U POTRAZI ZA NADOM

Srdan Golubović, reditelj filma “Otac”

Na Festivalu srpskog filma u Čikagu publika će moći da vidi i film “Otac”, Srdana Golubovića, tu emotivnu priču o stradanju porodice i borbi za njeno očuvanje. Reditelj Srdan Golubović maestralno je ispričao poetsku priču o malom čoveku i njegovoj borbi sa sistemom. Srdan je posle filmova “Trojka”, “S one strane nemira“, “Paket aranžman”, “Apsolutnih sto”, “Klopka i “Krugovi“, pred publiku i kritiku doneo odlično ostvarenje i mnoge nagrade, uključujući nagradu publike na Berlinalu i nagradu zanajbolji scenario na Festivalu filma u Vrnjačkoj Banji. Kako sam kaže, nije se trudio da slika Srbije u ovom filmu bude ružnija, želeo je da napravi priču duboko utemeljenu na onome što je srpsko društvo danas, pa tu njegov film ne poštuje zakone bajke, kao što nije bajkovit ni život glavnog junaka i njegove porodice.

Vaš film “Otac” ima američkog distributera, mnogi ovdašnji gledaoci su ga videli, kada je premijerno prikazan i na RTS-u, ali želja da “Otac” bude i na Festivalu srpskog filma, i radost publike da u susretu sa vama dotakne senzibilitet i ljudskost, kojom ste ovu tešku životnu priču ispričali, izuzetno je velika. Koju ste novu dimenziju ove priče i njenog glavnog junaka otkrili ili iznova spoznali u susretima sa publikom na različitim meridijanima?

“Jako se radujem zbog američke distribucije. Film će biti prikazan u najmanje šest američkih država, u bioskopima. Distributer Dekanalog je mala kuća, koja se bavi arthouse filmovima. Važno mi je kako će film da primi naša publika u Americi, ali i publika koja nema mnogo dodira sa našom kulturom i svetom iz koga dolazimo. Uvek je zanimljivo videti kako na naše priče reaguju ljudi koji malo o nama znaju. Ono što je moje iskustvo iz ova četiri filma, publika svuda reaguje na film na sličan način. I u Srbiji i Australiji i Japanu i Rusiji, ljudi se smeju i plaču na istim mestima. Film je univerzalan, jer je emocija koju on donosi uvek slična i bliska. Ljudi reaguju na ljudskost, kao i na nepravdu. Na lepotu i dobro, kao i na zlo. To je svuda isto.“

Ova tužna životna priča je takodje prepoznatljiva na svim meridijanima, država i birokratija protiv čoveka i njegovog bola i patnje su ogledalo novog sveta. Vi ste svojom poetikom uspeli da je dočarate višeslojno, raščlanjujući te preteške slojeve tegoba, nesreća, čemera i tuga, uspeli ste da je ispričate i pogurenim ledjima, i beskrajno tužnim očima glavnog junaka, ali i njegovom nadom i tim pešačenjem do Beograda, stazom u koju je utkao svu svoju nesreću. Je li to onda i potvrda da individualnost i svaka mala individualna borba mogu pokrenuti stvari, promeniti svet, razrešiti probleme, nadjačati aparat svojim dostojanstvom?

“Mislim da je ’Otac’ tipično naša priča, koja može da se dogodi bilo gde. To jeste kritika srpskog društva, ali i ljudskih nepravdi koje se dešavaju svuda. Nismo mi po tome različiti od ostatka sveta. Ogromne nepravde postoje i u Americi, Rusiji, ali i u sredjenoj Švajcarskoj ili Švedskoj. Ja se bavim individuom, čovekom koji od gubitnika postaje heroj. On kroz svoje putovanje vraća svoje dostojanstvo. On se ne bori protiv sistema, on nije borac za opštu pravdu. On nema tu privilegiju i luksuz da, kao mi, razmišlja i bori se za ideale normalnog društva. On je čovek na margini, koji se bori da preživi. I u toj borbi da vrati svoju decu i da ponovo okupi svoju porodicu, on se bori za ljubav. A ona je univerzalna i jedina borbe vredna. On nema šta da izgubi, zato se i menja i od poniženog čoveka postaje junak. Junak našeg vremena. Obični čovek koji se bori protiv vetrenjača. I na kraju ih zaustavi i promeni njihov smer.“

Priča glavnog junaka je trajala doskora, Djordju Joksimoviću su nedavno presudom vraćene maloletne kćerke, ali se problema sa birokratijom i dalje nastavajaju. Ipak, svi se nadaju ponovnom normalnom životu dece sa ocem, svesni da živimo u nenormalnom društvu, pa ako hoćemo, na svim meridijanima su u prvi plan izbile nenormalnosti. Hoće li tag lobalizacija sasvim njenim negativnim uticajima ugušiti individualnost, obesmisliti borbu, izbrisati različitosti?

