VREME SA OCEM  

Bio je grešnik i otpadnik, ali ne i ideološki čovek

Mnogo toga je isto u stanu Ćosića kao pre nešto više od osam godina. Knjige, svuda, i televizor koji u ćošku emituje neke vesti, i sto na kojem su naočare i papiri i novinarska pitanja.

Osam godina prošlo je od poslednjeg intervjua Dobrice Ćosića, baš u Nedeljniku, i od smrti jednog od najpoznatijih pisaca srpske književnosti i čoveka koji je na mnogo načina obeležio srpski i jugoslovenski dvadeseti – pa i ovaj dvadeset prvi – vek. U neku ruku to i dalje čini. Dobrica Ćosić je u rečenicama njegove ćerke, istoričarke književnosti Ane Ćosić Vukić, kao i u knjizi “Vreme sa ocem“, koja će se uskoro pojaviti u izdanju “Vukotić medije“ i koja je bila neposredni povod za ovaj razgovor i crvena nit u njemu. “Vreme sa ocem“ zapravo je poteklo iz rukopisa knjige “Život za roman“ – Dobrica i Ana Ćosić su još sredinom devedesetih počeli da pišu zajedničku knjigu o književnim aspektima Ćosićevog stvaralaštva. Kako je Ana Ćosić Vukić napisala u predgovoru, “osobenost razgovora ostvarivala bi se slobodnim iskazivanjem našeg realnog odnosa oca i ćerke, uz uvažavanje obavezujućih pravila forme razgovora izmedju pisca i istoričara književnosti“. Dobrica i Ana razgovarali su i dopisivali se – iako često u istoj kući – ali je ova knjiga ipak ostala neobjavljena. Decenijama, sve dosad. “Od zajedničke knjige lepog naslova udaljavala su nas bolovanja moje majke, a njena smrt duboko nas je pomela“, piše Ana Ćosić Vukić u predgovoru “Vremena sa ocem“. Pa nastavlja: “Rukopis našeg razgovora bio je u meni i na radnom stolu prisutan naročito u osećanju krivice zbog njegove nezavršenosti. Čekao me je, čini mi se, predugo da mu organizujem konačnu strukturu.“ Tu konačnu strukturu – i novo ime – knjiga je dobila, u šta će se čitaoci uveriti, ovih dana. Ona počinje potresno, jutrom smrti Dobrice Ćosića, pa prolazi kroz čitavu njegovu književnu karijeru. Ana Ćosić Vukić ne izostavlja ni one dobro poznate delove književne i porodične biografije Dobrice Ćosića, koje sada prvi put dobijamo iz drugog, intimnog ugla, kroz odnos ćerke i oca; a i pažljivi će čitalac pronaći mnogo toga što nije znao o njegovim delima (od prvih zapisa i “Daleko je sunce“ do “Vremena vlasti“) i njegovom životu.

O svemu tome, Ana Ćosić Vukić je, osam godina posle intervjua koji je najavio veliki povratak romana i izdanja Dobrice Ćosića u srpske knjižare, govorila za Nedeljnik. U tom istom stanu, za tim istim stolom.

Gradja objavljena uovoj knjizi zapravo potiče iz sredinedevedesetih, a tek ste joj sepovremeno vraćali. U našem telefonskomrazgovoru rekli ste mida sve ima svoje vreme, a da jebaš sada bilo pravo vreme za“Vreme sa ocem“. Zašto to mislite?

