Tihi i skromni Zvezdin vojnik

Najveća želja mi je da budem trener Crvene zvezde. Sa mojim voljenim klubom sam osvajao titule i trofeje u Kupu, bio i kapiten koji je podigao dva šampionska pehara, ali voleo bih da takve podvige ostvarim i sa klupe. To bi me svrstalo u red odabranih i učinilo moju karijeru posebnom.

Ovako je autoru ovih redova u poznu jesen 1990. godine govorio Vladimir Popović. Bio je to srdačan susret u beogradskom hotelu “M“, u kojem je pred jedno prvoligaško gostovanje Banjalučana, proslavljeni prvotimac crveno-belih, tada u ulozi šefa stručnog štaba krajiškog kluba, dugo pričao o svojoj bogatoj igračkoj i trenerskoj karijeri. Tada nismo mogli ni da naslutimo da će za manje od godinu dana biti promovisan u – trenera njegove Zvezde.

Molim vas, kad napišete tekst za sutrašnje novine, bilo bi mi izuzetno drago da podsetite i na onaj naslov u kojem smo prizvali sreću – obratio mi se Popović prvog radnog dana na “Marakani“. Sutradan, kad je držao svoju prvu zvaničnu konferenciju u Zvezdinoj trenerskoj kancelariji, ulovio mi je pogled i gotovo neprimetno klimnuo glavom. Znao sam da je pročitao tekst i video faksimil prošlogodišnjih novina i da je zadovoljan što smo mu ispunili želju.

Nema više Vladice Popovića. U utorak, 11. avgusta, pridružio se svojim nekadašnjim prijateljima i saigračima – Rajku, bata Stanetu, Beari, Bori Kostiću... Sačekali su ga, sigurno, i odmah privoleli da negde tamo gore, na nebeskim poljanama, za svoju dušu ponovo odigraju fudbalsku utakmicu. Priča o ovom legendarnom fudbaleru i stgručnjaku, a pre svega istinskom džentlmenu gospodstvenog držanja i manira, počela je u posleratnom Zemunu, u kojem je trčao za loptom u podmlatku Jedinstva. Verovatno bi vremenom stasao u čuvenog prvotimca ovog kluba da sudbina nije umešala prste.

Djura Pešić, rodjeni brat čuvenog gradonačelnika Branka Pešića, ocenio je da sam talentovan i da ću bolje napredovati u Crvenoj zvezdi. Odveo me je na stari stadion “Avala“ i dao u ruke trenera podmlatka Žarka Mihajlovića – pričao je svojevremeno Popović. Bata Žare je brzo shvatio da je dobio pravi biser i Vladicu je iz drugog prekomandovao u prvi mladi tim.

Igrao sam polutku, čak i napadača i često davao golove. Osvojili smo sve što smo u tim godinama mogli. Bili smo prvaci Beograda, Srbije i Jugoslavije. Sledeći korak bio je prvi tim i sudbinski susret sa slavnim trenerom Milovanom Ćirićem. On je najzaslužniji za sve što sam postigao jer je u meni prepoznao odličnog halfa. Moja prekomanda u prvi tim poklopila se sa odlaskom Predraga Djajića u fudbalsku penziju i Ćirić je odlučio da ga zamenim u half liniji. Ispostavilo se da je to bio – pun pogodak. Zvezda je u Popoviću dobila sjajnog tehničara, neumornog trkača i, pre svega, igrača koji će odgovoriti svakoj trenerovoj zamisli. Vladica je bio neverovatna radilica. Mogao je da trči i po pet dana. Uporan i disciplinovan kakvim ga je Bog dao, kad se on “prilepi“ za nekoga, taj uopšte ne pipne fudbal – s toplim osmehom o svom drugu pričao je za života legendarni Dragoslav Šekularac.

Zaista je trčao za sve nas. Koliko puta nas je taj njegov stil igre budio iz letargije, terao nas da mnoge izgubljene utakmice preokrenemo i rešimo u našu korist – slagao se u oceni Popovićeve igre i nekadašnji Zvezdin napadač Antun Rudinski.

Prave pohvale, medjutim, uvek dolaze iz suprotnog tabora. Vladica je bio kao hrt – sećao se Marko Valok, jedan od najboljih golgetera u istoriji Partizana. – Zbog te njegove osobine treneri su mu često davali zadatak da čuva najbolje protivničke igrače. Kad dodje derbi, znalo se – Popović će se “zalepiti“ za Bobeka. Štef je često i tokom utakmice znao da se našali: “Mali, ti si preozbiljno shvatio tu flaster igru. ’Ajde, pomeri se od mene i pusti me malo da dišem“! Ali, Popović nikad nije popuštao. Čuvao je i uglavnom sačuvao i Bobeka, i Tozu Veselinovića, kasnije i Galića. i mnoge druge.

Igrao sam sa mnogim generacijama Zvezde. I sa Rajkom Mitićem, Stankovićem i Bearom, kao i sa Šekularcem, Kostićem, Melićem. I Džajića sam dočekao, bio mu kapiten – govorio je Popović.