“Individualnost kao osnova ideologije kapitalizma je i uništila ljudskost i humanost. Uništila je ideju solidarnosti, empatije i pomaganja. Od malih nogu danas se deca uče da budu takmičari, da grizu, da budu bolji od drugih. I kako onda možemo da očekujemo da jednog dana imaju empatiju i saosećanje za druge ljude. Taj sportski duh je uništio ljudskost. Uspeh je ispred humanosti, individualizam ispred solidarnosti. Zbog toga i ne vidimo kada neko pati, ili se trudimo da ne vidimo. Žurimo, idemo ka tom svom uspehu. Nemamo vremena da se osvrnemo i pomognemo. Svako je sam sa svojom mukom i borbom. Tako je i Nikola, junak mog filma. Sam je, ali neki ljudi mu i pomažu. A neki i odmažu. Ti koji mu pomažu nam donose nadu. Nadu da ljudskost i solidarnost još postoje.”

Koliko su festivali pomogli vašim filmovima, koliko su mišljenja publike i kritike uspevala da filmove približ e gledaocima, eventualno ih vrate u bioskope (ne računajući okrutne uslove pandemije) i kako gledate na susret čikaške publike sa vašim filmom “Otac”. I koliko nagrade znače, daju vetar u ledja, potvrdjuju kvalitet?

“Festivali puno znače, posebno veliki festivali. Kan, Berlin, Venecija. Mi koji dolazimo iz manjih zemalja bez festivala ne možemo da imamo pristup medjunarodnoj publici. I nagrade znače, one su dokaz da to što radimo ima smisla. Ali i preporuka za finansiranje narednih filmova. Tako da ko vam kaže da mu nagrade nisu važnelaž e. što se tiče povratka publike u bioskope, neće to biti tako lako. Mislim u dugoročnom smislu. Biće velikih uspeha, kao što je kod nas film ’Toma’, ali to ne znači da se publika vratila. ’Toma’ je pozitivni incident. Ljudi su se za ovih godinu i po dana navikli da gledaju filmove i serije kod kuće, biće dosta teško da se distribucija vrati na nivo na kome je bila pre pandemije. A što se tiče čikaške premijere, jako se radujem. I verujem da će publici da se svidi, film je težak, traži emocionalno angažovanje gledalaca. Ali i daje, čini mi se, emocionalno zadovoljenje i nadu da možemo da promenimo ovaj naš svet. Zanimljivo je što je film koji je težak, imao odličan prijem kod publike širom sveta. I osvojio je jako puno nagrada publike na festivalima širom sveta.“

Profesor ste na Fakultetu dramskih umetnosti, vaša supruga je takodje predavač i producent, potpuno ste posvećeni filmu, obrazovanju mladih ljudi u tom svetu, produkciji dobrih filmova u jednom poremećenom, višeslojno oštećenom društvu i sistemu kakva je naša zemlja. Koliko to jeste nemoguća misija, ili i za vas taj zračak nade da se stvari mogu menjati, malim mišijim koracima, ali ipak menjati nabolje?

“Nije nemoguća misija. Obrazovanje je najvažnije. Ono je naše jedino svetlo na kraju tunela. Imam utisak da je naš celi pad i krenuo kada je počelo da se urušava obrazovanje. Nijedna vlast kod nas nije shvatila značaj obrazovanja. To se samo survavalo, od privatnih fakulteta do lažnih diploma. Zato je po mom mišljenju, posao profesora na fakultetu jedna vrsta misije. Divno mi je sa studentima i medju njima ima puno pametnih i talentovanih. A mi im, svi zajedno, ne pružamo dovoljno. Mislim da je njihova radoznalost veća od onoga što naša sredina može da im pruži. Ali, to je nešto što moramo da menjamo. Makar ličnim zalaganjem i primerom.“

Na čemu trenutno radite, šta će uskoro ponovo izaći iz vašeg opusa, zajedno sa izuzetnim glumcima, kostimografima i drugim saradnicima sa kojima pravite odlične i važne filmove?

“Da, stalno radim sa istim ljudima. Volim da sam okružen ljudima kojima beskrajno verujem. To je pravo zadovoljstvo i privilegija. Za sada, samo pišem nešto novo. Još uvek je daleko od nečega o čemu bih ozbiljno mogao da govorim.”

Mila Filipović