UEFA trenutno sačuvala tradicionalne fudbalske vrednosti - 12 žigosanih

U želji da postanu još bogatiji, veliki evropski klubovi ovog proleća su prvi put javno proklamovali ideju o zatvorenoj Superligi, ali su se brže-bolje predomislili posle burne reakcije navijača i pretnji iz Kuće fudbala

Da li bi današnji fudbal izgledao drugačije da je početkom devedesetih UEFA dozvolila osnivanje regionalne balkanske lige. Ideja koju su u startu podržali Crvena zvezda, Partizan, rumunska Steaua, grčki Olimpijakos i Panatinaikos, turski Fenerbahče i Galatasaraj, madjarski Ferencvaroš i Ujpešt Doža... vremenom bi imala za cilj uključenje i drugih klubova i nacionalnih Saveza.

Zvanična inicijativa, medjutim, nikad nije stigla do evropske kuće fudbala. Bilo je dovoljno nekoliko izjava tadašnjeg predsednika UEFA, Švedjanina Lenarta Johansona, da ova krovna organizacija evropskog fudbala nikad neće dozvoliti organizovanje takmičenja koje nisu pod njenim patronatom, pa da svaka priča o Balkanskoj ligi prestane.

Sve veći jaz

Nije se tada, dakle, raspravljalo ni o sistemu takmičenja, infrastrukturi, nagradnom fondu... Ovdašnji klubovi nisu potegli ni ključne argumente: da nijednog trenutka ne bi istupali iz domaćih prvenstava niti rušili postojeći sistem da se iz nacionalnih liga daju legitimni predstavnici takmičenjima pod patronatom UEFA. Nisu se čak pozvali ni na skandinavski model, jer su Johansonovi Švedjani, kao i Norvežani i Danci još tada povremeno primenjivali sličan model.

Ali, ono što važi za severnjake, južnjacima je bilo strogo zabranjeno. Čak i posle jadikovki pojedinih ovdašnjih fudbalskih funkcionera da čika Lenart i ostala gospoda nisu razumeli osnovni motiv, da klubovi sa Balkana samo žele čvršće da se povežu i da većim brojem medjusobnih utakmica pokušaju da podignu kvalitet i tako, donekle, ostanu u trci sa moćnim i bogatim ekipama sa Zapada.

No, no – poručili su iz Niona i cela priča se završila pre nego što je i počela. U medjuvremenu, u vrrhunskom fudbalu svašta se izdešavalo. Uvidevši da ponekad mogu da ostanu bez važnog trofeja, samim tim i bez vrtoglavih cifri od sponzora, veliki su pod firmom borbe za slobodu kretanja i demokratskih vrednosti najpre progurali Bosmanov zakon i tako, gotovo preko noći još više produbili jaz koji je izmedju njih i “malih“ fudbalskih nacija i do tada postojao.

Srozavanje liga

Jer, ni ranije nije bilo lako igrati protiv kluba koji je u svojim redovima imao tri vrhunska i skupo plaćena internacionalca. Od tog časa, kad su na raspolaganju imali pet, šest... deset stranaca to je postalo gotovo nemoguće.

Sledeći potez bila je promena formata dotadašnjeg Kupa šampiona u Ligu šampiona i ukidanje Kupa pobednika kupova. Na taj način devalvirana su mnoga nacionalna takmičenja. Jer, koja je svrha osvojiti domaći Kup ako posle toga ne možeš da se nadmećeš sa sebi ravnima? I čemu osvajanje titule kad iz jedne države u Ligu šampiona možeš kao drugi ili treći, a iz neke druge, manje i siromašnije države u ovo takmičenje ne možeš ni da proviriš iako si aktuelni šampion? Vremenom je UEFA ovaj model takmičenja usavršila toliko da u Ligi šampiona ima najmanje državnih prvaka. Sve je podredjeno interesima klubova koji dolaze iz takozvane Lige petice – Engleske, Francuske, Italije, Nemačke i Španije. Pri tom, u ovim najbogatijim zemljama (izuzev Španije koja većinu svredstava crpi iz Evropske unije) iskoristili su drastični porast transfera na fudbalskom tržištu za monopol na kvalitet i talenat. Ne libe se da kupuju i tinejdžere koji, uz blagoslov roditelja, radije biraju podebeli bankovni račun i sedenje na klupi trećeg tima nego fudbalsko ime i prezime u zemlji svog rodjenja.