Za 12 godina, od 1953. do 1965. za Crvenu zvezdu je odigrao 499 utakmica, od toga 214 prvenstvenih, i postigao 38 golova. Dao je ogroman doprinos osvajanju četiri šampionske titule (1957, 1959, 1960, 1964) i tri trofeja Kupa Jugoslavije (1958, 1959, 1964). Kad se Rajko Mitić opraštao, predao je kapitensku traku Šekularcu, ali je Šeki vrlo brzo odlučio da je prosledi Popoviću.

Znao sam da je Popović rodjen za kapitena. Bio je miran, staložen, ljubazan, uvek odmeren i dostojanstven. Imao je sve potrebne odlike da uvek i svuda predstavlja Crvenu zvezdu, za razliku od mene koji sam umeo da napravim svašta kad mi padne žuta minuta. To što sam Vladici dao traku, bio je jedan od mojih najboljih poteza u životu – pričao je Šekularac.

Sa druge strane, i Popović je jednom prilikom priznao. Čuvao sam najbolje fudbalere tog doba, samo nisam uspeo da sačuvam – Šekularca. Šeki mi se otrgao iz zagrljaja protiv Radničkog u Nišu, kad je zbog nanete nepravde udario sudiju Tumbasa i zbog toga bio drastično kažnjen. To sam uvek sebi prebacivao.

Bio je svedok mnogih Zvezdinih pobeda i slavlja, kao i poraza. Zajedno sa drugovima pisao je istoriju najvećeg srpskog kluba, ali i jugoslovenskog fudbala. Imao je samo 21 godinu kad je bio deo reprezentacije koja je osvojila srebrnu olimpijsku medalju na Olimpijskim igrama u Melburnu 1956, dve godine kasnije bio je rezerva na Svetskom prvenstvu u Švedskoj, da bi već na sledećem Mondijalu odigrao svih šest utakmica za “plave“ i bio jedan od naših najboljih igrača na putu do polufinala i osvajanja četvrtog mesta. Iako ostaje žal što nismo pobedili Čehoslovačku i izborili finale sa Brazilom, ponosan sam što smo te 1962. godine u Čileu savladali dva svetska prvaka – Urugvaj i SR Nemačku i što je ta naša generacija, sa Šoškićem, Durkovićem, Jusufijem, Vladicom Kovačevićem, Skoblarom, Šekijem... jedna od najboljih ekipa u istoriji našeg fudbala – sa neizmernom radošću izdvajao je najznačajniji period od ukupno 20 utakmica koliko je odigrao za državni tim.

Zanimljivo da mu je posle Čilea, Južna Amerika bila predodredjena da u njoj započne drugo poglavlje karijere i života. Kad se posle kratke epizode u Nemačkoj obreo u Venecueli, Popović je vrlo brzo odlučio da postane trener. Predano sam učio španski jezik i prisećao se reči, metoda i strategije čuvenih trenera koji su me vodili u Zvezdi i reprezentaciji – Ljubiše Broćića, Kike Popovića, Milovana Ćirića, Miše Pavića, Mikice Arsenijevića, Aleksandra Tirnanića, kao i mudrih saveta doktora Ace Obradovića.

Trenirao je brojne kolumbijske timove, a sa Independijenteom iz Santa Fea i Deportivom iz Kalija bio i prvak ove zemlje. Dve šampionske titule je osvajao i sa Portugezeom u Venecueli, a na vrhunncu popularnosti vratio se u otadžbinu gde je vodio Napredak i Trepču. U svoju Zvezdu vratio se 1980. radeći u stručnim štabovima Branka Stankovića i Gojka Zeca, a povremeno se vraćao i u Kolumbiju.

Najzad, u leto 1991. godine posle odlaska Ljupka Petrovića dočekao je dugo željeni poziv da sedne na Zvezdinu klupu. Nemam čaroban štapić. Mogu da obećam samo rad. Zvezda je šampion Evrope i igraće dostojno šampiona Evrope bez obzira da li ćemo izaći na teren u Beogradu, Madridu ili Bitolju – govorio je tih dana.

Tih nezaboravnih decembarskih dana Zvezda je iz dalekog Tokija donela trofej Internacionalnog Tojota kupa, porazivši u fiualu čileanski Kolo-Kolo (opet taj Čile!) sa 3:0, što je bila najubedljivija pobeda evropskog nad južnoameričkim šampionom u istoriji.

Vladica Popović je i bez tog uspeha legenda našeg kluba, a posle trofeja u Tokiju upisao se u večnost. Da smo svi zajedno imali sreće da naše utakmice u Ligi šampiona igramo u Beogradu, a ne da se kao nomadi seljakamo po Segedinu, Budimpešti i Sofiji, uveren sam da bi i Vladica posle Ljupka podigao “srebrnu amforu“ – jednom prilikom pričao je Dragan Džajić.

A, najveće poštovanje i znanih i neznanih, Vladica Popović zavredio je što je i posle svega ostao isti kao kad je prvi put kao dečak prošao kroz vrata Zvezdinog kluba. Svestan sebe i svojih vrednosti, ali vaspitan, skroman, miran i pošten Zvezdin vojnik. Za svakog je imao lepu reč i pokazivao brigu i ta njegova ljudskost i visoki moral ga još više svrstavaju u naše fudbalske velikane za sva vremena. Bila je čast poznavati Vladicu Popovića.

A. Stanković