- U knjizi sam pokušala da objasnim da je moja saradnja sa ocem bila višestruka. Razni poslovi i dogadjaji sve do njegove smrti su nas udaljavali od češćih razgovora. Moj otac me nije požurivao i mudro me je savetovao da je dobro za svaki tekst da zri u vremenu. Bio je u pravu. Godine protekle posle njegove smrti, smatrala sam, treba da budu iskorišćene pre svega za reizdavanje njegovih romana kojih od devedesetih godina – dakle skoro tri decenije – nije bilo u knjižarama, što je malo poznato njegovim čitaocima. Promocija romana “Vreme smrti“ u “Laguninom“ izdanju bila je dogovorena i zakazana u SKC-u sa namerom da se njom obeleži stogodišnjica Prvog svetskog rata. Moj otac je umro 18. maja, a po predjašnjem dogovoru, u junu 2014. održana je u SKC-u njegova jedina komemoracija. Govorili su pisci grupe “Proza na putu“ – Marko Krstić, Vladimir Kecmanović, Dejan Stojiljković, Aleksandar Mandić i vaš urednik Veljko Lalić. Sa tom promocijom koja se dogodila u 21. veku i sa novim govornicima, obnovljeno je vreme romana Dobrice Ćosića, koje je “Laguna“ nastavila da štampa (ostalo je neodštampano još “Daleko je sunce“), pa sam pomislila da je došlo vreme i za objavljivanje naših razgovora pre svega o njegovim romanima i nepolitičkoj biografiji. Tako sam uz pomoć izdavača ispunila svoju želju da u 21. veku u knjižarama budu pre svega romani mog oca.

Prva od brojnihupečatljivih scena u knjizi je noći jutro smrti Dobrice Ćosića, tenjegova sahrana. Prošlo je većosam punih godina od tih dana.Koliko je bilo teško – i zahvalno– biti ćerka Dobrice Ćosića tada,a koliko u ovih skoro deceniju?

- Ne mislim da ima smisla žaliti se da je bilo previše teško biti ćerka Dobrice Ćosića, jer sam kao mlada bila zaštićena njegovom i maminom ljubavlju. Naravno, morala sam da podnosim odgovornosti koje je nametao taj odnos, a i posledice koje su meni u ono doba bile normalne. Budući da nisam bila član partije, nisam bila ni moralnopolitički podobna, pa sam pet godina čekala bilo kakav posao i stručno se usavršavala.

Dobrica Ćosić nije želeokomemoraciju ni u Udruženjuknjiževnika Srbije ni u Srpskojakademiji nauka i umetnosti. Odvas su, nepristojno nedugo ponjegovoj smrti, tražili daispraznite njegovu kancelariju uSANU. Da li ste ikadarastumačili zašto je neko uSANU tada imao takav odnosprema zaostavštini DobriceĆosića? A kakav odnos, povašem mišljenju, prema ĆosićuSANU ima danas?

- U pravu ste da moj otac nije voleo ceremonijalni publicitet, naručene, prigodne govore. Često je ipak morao da piše govore umrlim prijateljima, jer su njegove kolege u Akademiji izbegavale da ispune tu nimalo ugodnu dužnost. Ti oproštaji na groblju, uz sveštenički hor posebno su ga uzbudjivali. Što se tiče izbegnutih ceremonija posle njegove smrti, to proizilazi najviše iz njegove potrebe da svoju porodicu i od toga zaštiti. A što se tiče brzine sa kojom je Akademija zahtevala da ispraznim sobu svog oca i da se u nju neko useli, o tome nisam kasnije razmišljala. Takvo ponašanje je, valjda, u ljudskoj prirodi. Od smrti moga oca zvanične odnose nisam imala ni sa jednom kulturnom institucijom, pa ni sa SANU.

Možda je već opštemesto da je celokupno književnodelo Dobrice Ćosića ostalo usenci politike, a pre svega političkih tumačenja njegove literature.Da li, ne samo kao njegovaćerka već i kao istoričarkaknjiževnosti, smatrate da je topogrešna ili makar pojednostavljenateza? Kakva je danas, povama, slika o Dobrici Ćosiću, igde mu je mesto u srpskojknjiževnosti?

- Moj otac nije jedini pisac srpske književnosti čije delo prekrivaju stereotipne, uprošćavajuće senke. Posebno vlada stereotip da politički angažman ugrožava poetičko, estetsko biće književnosti. Po mom mišljenju politički angažman pisca i njegovo delo nisu apriorno u suprotstavljenom odnosu. Spadam u one čitaoce koji tragaju za ideološkom pozicijom pisca, naravno u najširem značenju te reči kao univerzalnog idejnog modela u njegovom delu. Živeći sa Dobricom Ćosićem, bila sam svedok mnogo većeg uvažavanja njegovog književnog dela nego omalovažavanja. Mene to, naravno, ne samo da ne pogadja nego smatram da to nikada nije bilo estetičko već isključivo ideološko pitanje koje po sebi i ne zaslužuje pažnju.

