ŽIVOT KAO GLAVNI JUNAK

Roman “MilaMar“ predstavljen u Užicu i Beogradu, a uskoro i u Čikagu

Roman “MilaMar“ Mile Filipović, koji je nedavno izašao u izdanju beogradskog “Znaka“, predstavljen je na promocijama u Užicu i Beogradu. Pred mnogobrojnim čitaocima o knjizi su u svečanoj Sali Gradske kuće u Užicu govorili Nada Selaković, prevodilac i novinari Petar Arbutina, književni kritičari urednik ove knjige, a u Beogradu u Kafe galeriji “Glasnik“ i Vida Ognjenović, književnica i dramaturg i doktor Slobodan Simić, psihijatar i poznati aforističar. “Veoma mi je drago što se ova knjiga pojavila, kao što mi je drago da o njoj imam prilike da govorim – rekla je Vida Ognjenović, obraćajući se prisutnima. “MilaMar“ spada u retke knjige, zato što je smela, hrabra knjiga, jer iskreno govori o ljubavi. Mi smo u ovom svetu navikli na klišee, oguglali smo na njih, a iskrena da budem, mislim da ih čitalac povremeno u književnosti i traži. U ovoj knjizi ih, na sreću, nema. Ja se ne slažem sa nekim nadobudnim kritičarima koji tvrde da je o ljubavi sve rečeno. Pa zar i o nama nije sve rečeno, i o životu, i o smrti, zar o svemu nije sve rečeno? Ali, to ne znači da ne treba pisati, i ja ne pristajem na to da pravih tema više nema. I autorka je toga svesna. Ova knjiga je zanimljiva i po tome što se ne može prepričati, jer je pisana iz velike blizine, pa bi svako prepričavanje i svako tumačenje narušilo tu svetu blizinu. Ne može se prepričati ni zbog toga što će i čitanje ove, kao i svake druge knjige, biti različito, pa bi prepričavanje pravilo neku verziju koja nije ni konačna, niti sigurna, da bismo se na nju mogli osloniti. Ova knjiga je pažljivo sklopljena, u njoj se niko ne prenemaže, u ovoj se knjizi ništa ne ulepšava i ne olakšava, ne svodi se nista na banalnost, u ovoj knjizi nema ništa falš. A to je danas u literaturi najteže postići, jer je napadnuta sa svih strana – estradom, politikom, i tehnologijom, ne znam šta joj sve još preti. Ova knjiga počinje jednom bajkom, ali ona je odlična intonacija i uvod u ovu knjigu, koja je muzički savršena, napravljena kao jedna odlična muzička kompozicija, što je veoma teško postići. Ovo jeste memoar, autobiografska knjiga, ali se autorka nije plašila toga, niti je nastojala da napravi nekakvu distancu. Pisala je otvoreno, jednostavno i punim srcem i zato se tako mora i čitati.” – rekla je Vida Ognjenović.

Petar Arbutina je govoreć i o knjizi rekao: “Ja jesam jedan od prvih čitalaca ove knjige, i zato tvrdim da je neophodno pisati o ljubavi, na ovako svojstven i specifičan način. Danas je neophodno pisati o ljubavi, kako bismo i sebe ubedili u sopstveno postojanje. Mi živimo u društvu u kome je iskrenost pomalo zaboravljena disciplina, ona više nikoga ne obavezuje, ona više nije neophodna, ona više ne oblikuje našu etičku misao. A iskrenost je, sama po sebi, i tema i suština. Najveći domet u kreativnosti i u umetnosti je emocija, koje se ponekad plašimo. Bez obzira na memoarsku dimenziju koju ova knjiga ima, važno je zapaziti i imaginativni deo, uz sve ono dobro i loše što pamtimo. Ovo je knjiga o životu, koji nas iznenadjuje, knjiga koja nas podseća na veličinu ljubavi, koja se meri snagom i mogućnošću žrtvovanja za nekoga drugog. Jedino tada ljubav vredi i ima smisla. Ovo je dobra priča, pojednostavljena, ali ne i banalna. Jer, Mila Filipović je, to moram reći, krvavi čitalac, i ona je u toj svojoj lektiri, u ono mesto je pročitala, tragala za najboljom formom ovog romana, svesna da blok ove svoje priče mora graditi u jednoj zanimljivoj formi, koriste se najiskrenijim osećanjima. Ovo nije posle podnevna razbibriga, jer će vas ova priča pomeriti, stoje svakako mera uspešnosti jedne knjige. U vašem iskustvu će posle čitanja ove knjige biti još jedan pogled, još jedan diskurs, kroz koji ćete posmatrati ovaj svet. Ne možete dosegnuti nekakve duhovne prostore i vratiti se iz njih, kao da se ništa nije desilo. Ovo je autentično delo, nastalo od zanimljive životne priče, koja je u isto vreme i univerzalna književna paradigma. Mila Filipović ima izuzetnu veštinu, kojom je dogradila svoju priču imanginativnim sferama. Odlučila se za ispovedanje lične iskrenosti. Bez obzira koliko ovaj narativ jeste linearno izgradjen, ona je vrlo pažljiv pisac kada gradi formu. To nije nimalo slučajno. Ta izmeštenost u drugo i ponovno vraćanje je u ovom slučaju vrlo važna, povezana sa izuzetnom umesnošću. Tako je bilo i sa njenim prvim romanom, epistolarnom pričom u koncentričnim krugovima emocija, dogadjaja, uzburkanih života. Tako je i ovde, pa s pravom mogu reći da je i ovo roman koncentričnih krugova dešavanja, pitanja i traženja odgovarajuć ih odgovora.”

