primer pregaranja, rada, obnove, primer ponosa, pouzdanja u sebe i uzvišene ideale neprolaznosti žrtve i podviga, uz primer jedne grandiozne zemlje, čine da je berlinska Olimpijada i sa duhovnog gledišta jedinstvena”.

Crnjanski i sam sportista u mladosti, ovoj Olimpijadi ne samo da je posveti sedamnaest stranica svog teksta, nego je i lično kao ataše za štampu naše ambasade, bio na stadionu prilikom svečanog otvaranja:

     “Ja imam svoje mesto u ogromnoj novinarskoj loži, koja je tačno iznad Hitlerove. Gledamo mu, na nekoliko metara ispred nas, u glavu i brke. On dolazi svaki dan i Nemci, skoro svaki dan pobeđuju”, pisao je Miloš Crnjanski.

Kraljevina Jugoslavija je na jedanaestim Letnjim olimpijskim igrama, koje su održane od 1. do 16. avgusta 1936. godine u Berlinu, bila zastupljena sa 86 sportista u 12 sportova: atletici, vaterpolu, kajaku i kanuu, biciklizmu, skokovima u vodu, mačevanju, gimnastici, veslanju, jedrenju, streljaštvu, plivanju i rvanju.

Nastupali su srpski sportisti Luka Ciganović, Bogdan Tošić, vaterpolo, Vane Ivanović i Jovan Mitić, atletika, Aleksa Kovačević, bacanje kugle, Veljko Naračić, bacanje diska, Vera Romanić, trka na 100 metara, Jelica Stanojević, bacanje koplja, Aleksandar Nikolić, mačevanje, Milivoj Radović, sablja, Dušica Radivojević, gimnastika, Lazar Jovanović, streljaštvo. Jedinu medalju osvojio je Leon Štukelj, srebro u vežbanju na krugovima.

Naš sportski tim na Olimpijadi u Berlinu predvodio je prvi predsednik Svetomir S. Đukić, general i član MOK-a. Đukić je bio osnivač i prvi direktor Srpkog olimpijskog kluba koji je osnovan 23. februara 1910., takođe je postavljen za vođu prve srpske olimpijske selekcije Kraljevine Srbije na Petim letnjim olimpijskim igrama koje su održane u Stokholmu 1912. godine.

Godine 1919, kada je održana je osnivačka sednica Jugoslovenskog olimpijskog odbora, Svetomir Đukić je izabran za potpredsednika i u toj funkciji predvodio je jugoslovenske sportiste na još četiri olimpijade i to u Anversu 1920, Parizu 1924, Amsterdamu 1928. i Berlinu 1936. godine.

Đukić je bio jedan od inicijatora kandidovanja Kraljevine Jugoslavije, Beograda za domaćina Međunarodnog olimpijskog komiteta 1938-39. godine i petnestih olimpijskih igara 1948. godine. U Kraljevini Jugoslaviji bio je vodeća ličnost olimpijskog pokreta.             

“Berlinska Olimpijada je upamćena po pokušaju nacista da iskoriste najveći sportski događaj na svetu za promociju svoje ideologije, kao i po tome kako su američki crni sportisti – pre svih, ali ne jedino Džesi Ovens – uništili nacistički mit o superiornosti nemačke ‘rase’. Manje je poznato da su jugoslovenski sportisti, kao i sportisti delegacija iz još nekoliko zemalja, odbili da pozdrave Hitlera nacističkim pozdravom na ceremoniji otvaranja Igara 1. avgusta.

Još manje se zna da je za taj svojevrsni međunarodni bojkot Hitlera najzaslužniji bio jugoslovenski atletičar Ivan Stevan Ivanović (1913-1999). On se tada takmičio u trkama sa preponama. Pored njega je bio i naš atletičar Jovan Mikić”,– piše Dejan Đokić u svojoj studiji “Olimpijski sport i politika: Jugosloveni i Berlin 1936.”

Ivanović je poznat kao Vane. Rođen je sa dva krštena imena Ivan (hrvatsko) Stevan (srpsko) Ivanović. Zvali su ga Vane po rođaku Stevanu Vanetu Živadinoviću, kasnije poznatom nadrealističkom umetniku Vanetu Boru. Odrastao je u porodici koja se bavila politikom, pa je govorio da je “prvi Jugosloven u porodici”. Otac mu je bio poslanik u osiječkom Saboru, Dubrovčanin poreklom sa nasledstvom u Engleskoj, a majka Milica Popović bila je Srpkinja.