Velika Drenova nezauzima mesto samo kao večita istalna inspiracija u delimaDobrice Ćosića, već i u njegovom,pa i vašem životu. Imate li idalje ličnu i porodičnu vezu saVelikom Drenovom? Vidite li,ako idete tamo i dalje, nešto štoi dalje liči na onaj svet iz odrastanjaDobrice Ćosića?

- Ne slažem se da je Velika Drenova bila večita i stalna inspiracija u delima Dobrice Ćosića. On ne piše o Drenovi, nego o Prerovu koje je imaginarno mesto, kao i svi likovi u romanima mog oca. Moj otac ne spada u tzv. zavičajne pisce (tipičan zavičajan pisac je recimo Branko Ćopić). Od svih članova domaćinstva možda sam ja najviše volela Veliku Drenovu. Danas se to selo mnogo razlikuje od sela iz mog detinjstva. Moja braća od stričeva su vredni i imućni seljaci, sestre učiteljice, medicinske sestre. Njihova deca pozavršavala su ozbiljne fakultete. Kad sam bila devojčica, otac me je tendenciozno barem svake druge godine slao u Drenovu “na zavičajni kurs“. Moj sin je bliži zavičaju od ćerke. Valjda zato što voli svadbe, proslave, “ispraćaje“, “krštenja“, braću Drenovce, takozvani moravski narod...

Kada smo kod odrastanja,čudan je, pa i čudesan tajodnos Dobrice sa njegovim ocem,koji nije odobravao njegovodlazak u partizane. I rečenica:“Ova vaša vlast, Dobrice, to sukola kojima je srčenica napred.Naopako se kotrljaju.“ Da li jeDobrica uvideo da je Žika Ćosićbio u pravu?

- Valjda jeste. Moj deda Žika je bio čudesan čovek. Zarobljeništvo u Prvom svetskom ratu je proveo na imanju nekog Nemca, govorio je nemački i u stvari na Žikinski način bio germanofil. Moj deda i otac nisu vodili ideološke rasprave. Čuvena je dedina rečenica “Ti nisi kriv što si živ“, koja je ušla u porodični žargon. Smatrao je da očevi treba da slede svoje sinove, a to načelo je načelo i najpozitivnijih očeva u Dobričinim romanima – Vukašina Katića i Adama Katića.

Ostavili ste i deo ukojem Dobrica Ćosić na nekinačin brani agitprop, u kojem jeradio posle rata, onaj agitpropMitre Mitrović. U tom delu onpriča o širenju kulture i prosveteu zaostaloj Srbiji. Čini li vam seda je on i tu išao kontra rečnestruje, kontra naše potrebe dagovorimo i mislimo za sebe dasmo pametniji i prosvećeniji negošto jesmo?

- Ne znam mnogo o agitpropu, osim iz omladinskih novina tog doba koje su me oduševljavale izvanrednim fotografijama, prelepim snažnim devojkama i mladićima, naivnim ljubavnim početničkim stihovima, revnosnim izveštajima o opismenjenim omladinkama i omladincima, večerima održanim sa javnim čitanjem romana i diskusijama o pročitanom. Naravno moralo je tu biti i mnogo zaglupljujuće ideologije. Medjutim u posleratnoj Jugoslaviji, dominantno seljačkoj zemlji, agitprop je bio mnogo više koristan nego štetan. U agitpropu vidim nastavak utemeljene prosvetiteljske misije kulturnog delovanja. Mnogi naši veliki glumci, režiseri, operski pevači prolazili su kroz improvizovane umetničke škole i nisu se toga stideli.

U svetlu njegoveknjiževne i političke sudbine, ali ione rečenice o tome da postojatiznači delati, a da delati znači bitiopredeljen, kako vama danas,godine 2022, zvuči rečenicaDobrice Ćosića: “Opet će ljudizaželeti slobodu po svaku cenu,kako smo je želeli mi srpski partizani.Svagda će ljudi za svojuveru biti spremni da ginu. A usvakoj veri i nadi, biće i velikihzabluda“? Da li bi se DobricaĆosić i danas opredeljivao, čak iu korist sopstvene štete?

