VELIKA, ČUDNA UZBUDLJIVA LJUBAVNA PRIČA

Ekskluzivno – intervju
Reditelj Stefan Arsenijević o filmu “Strahinja Banović“

I ovdašnji gledaoci sa nestrpljenjem očekuju projekciju filma “Strahinja Banović“, ali ako očekuju da će “Strahinja Banović“ doneti vernu adaptaciju “Banović Strahinje“ – biće razočarani. Iz književnog predloška preuzete su samo pojedine narativne linije (kao što je, na primer, motiv “potrage za voljenom“). Nova vremena zahtevaju novi tip heroja, pa je samim tim Strahinjina transformacija bila neminovna, kako bi priča delovala sveže u novom, savremenom kontekstu.

Novi film Stefana Arsenijevića je na 55. Medjunarodnom filmskom festivalu u Karlovim Varima osvojio čak tri nagrade u okviru glavnog takmičarskog programa, uključujući onu najvažniju – gran-pri “Kristalni globus” za najbolji film; tumač naslovne uloge u Arsenijevićevom filmu, Ibrahim Koma, koji će biti i gost našeg Festivala, tom prilikom je proglašen za najboljeg glumca festivala, dok je direktorka fotografije Jelena Stanković dobila specijalno priznanje žirija (“Strahinja Banović“ je osvojio još dve nagrade u Karlovim Varima – nagradu Ekumenskog žirija i nagradu žirija mreže evropskih prikazivača Europa Cinemas Label). Mladi ekonomski migrant iz Afrike uzima ime Strahinja i bira Srbiju kao zemlju u kojoj će se skrasiti. Strahinja vredno radi kako bi ostvario pravo na azil, želi da se uklopi u novu sredinu i postane uspešan fudbaler, ali njegovu suprugu Ababu ne zadovoljava život koji vode, Srbija nije zemlja u kojoj ona želi da se skrasi. Zato ona beži sa Alijem, sirijskim aktivistom i levičarem koga tek što je upoznala, čvrsto rešena da ostvari svoj san (Ababu želi da se dokopa Zapadne Evrope i započne glumačku karijeru u Londonu). Kada sazna za ženino bekstvo, očajni Strahinja kreće za njom balkanskom migrantskom rutom, bez obzira na to što napuštanje granica Srbije i ilegalni ulazak u Madjarsku može ozbiljno da ugrozi njegov status u zemlji koju je odabrao za svoju novu domovinu.

Film je ovenčan mnogobrojnim prestižnim festivalskim nagradama. Da li ste, radeći na njemu, očekivali takav prijem kod publike, kritike, filmskih stvaralaca?

“Kada snimam film, snimam ga sa nadom da će se dopasti gledaocima i da će stići do najšire publike. Naravno, nikada ne možete da budete sigurni. To se sa ovim filmom srećom dogodilo. Film je ’kliknuo’ sa puno ljudi i odjeknuo u raznim krajevima sveta, onako kako sam samo mogao da poželim.“

Zanimljiv koncept oko koga razvijate priču, za bazu imajući čuvenu srpsku junačku pesmu, radnju smeštate u sadašnje nesrećno vreme, ali sa istim emocijama, razmišljanjima, nadama, gresima... Kako ste radili na razvijanju te ideje, šta je iz pesme za vas ostalo najvažnija karika, oko koje ste pleli ovaj film?

“Kada sam pročitao pesmu tokom osnovne škole, ostavila je dubok utisak na mene. Ta pesma je prosto drugačija. U fokusu je ljubavna priča, oproštaj, empatija. U fokusu su neke vrednosti i vrline koje i danas ovom svetu nedostaju. A mi smo takvu pesmu imali još u ’mračnom srednjem veku’. To je ta karika koju pominjete. Činilo mi se da bi bilo zanimljivo vratiti se na to naše značajno kulturno nasledje i sagledati ga iz savremenog ugla. Dok sam o tome razmišljao otpočela je izbeglička kriza. Tada sam upoznao jednog mladog migranta iz Gane, Ibrahima Išaka. Za razliku od drugih, on je želeo da ostane u Srbiji i otpočne novi život ovde. Učio je jezik, volontirao za Crveni krst, a pošto je želeo da bude profesionalni fudbaler, trenirao je sa lokalnim fudbalskim klubom, ali nije mogao da igra zvanične mečeve dok ne dobije azil. U Srbiji je put do azila dugotrajan i neizvestan, ali njegov entuzijazam prema Srbiji je bio nepokolebljiv. I onda sam pomislio: Šta ako bi neko kao on bio naš savremeni Banović Strahinja? I u pesmi je vreme turbulentno, krizno, nailazi horda ljudi sa istoka, pesma i jeste o ljudima različitih nacionalnosti koji uspostavljaju neočekivane odnose. Činilo mi se da bi takva postavka mogla biti veoma zanimljiva i slojevita. Pozvao sam u pomoć dvojicu prijatelja i kolega, Bojana Vuletića i Nicolasa Ducreya, i posle temeljnog istraživanja i niza razgovora sa migrantima, počeli smo da pišemo scenario. Koristili smo priče koje smo čuli od migranata, trudili se da budemo što autentičniji kad je reč o prikazivanju izbegličke krize, a istovremeno smo želeli da ostanemo verni osnovnoj ideji narodne pesme i vrednostima koje sam već pomenuo: ljubav, empatija, oproštaj.”

Imigrantska kriza u svetu najčešće skoro hladno govori samo o statistikama, ali se retko ko hvata u koštac sa teškim ili toplim ljudskim pričama. Da li je baš zbog toga ovaj film ostvario poseban kontakt sa publikom?