Većina takvih igrača prećutno pristaje na tretman sponzoruš a – u inostranstvu idu i rade šta im kažu, a kod kuće šire priče o velikim karijerama i ugledu. Srozajte obrazovanje i ubili ste naciju. Uzmite jednoj zemlji fudbalske nade i dobili ste utakmicu.

Superliga razdora

U takvoj situaciji, kad se raspodela novca i trofeja odvijala isključivo medju velikima i bogatima, Liga šampiona je vremenom postala još zatvorenija za “male“. UEFA je, prećutno, proteklih godina učinila sve da zadovolji prohteve velikih. Ali, prohtevi su vremenom postajali sve veći.

Po kuloarima su dugo i stidljivo kolale priče o formiranju evropskog zatvorenog takmičenja po ugledu na američku košarkašku NBA ligu, da bi ih konačno, ovog proleća, obelodanio prvi čovek madridskog Reala Florentino Perez. Ovaj ugledni fudbalski radnik, a još više poslovni čovek, objasnio je budući format Superlige koju je trebalo da čine 12 klubova: španski Real, Barselona i Atletiko, italijanski Milan, Inter i Juventus, engleski Mančester Junajted, Mančester Siti, Čelzi, Liverpul, Arsenal i Totenhem.

Ponudu o pridruživanju bez razmišljanja su odbili Bajern, Borusija iz Dortmunda, Porto i Pari Sen Žermen, ali to u početku nije uzdrmalo stav “odmetnika“ jer su dobili garancije bogatih investitora iz Sjedinjenih Američkih da će dobiti četiri do pet puta više novca nego što do sada dobijaju od UEFA.

Na pomolu je bio razdor do sada nezabeležen u istoriji fudbalske igre. Mali klubovi, nemoćni da spreče volju velikih ni kad su u pitanju daleko bezazlenije stvari, očekivali su da vide evropsku Kuću fudbala na kolenima i da je Superliga, maltene, gotovo stvar.

Poluvreme ili kraj?

A onda je usledio kontranapad, i to sa dve strane. Neočekivano za mnoge, konkretne akcije protiv Evropske Superlige preduzeli su navijači u kolevci fudbala. Na hiljade pristalica Liverpula krenulo je ka “Enfild Roudu“, koji su okitili crnim barjacima i transparentima s natpisom “Liverpul 1892-2021“ jasno stavivši svom klubu do znanja da će u njihovim srcima biti sahranjen ako se odrekne Premijeršipa i svih do sada znanih fudbalskih vrednosti. Njihovim stopama krenuli su navijači Čelzija, potom Arsenala i Junajteda, a najvatreniji medju njima poručili su da njihova noga nikad višen neće kročiti na stadione, kao i da će preplaviti gradske opštine peticijama da se iz imena klubova izbace nazivi engleskih gradova.

Drugi front protiv ESL otvorila je UEFA, koja je posle duže vremena pokazala da i nad popom ima pop. Poslala je jasnu i preteću poruku da neće priznati ovo takmičenje, da će Veliku dvanaestoricu isključiti iz svog članstva i takmičenja i omogućiti svim njihovim asovima i trenerima koji požele da raskinu ugovore da to učine bez ikakvog obeštećenja i odu u druge klubove.

Uz to, UEFA je posegla i za radikalnim merama. Najavila je da će prekinuti Ligu šampiona i Pari Sen Žermen, jedinog polufinalistu koji nije podržao Superligu, proglasiti pobednikom. I, to nije sve – na tu pretnju nadovezala se i sledeća – da će Real, Milan, Inter, Liverpul, Mančester, Barselonu... jednostavno izbrisati sa liste dosadašnjih klupskih prvaka Starog kontinenta, samim tim i iz fudbalske istorije. Pritisnuti sa svih strana, Liverpul i Čelzi, a za njima i ostali Englezi odrekli su se ideje o Superligi, za njima su to učinili milanski rosoneri i neroazuri, a po svoj prilici će i Juventus pošto je čak i gazda Anjeli kovertirao ostavku ukoliko nekim slučajem bude nadglasan u najpoznatijem italijanskom klubu.

Tako je Superliga doživela krah a da zapravo nije ni počela. Amerikanizacija evropskog fudbala nije prošla. Fudbalskim žargonom rečeno – predsednik UEFA Čeferin poveo je protiv Pereza sa 1:0. Superliga za sada, ostaje, samo nama Srbima. Ili je tek poluvreme? Oni koju poznaju ambicioznog Florentina Pereza tvrde da za njega jedna bitka ne znači izgubljen rat...

Aleksandar Stanković