- Naravno. Dobrica bi se uvek opredeljivao za slobodu, pravdu, posebno slobodu govora i javnog delanja, uprkos zabludama. Nije postojao čovek u celoj tadašnjoj Jugoslaviji koji mu se obratio za pomoć ili zaštitu, a da ga je on odbio. O svim tim njegovim delanjima ostali su zapisi i stotine pisama.

Opredeljivali su se iKatići i Dačići, junaci njegove,kako je i sam naziva, “sudbonosne“knjige “Koreni“. To je,zapravo, opisani zametak sukobapatrijarhalne i evropske Srbije,gradjanske demokratije i one“anahrone hajdučke“. Koja jepobedila, ako je ijedna, u delimaDobrice Ćosića, a koja u njegovimrazmišljanjima?

- Odnos sukoba patrijarhalne i evropske Srbije ne smatram toliko zaoštrenim. čini mi se da je taj sukob moj otac kroz romane ublažavao i istovremeno usložavao. Ja to posmatram manje isključivo. Ne mislim da su nam Deobe sudbina. Seobe – očigledno da.

Dotakli ste se u razgovorimai teme došljaštva, naprimeru Vukašina Katića,“čoveka svetske kulture, urbanecivilizacije, evropskih vidika.“Prvog junaka, eto zanimljivemisli, u srpskoj književnostikome je Beograd bio mali. Da lise Dobrica Ćosić uvek osećaopomalo kao došljak, u Beogradui u “tudjem veku“? I kakotumačite njegovu misao da jedošljaštvo “egzistencijalna odrednicasrpskog kolektivnog bića“?

- Svako ko je bilo odakle došao po definiciji je došljak. Kad sam to pitanje postavila ocu i on mi odgovorio da u sebi nije imao osećanje došljaštva, shvatila sam da je on došljaštvo odbacio pod pritiskom autentičnog pripadanja gradu koji je istog trena zavoleo... U Beogradu je živeo celog života, promenio nekoliko adresa, bio izuzetno posvećen njegovom kulturnom razvoju – osnovao je NIN, Beogradsko dramsko pozorište, Atelje 212, Muzej savremene umetnosti, družio se sa starim i novim Beogradjanima. Posle Drugog svetskog rata došljaštvo je imalo sasvim drugi smisao nego izmedju dva svetska rata, da ne govorim o vremenu posle devedesetih godina.

U knjizi “Vreme saocem“ nailazimo i na jednoupečatljivo istorijsko svedočanstvo,onaj predgovor za “Bajku“,koji na koncu nije bio objavljenu BIGZ-ovom izdanju 1984.Ćosić piše o razočaranju u petui šestu deceniju 20. stoleća, ali io razočaranju u Jugoslaviju.“Nas je razastrala nacionalna,jugoslovenska taština. Naš skorojevićski mentalitet postajao jesvetsko-skorojevićski. Tito ga jespektakularno oličavao osvemu.“ Šta vam je DobricaĆosić govorio o Jugoslaviji, da lije video, posebno tih smutnihdevedesetih, i dalje njene dobrestrane?

- Živeli smo u toj zemlji, voleli je, ali od najranijeg detinjstva slušala sam veoma kritičke stavove od svog oca, u to vreme čak zabranjivane i kažnjavane od strane vlasti, i imali kritički odnos po mnogim pitanjima. Moj otac je o tome pisao u svojoj publicistici, esejistici. Smutne “devedesete“ o kojima govorite je bio kraj, ništa se više nije moglo ni htelo popraviti...

Tu je, naravno,neizbežna epizoda “Galeb“, gdeĆosić vidi Tita kao brionskog iboljševičkog monarha. Još zanimljivije– pravo sa “Galeba“ ideu Dahau. Da li vam je otac, semonoga što je napisao, pričao o“Galebu“ i svojim ličnim dilemamai porušenim idealima?

- Moj otac nije sa mnom razgovarao o “Galebu“. Bila je to zaista ozbiljna tema što će se videti i iz drugih beležaka o Josipu Brozu Titu. Iskrena da budem, u našoj kući su svi Dobričini prijatelji, i on (naravno) non-stop komentarisali monarhistički imidž Josipa i Jovanke Broz. Očekivala sam da će 21. vek biti prepun njihovih kritičkih knjiga. Ne znam zašto se to nije dogodilo. Da su te knjige napisane, mnogo drugačije bi se tumačile i pedesete, i šezdesete, i sedamdesete i osamdesete godine. Moj otac je o Titu i titoizmu mnogo pisao, do smrti se bavio tom zaista velikom istorijskom ličnošću i verovatno ću jednog dana prirediti gomile tih zapisa.

