Sve je lako kad si Jokić

U očekivanju velikih ovogodišnjih takmičenja – Evropskog šampionata u fudbalu i Olimpijskih igara u Tokiju, pažnju poklonika sporta privlače dostignuća srpskog centra u dresu Denvera, koji je sa 47 poena u meču sa Jutom ponovo pomerio granice

Kako je krenula, mali su izgledi da će se ova 2021. značajnije razlikovati od protekle godine, tokom koje je pandemija Kovida-19 poremetila čitav svet, pa i većinu sportskih dešavanja. Mnoga vrhunska takmičenja odvijaju se po zgusnutim kalendarima, pod rigoroznim medicinskim kontrolama i u najvećem broju slučajeva – bez prisustva publike. Već su se mnogi svetski poznati asovi javno požalili da im nedostaju pogled na pune tribine i onaj dobro poznati huk. S druge strane, pravi navijači i poklonici sporta još više su razočarani. Postavlja se pitanje – za koga se igraju utakmice? Trenutno samo za televizijske kuće i, na žalost, kladionice.

U takvim okolnostima, ostaje nam da se nadamo da će se situacija popraviti do leta. Ljudi za tako kratko vreme najverovatnije neće iskoreniti virus, ali će možda naučiti da pametnije kontrolišu njegovo širenje. Tome se nadaju i organizatori dva verovatno najveća sportska takmičenja ove godine – Evropskog šampionata u fudbalu koje treba da se održi od 11. juna do 11. jula, i Olimpijskih igara zakazanih za period od 23. jula do 8. avgusta.

Zajednički imenitelj za obe ove manifestacije je što pored svojih imena i dalje imaju brojku 2020. iako ih je korona pomerila za punu godinu. Igre u Tokiju će, čak, prvi put u istoriji biti održane neolimpijske godine. Druga, za sportiste i same organizatore još važnija činjenica je da u ovom trenutku ne znaju koga će sem učesnika i zvaničnih lica ugostiti. I EURO i Olimpijske igre u prošlosti su bili poznati kao konglomerati raznih nacija, rasa, religija i navijač kih opredeljenja pod istim krovom. Sad je opet dovoljna jedna uzbuna nekog kriznog štaba da stadioni i dvorane budu zapečaćeni, pa se vraćamo na pitanje s početka – da li se ova takmičenja odvijaju za UEFA i Medjunarodni olimpijski komitet ili obične ljude koji sportu prilaze sa velikom strašću. Dakle, svi vi koji eventualno planirate odlazak u jedan od 12 evropskih gradova (još jedna novotarija modernog doba koja nameće pitanje gde se EURO zapravo održava) ili u Tokio, u startu zaboravite na staro, dobro muvanje kroz gužve na ulicama, besomučno ispijanje piva, uživanje u noćnom životu, druženje sa strancima i trku za slikanje i uzimanje autograma od sportskih zvezda. Toga jednostavno – neće biti.

Što se tiče učesnika, čini se da će fudbalerima biti lakše nego drugima. Oni će direktno iz svojih ligaških takmičenja okupiti u nacionalne timove i posle perioda opuštanja (jer zajedničke bazične pripreme u modernom fudbalu pripadaju prošlosti) krenuti u lov na trofej Anrija Deloneja. Košarkaši, odbojkaši, atletičari, kajakaši, rvači i mnogi drugi, kako svetski tako i srpski, biće u nezavidnijem položaju. Oni se za Olimpijske igre pripremaju četiri godine i za najvažnije takamičenje u karijeri brižljivo tempiraju formu. Ali, do ovih takmičenja ima još vremena, pa pažnju navijač a širom planete trenutno okupiraju druge stvari. Dok ovo pišemo broje se sati do početka Australija Opena na kome, reklo bi se po reakcijama sa Petog kontienta, najbolji teniseri trpe antikoronašku torturu domaćina.

Dok ne saznamo da li će Nole i u takvim okolnostima ostati kralj Melburna čini se, dragi čitaoci “Ogledala”, da se najzanimljivije stvari ipak dešavaju s Vaše strane “velike bare” jer Nikola Jokić od početka ove godine domirira u NBA ligi. Poslednje u nizu velikih dostignuća srpskog košarkaša je ubačenih 47 poena u meču sa Jutom. Na taj način Jokić je izjednačio lični rekord u broju osvojenih poena iz januara prošle godine, kad je istovetan skor ostvario protiv Atlante. Ipak, ova poslednji rezultat ima veću težinu kad se zna da su Džezeri u Denver stigli na krilima niza od 11 uzastopnih pobeda i da je zadatak da čuva Nikolu dobio Rudi Govert, najskuplji centar u istoriji košarke, vlasnik fantastičnog ugovora od 200 miliona dolara.

Ali, Jokić je bio nezaustavljiv. Već u prvoj četvrtini nanizao je 22 poena i 33 za poluvreme (takodje lični rekordi) i sigurno bi stigao i do brojke od 50 da ga Meloun nije izveo dva minuta pre kraja utakmice. To je toliko iznerviralo Džamala Mareja, da je trenera Negetsa gadjao loptom, dok je sam Jokić mrtav hladan seo na klupu i samo popio malo vode. S obzirom, medjutim, na budjenje Denvera, mnogi sada opravdano postavljaju pitanje može li Jokić da postigne ono što pre njega nije uspelo nijednom drugom košarkašu sa Balkana – da na kraju sezone bude MVP lige? Poslednje dve godine najbolji učinak u svim kategorijama imao je Janis Adetokumbo (Milvoki), ali Srbin ga već “šije” po broju uzastopnih dabl-dablova pošto je sa 47 poena i 12 skokova protiv Jute stigao do 20. uzastopnog učinka u ovoj kategoriji, po čemu je već drugi u istoriji NBA. Prvi na toj večitoj listi je Bil Volton koji je u sezoni 1976/77. nanizao čak 34 dabl-dabla za redom, pa ostaje da se vidi da li će Nikola uspeti da ga stigne. Poslednji NBA presek, posle šest odigranih nedelja u novoj sezoni, otkriva impresivne Jokićeve brojke. Srpski centar je trenutno drugi na listi naboljih strelaca lige sa 535 poena, iza Stefana Karija (Golden Stejt, 554). Sa 171 dodavanjem Jokić je treći na listi asistenata, iza Luke Dončića (179) i Džejmsa Hardena (177). U kategoriji skokova as Denvera ima 235 uhvaćenih lopti ili 11,8 po utakmici po čemu je četvrti na listi. Ispred su samo Domantas Sabonis (240), Rudi Gober (275) i Andre Dramond (287).

Jokić je dva puta za redom proglašen i za igrača nedelje u Zapadnoj konferenciji, što nijednom drugom košarkašu Denvera nije uspelo još od Karmela Entonija 2006. godine. Takodje, 25-godišnji Somborac je prvi Srbin sa epitetom igrača meseca u NBA. Potpuno je obojio dosadašnji tok sezone, ostaje da se vidi da li će u cilj ući s krunom namenjenoj najboljem pojedincu.

A. Stanković

Nadmašio Medžika Jokić je protiv Jute izjednačio lične rekorde od 47 poena takvih NBA legendi kao što su Kevin Garnet (Minesota, 2005) i Čarls Barkli (Filadelfija, 1988). Pri tom, nadmašio je Medžika Džonsona i Pau Gasola koji su stali na 46, Džulijusa dr Dž Irvinga, Džoa Dumarsa, Tima Hardaveja, Glena Robinsona (po 45), Džejsona Kida (43), šona Kempa (42), Jao Minga (41), Dikembea Mutomboa (39) i mnoge druge.