Stalna saradnica, Mila Filipoivć
U Čikagu će uskoro biti prikazan igrani film “Sunce nikad više”, mladog autora Davida Jovanovića, koji na zanimljiv način govori o nekim ključnim problemima našeg društva, u kome je realno često surova realnost, od koje se mora, ali često ne može pobeći. Za reditelja Davida Jovanovića ovaj film je veoma važan projekat – uz lične uspomene, stvarne događaje, ali i propušten kroz prizmu aktuelnih dešavanja u Srbiji, na najbolji način pokazuje kako umetnost može biti lakmus promena.
Inspiracija za naslov filma došla je od Dejvida Linča, a film je inspiraciju našao baš u ovoj Srbiji.
Kako je taj kreativni proces izgledao za Vas?
„Inspirisala me je Linčova pesma Balada o Holisu Braunu, po tekstu Boba Dilana, o jednom toliko nadrealno surovom svetu u kojem je protagonista primoran da ubije celu svoju porodicu iz milosrđa. Želeo sam da pravim taj surovi svet i počeo da pišem film. Tokom pisanja otišao sam u Bosnu, u rudničko selo Marićka, gde je tada živela moja baba, kako bih sa svojim scenaristom i najboljim drugom snimio kratki dokumentarni film za ispit. Nakon nekoliko dana shvatili smo da je sve ono što je u pesmi nadrealno surovo, u rudničkom mestu realnost.
Tako je naš izmišljeni svet postao rudničko selo. U oba slučaja vode su crne i zagađene, ljudi bolesni, u pesmi zavijaju kojoti, a u rudničkom selu vrište šakali.“
Film je prikazan na prestižnom Festivalu u Talinu, videli su ga Beograđani. Kako on korespondira sa publikom u ovom trenutku?
„Iznenađujuće, ali ljudi svuda reaguju isto. Pre svega, vidno su potreseni. Najvažnije mi je, pak, što je publika u Boru, gde je film i snimljen, rekla da je film pogodio suštinu problema – odgovornost i brigu o ljudima. Festivali su nam naravno važni, a za film koji nema nikakav budžet za marketing, od presudnog su značaja.“
Vaš autorski pečat je oplemenjen veštinom dokumentarnog filma, ali i stilizacijom zanimljivog mladog autora. Kako Vi pronalazite tu najbolju ravnotežu između dokumenta i fikcije, i koji Vam je segment draži u stvaranju filmova?
„Svet u kojem smo snimali i o kojem smo pravili film nalazi se na granici između realnosti i fikcije. Kada odete u rudničko selo, shvatićete da ono ni po čemu ne liči na realnost kakvu poznajete. Svakodnevne borbe i problemi, prizori i zvuci deluju nadrealno, a ipak su stvarni. Što se tiče omiljenog segmenta, zaista ga nemam – volim da kreiram nove, izmišljene svetove, ali sam sve vreme otvoren za ono što se dešava oko mene, bilo u pripremama ili na samom setu.“
U filmu igraju poznati glumci, ali su važni i meštani oko rudnika. Kako biste opisali tu saradnju sa jednima i sa drugima?
„U sceni na groblju otac kopa raku – njenu nam je zasnimanje iskopao Ljubiša, lokalni grobar, jutro pre nego što smo stigli. Bio je identično obučen kao otac u filmu, pa sam ga zamolio da učestvuje u sceni. Ni po čemu ne biste zaključili da je jedan vrsni glumac, a drugi grobar. Kada je u scenu ušao pop, Ljubiša ga je spontano pitao: ‘Pope, jeste doručkovali?’ – baš kao što bi grobar pitao sveštenika rano ujutru na groblju. Taj spoj naturščika i glumaca bio je od suštinskog značaja za film. Meštani nisu samo igrali u filmu – iza kamere su orali, kopali, rušili, gradili, kuvali i vozili. Nesvesno učestvovali su i u svim drugim aspektima filma. Njihove priče i običaji na kraju su postali veliki deo filma. Način govora, ponašanja, odnos prema rudniku i jednih prema drugima bili su najveća inspiracija i nama i glumcima, dok su njihova garderoba, kuće, arhitektura, dekoracija domova, muzika koju slušaju i pesme koje pevaju dodatno oblikovali svet filma.“
Uskoro ćete u Kanadu i Ameriku. Kako očekujete susret sa ovdašnjom publikom?
