ZATO ŠTO SMO SRBI

Mila Filipović
04.03.2021

Film “Dara iz Jasenovca“ otvorio je pitanja, uskovitlao strasti, zavadio istoričare, podelio filmske umetnike, ali i ostavio poruku sa zrakom nade – da zla više ne bude

Dara iz Jasenovca

Ni vičnijima od mene, koja sam samo i isključivo pasionirani gledalac filmova, nije pošlo za rukom da napišu filmsku kritiku filma Predraga Gage Antonijevića “Dara iz Jasenovca“, koji je premijerno prikazan u američkim bioskopima, a potom i na RTS za široku javnost u Srbiji. Srpski kandidat za Oskara najpre je postao povod za huškačke kritike zbog navodne propagande, kojom film, po mišljenju holivudskih propagandista obiluje, a potom i odluku Akademije da ne udje u uži izbor za najbolji strani film. Kako saznajemo, film je i dalje u trci za Oskaraza najbolji film 2020., iako niko u zdravoj pameti ne može da veruje da će Filmska akademija o filmu razgovarati sa njegove umetnič ke strane i dostignuća.

Na film se pucalo iz svih oružja još pre nego što je vidjen, ocrnjen je kao propaganda protiv hrvatskog naroda, mnogima nije bilo jasno zašto je snimljen i predstavljen sada, zašto pod pokroviteljstvom srpske države, zašto sa takvom pričom. I kao i u mnogim drugim situacijama, pucnjava iz oružja drugih bila je očekivana, za njih često imamo i opravdanje da ne znaju, ne razumeju ili ne žele da tumače, ali je najviše bolela pucnjava kojom smo se mi medjusobno ranjavali, potvrdjujući da sebi jesmo najveći neprijatelji, ne samo u ratovima i krizama, nego bogami i na filmskim platnima.

Film se pred publikom branio onako kako umetnost vekovima čini –izrazom, emocijom i porukom. Publika je iz bioskopa izlazila u suzama, na neke žive rane je bačena so, na istorijske činjenice bilo je nemoguće zažmuriti, odlična režija i gluma nisu mogle biti zanemarene, neki mladi glumci su krenuli na put do zvezda, oni koje dobro poznajemo izvanredno su se snašli u ulogama, ulazeći u likove tragičnih žrtava pokolja, ili njihovih mučitelja, pripadnika ustaškog pokreta.

Dara iz Jasenovca

"Ovo nije antihrvatski, ali jeste antiustaški film. I istina ne može biti propaganda", rekao je, izmedju ostalog, reditelj Gaga Antonijević u jednom od nebrojenih intervjua koje je posle premijere davao lokalnim i svetskim medijima, braneći film pred kontroverznim osudama da se radi o žestokoj propagandi, ali i braneći sebe, zbog odluke da film snimi uz podršku predsednika Srbije, Aleksandra Vučića i države Srbije. Branio je i scenario NataŠe Drakulić za koji je i Biljana Srbljanović rekla da ima sličnosti sa "Djecom Kozare" Arsena Diklića, po kojem je film godinama pokušavao da snimi reditelj Lordan Zafranovć. Podsećamo, Gaga Antonijević je još u junu prošle godine tužio kolegu Lordana Zafranovića zbog izjave o plagijatu i više drugih ličnih uvreda i kleveta, tako da će ova priča svoj nastavak imati i u sudu. Nema u ovom filmu ničeg što iz istorije ranije nismo znali, ali je vredan zbog priče o stradanju običnih, malih ljudi, kroz čiju tragediju smo spoznali svu tragediju i istorijski egzodus srpskog naroda pred nečovečnošću. Gaga Antonijević je napravio univerzalnu priču o zlu, priču koja je neophodna kao motiv da se ovakvi momenti istorije nikada i nigde više na svetu ne ponove.

Mnogi koji se hvataju analitike na svim medijima i meridijanima zameraju mu što je u filmu previše krvi i patnje, drugi mu pak, poput Vojislava Šešelja, zameraju upravo nedostatak krvi – on je zažalio što država Srbija nije dala još više para, kako bi se snimilo nekoliko masovnih scena klanja i vadjenja očiju nedužnim ljudima, a poetika filma je upravo tamo gde je rediteljski postupak i odlučio – ima li veće i strašnije scene zločina i neljudskosti od one u kojoj ustaški koljač jednom rukom drži jabuku, a drugom kolje i lagano uklanja krv sa sopstvenog lica, izmedju zalogaja.

Svako ko filmu “Dara iz Jasenovca“ zamera autentičnost, dokumentarnost i srpsku propagandu, trebalo bi da razume da reditelj nije pravio dokumentarni, nego dugometražni igrani film, koji se dotakao odredjenih ljudi i situacija, govoreći o istorijskom dogadjaju, tek da nam osveži pamćenje, podseti na fašizam i ustaštvo, i zavapi da se nikada više ne ponove. Reditelj najavljuje i TV seriju, opravdavajući odluku da se film već u februaru širokoj publici prikaže na RTS-u, svestan da neće imati bioskopski život. U seriji će se dotaći i poslednjeg egzodusa Srba u epizodi “Oluja“.

Logor Jasenovac nedavno je posetio i novoizabrani patrijarh srpski Porfirije, koji je, citirajući apostola Pavla da je od jedne krvi Bog stvorio sve narode, rekao da su se oni ljudi koji su ovde učinili najmonstruoznija zla nad nedužnima ispisali iz svakog naroda.

“Oni su se upisali u neljude, ne pripadaju rečima apostola Pavla da je svakom narodu odredjeno mesto i vreme da boravi kako bi našao Boga”, naveo je patrijarh.

O filmu “Dara iz Jasenovca“ govoriće se još dugo, i zbog izvrsne glume onih koji u njemu igraju, kao i zbog odluke hrvatskih glumaca da u njemu ne igraju. Poredjenja radi, podsećam vas da filmu “Quo Vadis Aida“ glavne uloge tumače srpski glumci, a film govori o zločinima u Srebrenici.

Srbi se u raspravama nisu dotakli te teme. I ne bi trebalo da je se dotiču, radi se o umetničkim slobodama, slobodama izbora, opcija, ličnih stavova i opredeljenja. Ali, svaki put kada krenemo jedni na druge, mogli bismo da sesetimo reči koje pripisujemo patrijarhu Pavlu – “Budimo ljudi, iako smo Srbi!”

O tome bismo takodje mogli snimiti nebrojeno mnogo filmova.

Mila Filipović