Vane se sa majkom i bratom se (1920) preselio u Englesku. Studirao je u Kembridžu. Kao britanski državljanin služio je englesku vojsku (major) u Kairu i Bariju. Bio je atletičar i učesnik jugoslovenskog tima na Olimpijadi u Berlinu. Lično je odnio da pozdravi Hitlera mahanjem ruke.

“ Već tada je Adolf Hitler bio diktator i zao čovek, a ja takve nikad nisam cenio”, rekoa je jednom prilikom Vane.

Naime za ceremoniju otvaranja Olimpijade u Berlinu 1936. godine bilo je planirano da prvo izađu grčki sportisti i olimpijskim pozdravom, koji je bio gotovo identičan nacističkom, pozdrave Hitlera; za njima bi abecednim redom sledile reprezentacije ostalih zemalja. Vane Ivanović je sa nekoliko kolega obavestio rukovodstvo jugoslovenske delegacije da naši sportisti ne žele da podizanjem ruke uvis salutiraju Hitleru.

  Posle uzaludnog pokušaja vođstva delegacije da objasni da se radi o olimpijskom pozdravu, odnosno pozdravu mnogo starijem od nacističkog, Ivanović je, kao neko ko govori najviše jezika među jugoslovenskim sportistima, izabran da poseti delegacije drugih zemalja i sazna njihov stav o tom pitanju. Zajedno sa svojim dobrim prijateljem, argentinskim atletičarem Juanom Lavenasom, Vane je obišao druge sportiste, ali ne da ispita njihovo raspoloženje, nego, kako je kasnije napisao u memoarima, da ih ubedi da ne pozdrave Hitlera i    naciste podizanjem ruke uvis.

  U tome je bio delimično uspešan: timovi iz Britanske imperije su se složili da ne treba pozdraviti Hitlera jer bi pozdrav izgledao kao da mu daju podršku.

„ Reakcije u Beogradu nije bilo. Po svemu sudeći izostala je i reakcija tadašnjeg predsednika vlade i ministra inostranih poslova Jugoslavije Milana Stojadinovića, koga su pristalice pozdravljale dizanjem ruke i uzvicima ‘Vođa!’. Tokom Stojadinovićevog mandata (1935-1939), Jugoslavija će se u pitanjima spoljne politike i ekonomske trgovine okrenuti ka Italiji i Nemačkoj“, piše Dejan Đokić.

Vane Ivanović je bez ikakvih političkih probelema nastavio da se bavi sportom.  U Jugoslaviji je sve do sredine pedesetih bio apsolutni šampion u trčanju na sto i četiristo metara sa preponama. Zbog svoje delatnosti za vojnu obaveštajnu službu SOE u Kairu posle rata u FNRJ smatran za državnog neprijatelja. Imao je status političkog emigranta u Engleskoj, jednog od osnivača Evropskog pokreta i generalnog konzula Kneževine Monako u Londonu.

Bio je vlasnik firme ‘Ivanović & Co.’ , član Privredne asocijacije Velike Birtanije, Parlamentarne grupe za spoljnu trgovinu i član Marylebone Cricket Cluba. Bavio se brodogradnjom, trgovinom, politikom, pisanjem i humanitarnim radom.

Ivanović je u Londonu osnovao “Dobrotvorno udruženje slobodnih građana Jugoslavije”. Slao je pomoć srpskim emigrantima,(Desimiru Tošiću, prof. Stevana Pavloviću, Aleksi Đilasu), među kojima su bili Miloš Crnjanski i profesor Slobodan Jovanović. Okupljao je jugoslovenske intelektualce, koji su razmišljali o sudbini Jugoslavije i formirao grupu “Demokratska alternativa” (1963), koja je donela Dekleraciju o Jugoslaviji (1982) sa željom da pomogne demokratskom razvoju jugoslovenskih naroda.  

Vane Ivanović je odbio poziv (1965) ministra A. Rankovića da se vrati u Beograd. Kada se uključio u antikomunistički proces Služba državne bezbednosti ga označila kao britanskog špijuna (1979). Pojavio se u SFRJ prvi put posle rata 1987. godine. Rodnom gradu svoje majke Novom Sadu zaveštao je ličnu biblioteku od nekih 6000 knjiga, kolekciju slika i skulptura jugoslovenskih umetnika poput Meštrovića, Generalića, Lubarde, Peđe Milosavljevića i dr. Živeo je u Beogradu, Dubrovniku i Londonu, a Srbiju nikada nije zaboravio.

Marko Lopušina