Vi ćete na jednommestu primetiti da kod DobriceĆosića nije bilo “preloma“. Da jeevolucija njegovih uverenja bilaprirodna, bez velikih drama?

- Kad kažem da kod mog oca nije bilo preloma, ja zapravo želim da kažem da se ON nije prelomio, i to zato što po biću jeste bio grešnik i otpadnik, ali ne i ideološki čovek. Evolucija njegovih uverenja bila je postepena, prirodna, logički je proizilazila iz njegove pameti, životnog iskustva, obrazovanja, prirode njegovog karaktera. Da ponovim: prelom se dešava u ideološkom čoveku, a takvih prijatelja je moj otac imao i razumeo je tu pojavu koja nije bila retka u njegovom dobu.

Medju toliko objavljenihdela Dobrice Ćosića,pažnju i dalje privlači jedno –neobjavljeno. To je “Integralniroman“. Sveske sa tekstom“Integralnog romana“, u kojimaje bilo i razgovora sa Titom,Kardeljom i drugima, ukrala jeĆosiću policija sa nalogomStaneta Dolanca, u Primoštenu,iz kuće Jovana Raškovića. Kadabiste mogli, da li biste danasvoleli da dodjete do tih svezaka?Šta mislite, šta biste u njimanašli?

- Čini mi se da je fakticitet oko kradje tih svezaka sa “Integralnim romanom“ bio nešto drugačiji. Pred odlazak u Primošten kod Jovana Raškovića, on je sa sigurnog mesta u stanu Voje i Olivere Djurić, sveske ofrlje smestio pod tepih u našoj dnevnoj sobi, pa je, dakle, krivica njegova.

“Integralni roman“ zanimljiv je s jedne strane kao nedovršena i nestala poetička forma, a s druge zbog beležaka političkog sadržaja koje su ostale u tim sveskama.

Mislim da je moj otac objasnio tu formu koja ga je fascinirala i koja je pre svega bila poetička kategorija. Ona se može rekonstruisati preko heterogenog karaktera sadržaja njegovih dnevničkih beležaka. U razgovoru o romanu “Vreme vlasti“, tj. u mom prepričavanju beležaka za taj roman, iščitava se ta mešavina dnevnih dogadjaja, političkih zbivanja, stvarnih ličnosti, imaginarnih i pre svega ličnosti autora, stvarnog Dobrice Ćosića, koji komunicira sa svojim junacima. U toj ukradenoj svesci sigurno su bile neke beleške koje su u to vreme mogle biti “opasne“. Pored “Integralnog romana“ u rukopisima mog oca nalazi se zanimljiva sveska. Mnogo je značajnija sveska “Dnevnik pisanja romana Deobe“. Taj dnevnik sam odavno priredila za štampu, ali to je štivo za teoriju književnosti, a ne za čitaoce romana Dobrice Ćosića.

Za “Vreme smrti“ vi unekom trenutku kažete da nijeantiratni roman do kraja. Na toDobrica odgovara da je kraj onaladja, srpska ladja, koja plovi uneizvesnost. Koliku vrednost imanovo iščitavanje “Vremenasmrti“ danas?