Slobodan Simić, poznati psihijatar i aforističar je, predstavjajuć i Milu Filipović, kako je on zove, svog saborca, podsetio na godine kada su zajedno počinjali stvaralačke karijere, u tada jedinom nezavisnom omladinskom listu “11:59“, radeći na izmisljenom intervjuu o Džonu Selakoviću koji je bio kao imaginarni američki san i do srži uzburkao tadašnju učmalu javnost, i već tada mladim stvaraocima otkrio svu moć pisane reči. “Ja sam odavno počeo da delim ljude na saborce i one druge, a Mila je moj dugogodišnji saborac u bitkama u Srbiji. Počinjali smo davnih osamdesetih, nas četvoro omladinaca, a postali smo najpoznatiji po čuvenoj novinarskoj prevari iz stare Jugoslavije, jer smo objavili izmišljeni intervju sa Džonom Selakovićem, koji dolazi u Srbiju da osnuje sveameričku stranku, čiji je glavni deo programa da se Jugoslavija pripoji Americi. Bob Dilan i Tina Tarner će pevati na uzičkom trgu, biće tu najveći hamburger na svetu, igraće zečice iz Plejboja. Bila je to lagana, skoro beznačajna omladinska šala, ali problem nastaje onda kada dopisnici beogradskih novina iz Užica počnu da prenose tu bezazlenu novinarsku šalu kao istiniti intervju, a jedan od njih je čak bio toliko agilan da je objavio naš intervju kao svoj. I nastane haos! U Užicu su svi poverovali, cela Jugoslavija je brujala o tome, mi smo čak objavili i dvojezičnu pristupnicu za stranku, ljudi su ih popunjavali i slali… na kraju je nacionalni Dnevnik 2 morao da objavi vest da je Džon Selaković izmišljena ličnost, kako bi haos bio zaustavljen. Naš časopis je, naravno, zabranjen, izdali smo još samo jedan broj, u kome smo objavili novi intervju sa Džonom Selakovićem, da objasnimo zašto je on nastao. I tu Džon Selaković iz prvog lica objašnjava koliko smo naivni i lakoverni i kako lako nasedamo na priče iz novina. Treba li praviti poredjenje sa današnjim vremenom. Kasnije je Mila Filipović bila glavni i odgovorni urednik Radio Užica, koji je tada imao zvezdane trenutke. Pozvala me je da radimo emisiju “Uz vetar“, uz žešću satiru. Posle jednog ozibljnog skeča emisija je skinuta sa programa, Mila je trpela pritiske koliko je mogla, ali u jednom trenutku se više nije moglo istrpeti. Bilo je to nenormalno vreme. I iz te Srbije je Mila otišla, i pridružila se reci odlivenih mozgova. Mi ne pominjemo mnogo vrhunske intelektualce koji su napustili našu zemlju. Kamo sreće da je ostala ovde, imali bismo pravu reprezentaciju. Ona i danas piše kolumne za “Užičku nedelju“ (nastala na korenima “11:59“), koje su vrhunska veština velikog majstora novinarstva, i zato sam ponosan što je moj saborac.

I tako mene moj saborac zamoli da pročitam i govorim o njenoj novoj knjizi. A, mene kad saborac moli, ja idem i u vatru i u vodu, pa ako treba, i knjigu da čitam! Pomislim, evo je još jedna, voditeljka piše roman, pomislim ja, evo opet voditeljske književnosti, uhvatim se za glavu, ne znajući sa čime ću da se suočim. Pomislih, eto i moju Milu uhvati taj virus, pa “MilaMar“, mila majko, sad sam gotov, pomislih ja kao profesionalni skeptik. Uzmem knjigu, lepa korica, a vuče na ljubavni roman. Ja dam svakoj knjizi 10 strana. I prava sreća, priča je ovde počela na pravom mestu. I da ne dužim – hvala Mili što sam ovu knjigu morao da čitam. Ja sam sa ovom knjigom imao zen. Ova knjiga me je poptuno zakovala, kao da sam bio u 3D filmu, kao da sam ja u svemu ovome učestvovao. Dugo nisam pročitao bolju knjigu od ove, jer su u njoj sve stvari koje su bitne u životu – ljubav i smrt tako dobro razradjeni, da čovek zaista vidi ljubav, sreću, nesreću, radost, žalost. I to na vrlo moćan način. “MilaMar“ zvuči nežno i nevino, a ustvari je vrlo žestoka i neophodna. Malo je neophodnih knjiga, a ova je jedna od njih. Moguće da je meni posebno godila i zbog mog uzrasta, jer se u njoj nalaze važne teme zrelog doba, ali i esecijalnog života. Neko je rekao – umetnik nije bitan, bitno je delo. I to je ovde slučaj. Isključivo je bitno kako si preneo emociju rečima, a u “MilaMar“ je to uradjeno skoro savršeno.“

Promocija romana “MilaMar“ biće održana u subotu 16. novembra u “Ice House Gallery“, 609 South Boulevard u Evanstonu sa početkom u 2:00 popodne, a govoriće professor doktor Jelena Banković, novinar Milka Kovačević, doktor Vojin Drenovac, slikarka Maureen Sharkey i autorka Mila Filipović.