U OGLEDALU SA IVANUSOM - SLOBODAN ĆUSTIĆ PONOVO BIH BIO KUDUZ

Glumački velikan panoramskih očiju, dramskih crta lica i jerihonske boje glasa. Realan i nepotkupljiv. Rečju: Slobodan.

Rodjeni ste u Osinji, u trouglu koji čine Prnjavor, Derventa i Doboj. Šta je prvo što vas seti na taj kraj i život u njemu?

Moja baka Rosa, najsrećniji delovi detinjstva i ogroman žal za tim vremenima koja su bila dostojna čoveka, dece i svega što svakom normalnom biću čini život lepim i mirnim.

Pre pet godina baš u Osinji ste izveli monodramu ”O glumatanju“, koju ste vi napisali i koja na šaljiv način govori o vašem životnom putu. Kako ste došli na ideju da je stavite na papir i oživite na teatarskim daskama?

U nekom trenutku svaki čovek počne da razmišlja o putevima kojima je prolazio idući ka sebi. Tada mnoge stvari izadju na površinu i otvore se kutije u koje smo nesvesno ugurali pregršt bitnih stvari baveći se nebitnim detaljima. Povod toj monodrami, koja je trebalo da bude stendap, bilo je rodjenje ćerke Zarije. Ona je treće dete u mom braku sa Jelenom. Na ovaj način sam pokušao da svojom profesijom namaknem koji dinar za održivi kućni budžet.

Jer... u današnjoj Srbiji porodica sa više od jednog deteta je pod pritiskom i stresom zbog nedostatka finansija. Država u kojoj natalitet drastično opada ne bi smela da sebi dozvoli da samo roditeljima koji imaju dohodak manji od oko sto evra po članu domaćinstva pomaže sa oko pedeset evra po detetu. Za šestočlanu porodicu potrošačka korpa na dnevnom nivou iznosi minimum dvadeset pet evra. Znači, vlada ove zemlje porodicama sa više dece daje pomoć tek za dva dana u mesecu, a ostalih dvadeset osam ili devet dana neka se ta alava deca strpe. Za egzistenciju šestočlane porodice na mesečnom nivou je potrebno najmanje hiljadu evra, samo za hranu. Pod takvim okolnostima svako mora da reaguje.

Morao sam ovo da kažem, da biste vi koji živite tu gde ovo čitate znali kakve su se neprilike nadvile nad nama.

Je li teško “glumiti“ sebe?

To jeste najteže. Kada se ponašamo normalno, to smo mi. Kada se ponašamo uobičajeno, to je već glumatanje i prihvatanje normi koje nam zadaju neki tamo koji te iste norme nikada ne bi lično usvojili kao deo svog načina života. Zato su nas na studijama glume prvo učili ne da glumimo nego da budemo.

Kakvo je, sa vaše tačke gledišta, trenutno stanje u glumačkom poslu u Srbiji? Ima li više glume ili glumatanja?

Tužno, a često i uvredljivo. Svake godine u Srbiji diplomira oko sto glumaca, kojima svi predavač i glume pričaju o magli u teglama, a ne da će možda odigrati nekolicinu uloga i onda menjati profesiju. Imam utisak da je ovde osnovna privredna grana lopovluk, a hobi ponižavanje čoveka. Glumom se bave uglavnom oni koji nisu glumci, a mi koji jesmo sve redje imamo priliku za to. Dolaskom kapitalizma na ove prostore ponadao sam se da će se poštovati zarada, a da bi se ona ostvarila kvalitetni radnici, iz svih sfera, imaće posao, a ne kao do sada. Opet sam se prevario... i dalje važi pravilo “kumovske slame”. Kod nas umetnici nemaju mogućnost da na kvalitetan način rade. Pre nekoliko godina sam počeo da pišem roman i... to je luksuz. Preživljavanje je najčešća sportska disciplina u Srbiji. U Rusiji se poštuje umetnik i ko dobije status narodnog taj se bavi umetnošću, jer mu država omogućava da se ne zanosi maglom i jeftinoćama.

Otac ste šestoro dece, pet sinova i ćerke, a imate i troje unučadi. Kakav savet treba dati mladjima da bi u ovom svetu bili časni ljudi, ali i ipak našli svoje mesto pod suncem?

Pitate me da li da ih savetujem (učim) da robuju ili budu robovlasnici? Ovde više nema sredine. Taj vlasnik korone, B. Gejts, obećava da će postati i vlasnik Sunca. Ja sam vernik, koji neće leći na zemlju i reći: ”Evo, kako Bog da – biće“. Medjutim, jasne su mi mnoge stvari sem ljudske gluposti. A na toj gluposti se radi već duže vreme preko medija. Zašto ljudi vole da ih lažu i da veruju u te laži? Zašto su u stanju da žrtvuju izglednu budućnost svoje porodice za tri hiljade dinara? Svi dolazimo na ovaj svet sa velikim potencijalima, a onda nas neko žive zakopa i zaliva dokle god ne uvenemo. Zašto pomažemo svojim dželatima? Pa jači smo od njih, samo su nam mediji javili da smo slabi i da je otpor uzaludan, a ima i ona: ”Ma, kako Bog da“. Meni najdraž a izjava i ujedno životni recept je Napoleonova rečenica: “Pa, potrudite se da vam Bog pomogne“.

Nadimak Alija stoji uz vaše ime od uloge Vlah Alije u guslarskoj operi “Banović Strahinja“, u kojoj ste naravno guslali. Kada ste to radili poslednji put?

Tokom svakog izvodjenja svoje monodrame ”O glumatanju“ otpevam uz gusle početak pesme “Smrt popa Mila Jovovića“, a spremam i ”Mojkovačku bitku“.

Po čemu pamtite direktorski mandat u matičnom Beogradskom dramskom pozorištu?

Najviše po ljudskoj zlobi. Postoji izreka: ”Daj čoveku vlast u ruke i saznaćeš kakav je“. Meni je u jednom momentu data “vlast” i video sam kakvi su ljudi oko mene. Dobio sam visok pritisak i shvatio da svaki funkcioner mora da krade ili da pomaže nekom iznad da krade, inače ga sklone. Mene su sklonili.

Da li biste prihvatili naslovnu ulogu ukoliko bi se snimao nastavak kultnog ostvarenja “Kuduz“, s obzirom na dramatič nost sudbina stvarnih aktera ove priče Junuza Keče i njegove pastorke Sanele Fazlibašić?

Naravno da bih prihvatio, bio bi to takodje odličan film. Čudi me što Sidran nije napisao nastavak, ali nisam siguran da bi mene zvali da igram i u njemu.

Koje domaće, a koje strano delo sedme umetnosti vam je omiljeno?

Nemoguće je izabrati samo po jedno. Od stranih: “Oklopnjača Potemkin“, “Urga“, “Sibirski berberin“, “Let iznad kukavičjeg gnezda“... Od domaćih: “Maratonci trče počasni krug“, “Ko to tamo peva“, “Balkan ekspres“, “Sabirni centar“...

Podsećaju li vas prethodna i ova godina na devedesete? Tada ste se pritajili i rešili da živite pored reke. Na koji način sada nalazite svoj mir?

Ako mislite na raspad jedne države, da! Namesnici koji vladaju Srbijom priveli su posao kraju. Mir nalazim uz svoju porodicu i uvek sa snimanja žurim kući. Familija i oba prijatelja su mi smisao života.

IVAN KALAUZOVIĆ