- Takva kvalifikacija romana “Vreme smrti“ je mala provokacija, aluzija na priznanje da nije napisao Petu knjigu u kojoj je želeo da pomiri ratne pobednike Srbe sa poraženim Austrougarima. Srbi su sa sobom vodili 30.000–50.000 Hrvata, Muslimana, Austrijanaca i oni su kao ratni neprijatelji postali ratna braća pred zajedničkom smrću koja ih je zatirala u Albaniji. Tom istinom moj otac je želeo da relativiš e i dovede u pitanje nacionalne i političke motive njihovog medjusobnog ubijanja. Šteta što to nije stigao, ili nije imao romaneskne snage da napiše. Kad me pitate kakav smisao ima čitanje romana “Vreme smrti“ danas, citiraću svog oca: “Koncepcijski ’Vreme smrti’ je i polemički roman i sa monarhističkom i sa komunističkom ideologijom. Taj ‘Veliki rat Srbije’, ja razumem kao egzistencijalnu tragiku. Srbija je tada više mogla no što je mogla. Ona je u tom istorijskom zbivanju prekoračila onu ’božansku granicu’ koja je bila osnova antičke tragedije. Srbija je izašla iz rata kao ratni pobednik koji nije imao snagu da za mira sačuva svoju preskupu ratnu pobedu. Srbija se svojom pobedom u Prvom svetskom ratu egzistencijalno i istorijski porazila visinom svojih žrtava (...) Zašto se ’Vreme smrti’ završava ukrcavanjem u ladju ostatka vojske i ta ladja upućuje u magleni horizont, morski. Zašto se ‘Vreme smrti’ ne završava trijumfom na Solunskom frontu i pobedničkim povratkom preostale srpske vojske u Srbiju, nego ladjom koja plovi u neizvesnost? Time je, valjda, ubedljivo iskazana moja filozofija nacionalne istorije. Ja ratnu pobedu Srbije nisam video kao nacionalnu pobedu; video sam je kao nacionalnu tragediju.“

U razgovoru o tomromanu pitate oca kako biizgledala novija srpska istorijada je na mestu Nikole Pašića bioVukašin Katić. Kako ste doživelinjegov odgovor na to pitanje?

- Uloga Vukašina Katića, koji je kao vrsta političara možda najbliži mom ocu, nažalost se ne bi razlikovala mnogo od političke sudbine mog oca. Ne verujem da se prave istine otkrivaju kroz odnose šta bi bilo kad bi bilo.

A kako bi, kada smoveć u vodama alternativneprošlosti, izgledala novija srpskaistorija da je Dobrica Ćosić istrajaona mestu predsednika?

- Na ovo pitanje zaista ne mogu da odgovorim ni kao gradjanin, ni kao potomak. Zahvaljujem Bogu što je trajalo kratko. Ni danas ne mogu da razumem kako se dogodilo da prihvati dužnost za koju nije bio spreman i pored toga kao ulog sasvim svesno založi svoje celokupno književno delo, “život za roman“ i sve svoje najbliže toliko naljuti.

Vi ste se, baš kao i vašamajka, protivili tome da onaktivno uzme učešća u politici,posebno imajući u vidu da jetada izašlo “Vreme zla“, saogromnim tiražem, sa užimizborom za Nobelovu nagradu zaknjiževnost. Navodite da steimali poremećeni odnos sa ocemtada, koji sam priznaje da jepreuzeo “samoubilačku funkciju“.Kako danas vidite taj periodu životu svog oca, koji vam tadazamera da ste “prestrogi“?

- Već sam vam, čini mi se, odgovorila.

“Mene hrane i branemoji čitaoci, ja sam opstao kaočovek i pisac u Titovoj despotiji.Nisam bio uhapšen i na robijisamo zato što je Tito uvažavaoodnos čitalaca prema meni“, govorivam Dobrica. Tada ste gapitali da li mu je taj narod čitalacajoš uvek veran. A šta bistedanas vi rekli?

- Mislim da je takvo tumačenje mog oca tačno. Danas ne možemo da zamislimo koliko je bio popularan upravo kao pisac.

Ćosić često kritikujesvoj, srpski narod, mada mupriznaje da je “patnja proželanašu kolektivnu dušu“, i zapisuje“Mi smo narod – Jov“. Zbogčega je Dobrica Ćosić patio?

- Možda najviše zbog toga što ga ponekad nisu razumeli čak ni ljudi koje je voleo i poštovao.

Vaš rukopis dragocen jei zbog tih gotovo usputnih rečenicakoje nam daju uvid u navikejednog velikog pisca. Tu je, recimo,ona da je Dobrica Ćosićmnogo razmišljao o prvoj i poslednjojrečenici u svakom svomromanu. Pa, koja bi bila poslednjarečenica koju biste vi napisali uovom intervjuu o svom ocu?

- Mnogo mi nedostaje!

Razgovarao Marko Prelević
Izvor: Nedeljnik