TALAČKA KRIZA 

U Evropi si snažan koliko ti je izborna pobeda snažna

Na Zapadu kažu da je “talačka diplomatija“ ono kada Kanadjani oslobode krivičnog gonjenja kćerku osnivača Huaveja, a Kinezi dva sata kasnije iz zatvora puste dvojicu Kanadjana koje su teretili za špijunažu. Ako je to dobar naziv, onda je ispravno reći da na Kosovu imamo talačku krizu. Jer oni tamo drže naše taoce, ono srpskog sveta što je na Kosovu još ostalo. Niko ne kaže koliko ih je tačno, Albanci da ne bi priznali etničko čišćenje, mi da ne bismo širili defetizam. Ali Priština dobro zna da Beograd svaki svoj potez mora da vaga na tasu bezbednosti kosovskih Srba.

Kćerka osnivača Huaveja je, posle oslobadjanja iz skoro trogodišnjeg kanadskog zatočeništva, kod kuće dočekana kao narodni heroj, a Trudo je na aerodromskoj pisti lično dočekao svoje državljane. Ako su oni bili kineski taoci, gospodja iz Huaveja je u Kanadi bila američki talac i nije slagala kada je po povratku rekla: “Da nemam moćnu domovinu, ja danas ne bih bila na slobodi.“ Na Jarinju se danas ne prelama samo pitanje ko je koga prevario i kome će Brisel i NATO dati za pravo. Na Jarinju se prelama pitanje imaju li kosovski Srbi moćnu domovinu, i šta ta domovina za njih može da učini. A kad je o moćnim domovinama reč, ne uspevam da se načudim činjenici da je od svih američkih mitova o Vijetnamu i dalje najživlji onaj najlažljiviji: da su Amerikanci tamo izgubili jer su ratovali “sa jednom rukom vezanom iza ledja“. Bacili su milione tona bombi, zatrovali i zemlju i vodu, ali nacija i dalje veruje da bi dobila rat da je koristila veću vojnu silu. A znate kome su ruke zaista vezane iza ledja, i to ne jedna, već obe? Naciji kojoj, na okupiranoj ili samoproglaš enoj teritoriji, svejedno, ostanu desetine hiljada talaca. Plus lomljive srednjovekovne dragocenosti. Bojim se da je sa saobraćajnim tablicama na Kosovu slično kao i sa zavrzlamom oko Huaveja i 5G tehnologije: neki pravni aspekti postoje, ali će rešenja biti politička.

Pratim šta se dešava u postizbornoj Nemačkoj i ne uzdam se previše ni u simpatije, ni u antipatije gospodje Merkel. Nema boljeg primera od Nemačke za izučavanje prirode državne moći u posleratnoj Evropi. Verovali ili ne, pre samo trideset godina, dakle kad smo mi počeli da propadamo, Nemačka je još važila za “privrednog džina i političkog patuljka“. Pad Berlinskog zida jeste ujedinio Nemačku, ali ta je država ubila evropski mit o sebi kao “patuljku“ tek na razvalinama naše bivše domovine. Preuzela je evropske uzde i otela Velikoj Britaniji privilegovano mesto najvažnijeg američkog saveznika u Evropi. Mi smo sve te potrese prvi na svojoj koži osetili. Na nama su bivši šezdesetosmaši poput Joške Fišera uvežbavali “humanitarni intervencionizam“, kod nas je pronadjen “genocid“ na kom su generacije nemačkih političara dokazivale da se njihova domovina uspešno “suočila“ sa svojom prošlošću i nadišla je, trčeći u pomoć najnovijim žrtvama etničkog čišćenja na evropskom tlu. Na Balkanu je Nemačka postala politički lider Evrope.

E sad, čitalac će reći, nisu nam Nemci krivi što smo se namestili za pokaznu vežbu. I nisu. Ali ostaje činjenica da je Nemačka mnogim nitima, i vidljivim i nevidljivim, povezana sa našom nesrećom. Da se naš pad podudario sa njenim uzletom. Da je gospodja Merkel samo još ojačala nemačku od tada vodeću ulogu u Evropi. Nema više patuljka koji je gledao svoja posla, jačao svoju privredu i prepuštao strateške inicijative drugima.

A da li se tu nešto menja odlaskom Angele Merkel? Teško, iako rezultati izbora pokazuju da polarizacija dolazi u goste i zemlji koja je od kompromisa, i na njima zasnovanog konsenzusa, u domaćoj politici napravila najjači evropski brend. Socijaldemokrata Olaf šolc je dobio najviše glasova, ali tri od četiri Nemca nisu glasala za njegovu stranku! Rvaće se ne samo sa dva koaliciona partnera već i sa frakcijama unutar sopstvene partije, ukoliko uopšte uspe da postane kancelar. A kada je reč o tome može li možda Makron da obuče Angeline evropske cipele i rukovodi Unijom, i on prvo mora u proleće da pobedi na svojim izborima.

Ispada, u stvari, da si u Evropi snažan koliko ti je izborna pobeda snažna. Ili, još tačnije, da se snaga države meri političkom snagom pojedinca koji je vodi. Ne bi trebalo da je tako u najboljem od svih mogućih svetova, ali u ovom jeste. Svi rivali za preraspodelu svetske moći očekuju da rascepkani glasovi na nemačkim izborima znače ne samo slabijeg nemačkog kancelara već i makar privremeno slabiji nemački uticaj u Evropi i svetu. Kažu da je snaga gospodje Merkel bila u tome što su je mnogi potcenjivali, ali se pokazalo i to da je stabilnost, koju je Nemačkoj donela time što su svi znali da uvek može da dobije izbore, prosto nemoguće preceniti.

Da li to važi i za Srbiju, čiji predsednik isto sa lakoćom dobija izbore? Ili strah od Vučića, od čije satanizacije se politički može živeti u Srbiji, ali i u regionu, vodi nekoj drugoj dinamici? Na Jarinju će se videti koliko su nam ruke i dalje tvrdo vezane.