Sjedinjene Američke Države decenijama su sebe predstavljale kao „zemlju mogućnosti”, utočište za progonjene, gladne i obespravljene. Od evropskih doseljenika 19. veka, preko azijskih i latino migracija, do savremenih izbegličkih talasa, imigracija nije bila sporedna pojava američke istorije — ona je bila njen temelj.
Ipak, danas se položaj imigranata u Americi nalazi u središtu dubokog društvenog i političkog sukoba, u kojem se sudaraju ideali na kojima je zemlja nastala i strahovi savremenog doba.
Američki pisac i nobelovac Džon Stajnbek jednom je zapisao:
„Naša istorija je istorija ljudi koji su došli spolja, sa snovima većim od straha.”
Danas se, međutim, čini da je strah često glasniji od snova.
Imigranti su kroz istoriju SAD bili i slavljenici i žrtveni jarci. U trenucima ekonomskog rasta smatrani su pokretačkom snagom, a u krizama označavani kao pretnja.
Ovaj obrazac ponavlja se i danas, u vreme pojačanih migracija iz Latinske Amerike, Azije i ratom pogođenih regiona sveta.
Jedan od najcitiranijih glasova u odbrani imigracije bio je Albert Ajnštajn, sam imigrant i izbeglica od nacizma, koji je rekao:
„Amerika mi je dala slobodu i priliku da mislim. Bez te slobode, moj rad ne bi bio moguć.”
Njegove reči danas odzvanjaju snažnije nego ikad, u zemlji u kojoj se naučnici, profesori i studenti stranog porekla sve češće suočavaju sa birokratskim i političkim barijerama.
Umetnici su takođe često podsećali na stvarnu prirodu Amerike. Glumac i reditelj Čarli Čaplin, i sam imigrant, govorio je:
„Granice su ljudski izum. Humanost nema granice.”
U savremenoj Americi, međutim, granice su postale ne samo fizičke, već i simbolične — granice pripadnosti, prihvatanja i prava.
Posebno snažan glas dolazi iz obrazovnog sistema. Poslednjih godina, brojne državne škole i školski okruzi u SAD izdavali su saopštenja u kojima naglašavaju da su „škole sigurna mesta za svu decu, bez obzira na imigracioni status”.
Nastavnici i direktori upozoravaju da strah od deportacije utiče na psihološko stanje dece, njihovu uspešnost i integraciju.
U nekim saveznim državama, škole su otvoreno stale u zaštitu porodica imigranata, suprotstavljajući se restriktivnim politikama.
Paralelno sa institucionalnim reakcijama, razvija se i snažan građanski pokret. Organizacije za ljudska prava, verske zajednice, sindikati i lokalne inicijative širom Amerike pružaju pravnu pomoć, sklonište i javnu podršku imigrantima.
U gradovima poput Njujorka, Čikaga i San Franciska, ideja „gradova utočišta” postala je simbol otpora politikama isključivanja.
Neizostavan je i glas starosedelačkih naroda — američkih Indijanaca — koji često ironično, ali bolno podsećaju na istorijski paradoks.
U zajedničkim saopštenjima više plemenskih saveta isticano je da su upravo oni „narodi koji nikada nisu prešli granicu, ali je granica prešla preko njih”.
Njihova poruka u savremenoj debati o imigraciji glasi: pitanja pripadnosti i prava ne mogu se posmatrati bez suočavanja sa kolonijalnom prošlošću Amerike.
Poznata američka spisateljica Toni Morison upozoravala je:
„Definisati Amerikanca tako da neko mora biti isključen, uvek vodi u moralni poraz.”
Ta misao danas se često citira u akademskim i aktivističkim krugovima kao upozorenje da demokratija ne slabi zbog dolaska novih ljudi, već zbog sužavanja prostora slobode.
Kritičari restriktivne imigracione politike ističu da se iza retorike bezbednosti često krije politički oportunizam.
Imigranti, naročito oni bez dokumenata, postaju laka meta u kampanjama koje nude jednostavne odgovore na složene društvene probleme.
Pri tome se zanemaruje činjenica da su imigranti duboko utkani u američku ekonomiju — od poljoprivrede i građevine, do zdravstva, nauke i tehnologije.
Današnja Amerika stoji pred izborom koji prevazilazi pitanje granica.
To je izbor između zatvaranja i obnove sopstvenog identiteta.
Kako je glumica Meril Strip jednom rekla:
„Ako iz Amerike izbacite sve imigrante, ne ostaje vam ništa osim Indijanaca.”
Upravo u toj rečenici sadržana je suština savremene dileme.
Imigracija nije pretnja američkom društvu — ona je njegov početak, njegova snaga i njegovo ogledalo.
Način na koji se Amerika danas odnosi prema imigrantima govori manje o njima, a više o tome kakva je država Amerika i kakva želi da bude sutra.
Slavica Petrović