„Studentski protesti uživaju veliku podršku naše dijaspore, što predstavlja značajno ohrabrenje za nastavak borbe. Verujem da ovaj film, na svoj način, makar i malo doprinosi toj borbi. Studentska četiri zahteva su jasna, ali problemi su daleko brojniji. Neodgovornost rudnika prema ljudima i prirodi je veliki problem, prisutan u mestima poput Krivelja i Bora već čitav vek. U Srbiji je previše takvih mesta. Nadam se da će ovaj film približiti surovost života tih ljudi i dodatno motivisati na podršku i solidarnost sa sadašnjom borbom.“
Na čemu trenutno radite, koliko je teško pronaći sredstva za dobre projekte i izboriti se sa masovnom produkcijom u Srbiji?
„Pišem SF road trip film i pripremam jedan dokumentarni film. Srbija nema kulturnu politiku, što je suštinski problem. Novac, koji je izuzetno ograničen, skoro pa isključivo se dodeljuje po stranačkim linijama, a tek ponekad ‘veliki novac’ dobiju nezavisni autori. Promene su neophodne na svim poljima.“
Sredstva od prikazivanja filma u Čikagu biće upućena studentima Fakulteta dramskih umetnosti u Srbiji, koji se mesecima zalažu za sistematsku promenu sistema i poretka. Vi ste nedavno završili Akademiju. Kako gledate na proteste, na koji ih način pomažete?
„Prikupljamo donacije, kupujemo suplemente, lekove, hranu, šatore, vreće za spavanje – sve što je potrebno – i redovno idemo na proteste. Trenutno se nijedan srpski film ne nalazi na repertoarima bioskopa zbog nepovoljne ekonomske situacije, ali mi putujemo po Srbiji i prikazujemo film s ciljem da približimo ovu veliku i važnu temu ljudima koji o tom surovom životu ne znaju ništa. Uskoro ćemo organizovati veliku projekciju za meštane Jadra.
Srbija se budi.
Sistemske promene ćemo čekati dugo, ali najvažnije je da se oseća novi, slobodniji duh naroda – duh koji nas sve motiviše da ostanemo ovde, jer je sunce na vidiku.“
O FILMU SUNCE NIKAD VIŠE
Vid, koga njegov sin Dule doživljava kao najvećeg heroja na svetu, duboko je uznemiren zbog ekspanzije obližnjeg rudnika koji preti njihovom domu i načinu života. Dok se Vid bori sa stvarnošću, njegove brige su uglavnom skrivene od Duleta, koji ostaje blaženo nesvestan uticaja rudnika. Umesto toga, Dule se intenzivno fokusira na očeve dobrobit i započinje iskrenu misiju da povrati očevu sreću—bilo da to uključuje smišljanje kreativnih rešenja za izgradnju plastenika, ili pregovore s Bogom. Kako ekspanzija rudnika primorava porodicu da se suoči sa neizbežnošću napuštanja doma, Vid, koji u početku ne odustaje u borbi protiv korporativnog Golijata, pronalazi utehu i snagu u maštovitom svetu svog sina. U tom procesu, Vid ne samo da se zbližava sa svojim sinom, već i uči mudrost pronalaženja svetlosti u najmračnijim vremenima.
Režija: David Jovanović
Igraju:
Svetozar Cvetković – Bog
Dušan Jović – Vid
Rastko Račić – Dule
Nataša Marković – Ada
Radovan Miljanić – Radjo
Joakim Tasić – Pop
Scenario: David Jovanović, Djordje Kosić
Producentska kuća: Pointless Films, Serbia