“Verujem da jeste. U filmovima o migrantima – uvek iz dobrih namera – junaci su često svedeni na identitet žrtve. Mi smo pokušali nešto sasvim drugo. Da napravimo ljubavnu priču izmedju modernih, kompleksnih, zanimljivih, mladih junaka. Jer ti ljudi su, naravno, poput nas. Sećam se, kada sam išao u istraživanje na migrantske punktove sa svojim prijateljem i koscenaristom, Nicolasom Ducreyom, jednom prilikom su nam prišli volonteri Crvenog krsta koji su mislili da smo mi migranti i ponudili nam pomoć. Nicolasa, koji je Parižanin, to je potpuno iznenadilo. U pravljenju ovog filma bilo nam je jako važno da prenesemo da to nisu neki drugi ljudi kojima se dešavaju strašne stvari. To su ljudi poput nas. I nama se to sutra može desiti. Sa trenutnom političkom klimom u svetu, to je bliže nego ikada.“

Vratili ste srpsku kinematografiju i u Karlove Vari, gde je film imao svetsku premijeru i osvojio glavnu nagradu. Kako danas vidite našu kinematografiju, i kao filmski stvaralac, i kao profesor?

“Mislim da imamo izvanredne filmske autore svih generacija, ali nemamo dovoljnu sistemsku podršku. Sredstva koja dobijamo od Filmskog centra i dalje su značajno manja od izdvajanja drugih zemalja u regionu i nisu dovoljna da se snimi film normalnog budžeta, pa smo uvek prinudjeni da tražimo dodatne partnere u drugim zemljama. Mi smo za ovaj film dobili podršku u pet evropskih zemalja. To ima neke svoje prednosti, ali je mana što proces prikupljanja stredstava iscrpljujuć e dugo traje. Ali da se vratim na vaše pitanje, umetnički potencijal u Srbiji je veliki. Postoji i jedna sjajna nova, mlada generacija koja pravi izuzetno zanimljive filmove.”

Produkcija je okupila mnogobrojna imena, institucije, film je dobio podršku sa mnogih strana. Kako je za vas izgledao rad sa glumcima, kako su ga oni doživeli, šta je bio najsnažniji utisak tokom snimanja?

“Za mene kao reditelja jedan od najvećih zadataka bio je rad sa glumcima koji dolaze iz potpuno različitih sredina i različitih glumačkih škola. Tako da je kasting bio jedan od ključnih stvari. Pre svega mi je bilo važno da nadjem glumca za Strahinju koji bi mogao da iznese taj film. Ceo film je iz njegove perspektive, Strahinja je u svakoj sceni. Kasting je trajao skoro godinu dana. Imali smo dva kasting agenta u Evropi i jednog u Africi i gledao sam mnoštvo snimaka raznih glumaca. Onda se pojavio francuski glumac malijskog porekla, Ibrahim Koma, i ja sam već posle nekoliko minuta znao da je on pravi glumac za nas. Ibrahim je briljantan glumac, koji sa minimumom sredstava može da prenese veliku emociju. On je inače na filmu još od dečačkih dana, kao tinejdžer je igrao u seriji ’Pod suncem Sen Tropea’, koja je i kod nas bila popularna. Verujem da je pred njim velika karijera. Upravo je emitovana visokobudžetna BBC-jeva serija ’Put oko sveta za 80 dana’ u kojoj glumi glavnu ulogu, uz čuvenog Dejvida Tenanta.

Sa ulogom Ababuo izazov je bio što se ona pojavi na početku i zatim nestane. Trebala nam je upečatljiva glumica koja će brzo uspostaviti odnos sa publikom. Našli smo je u Nensi Mensa Ofei, austrijskoj glumici rodjenoj u Gani, kojoj je ovo prva velika filmska uloga. Nensi je snaga prirode, samosvojna, nezaustavljiva, fantastič no inteligentna.

Konačno, za Alija smo izabrali poznatog sirijskog glumca, Maksima Kalila, koji i sam ima izbegličko iskustvo i sada živi u Francuskoj. Maksim je inače velika zvezda u arapskom delu sveta. Bilo je stvarno uzbudljivo okupiti u Beogradu, na istom filmu, sve te divne glumce koji se možda nikada inače ne bi sreli. Svi su se već čitajući scenario zaljubili u film i stvarno smo divno radili. Ibrahim Koma se nekoliko meseci pre početka snimanja preselio u Beograd i razgovarao sa migrantima, svakodnevno se vidjao sa mnom da radimo na ulozi, upijao našu kulturu i jezik… Samo snimanje je bilo dosta izazovno u fizičkom smislu. Snimali smo napolju u novembru i decembru, po livadama, šumama i hladnim napuštenim fabričkim halama. Ali smo svi imali utisak da radimo nešto dobro i važno. Jako smo se zbližili tokom filma. Ibrahima i Nensi sada doživljavam kao članove familije.“

Posle “Strahinje“ za vas nema nazad – na čemu dobrom trenutno radite i hoćete li uskoro biti na nekom novom festivalu?

“Film već duže od godinu dana putuje po svetu i tome se mnogo radujem. U narednih mesec dana će biti prikazan u Holandiji, Turskoj, Indiji, Litvaniji i Italiji. Ja ga pratim kad mogu, ali ovih dana sam pre svega posvećen završavanju knjige razgovora sa mojim kolegom i bivšim profesorom, Srdjanom Karanovićem. Razgovarali smo o njegovim filmovima koji su svi već klasici: ’Petrijin venac’, ’Nešto izmedju’, ’Miris poljskog cveća’, ’Jagode u grlu’, ’Virdžina’… Knjiga će se do kraja godine pojaviti u izdanju Filmskog centra Srbije.“