“Ima nešto u toj nauci o imenima” jedan je od legendarnijih citata iz “emisije kabinetskog tipa” koju smo svojevremeno gledali na starom KCN-u. Svako malo, naleti nam neki primer u kojem možemo upotrebiti ovaj vanvremenski izraz – šta kažete, Raspadori odigrao loše za Napoli? Pa, ima nešto u toj nauci u imenima.
Kada je Dejan Milojević na leto 2021. konačno stigao u NBA – ne kao igrač, već kao trener – setio sam se upravo nauke o imenima. Jer, Dejan je potpisao za Golden Stejt Voriorse, a šta je Dejan bio nego rođeni ratnik? Štaviše, mogli ste ga mirne duše zvati Dejan R. Milojević. “Ratnik” je bilo njegovo srednje ime. Nadimak i obeležje. I ko ga je ikada gledao kako igra košarku, zna o čemu pričam.
Moj prvi susret sa Dejanom, u smislu da je on bio “dole” a ja “gore”, desio se davne 1998. FMP je rasformirao svoju vicešampionsku ekipu i rešio da se oproba sa gomilom „dečurlije”, a jedan od tih koji je doveden da popuni rupe koje su ostavili Nikola Bulatović, Nikola Jestratijević, Dejan Radonjić i Goran Bošković bio je upravo on. I ne može se reći da je njegova igra tih prvih godina – a bogami ni kasnije – bila nešto preterano lepa na oko. Ali koga je to bilo briga. Dejan Milojević je raznosio ljude.
Privilegija je bila upoznati Milojevića baš tih godina.
Visok tek nešto malo preko dva metra, a uz to jak kao kamenolom, mladić iz Padinjaka je sa lakoćom uspevao da se izbori sa starim YUBA kukama. Govorilo se da treba preživeti neke od onih terena i timova kolektivno provučenih kroz vintage filtere. Trebalo je ustvari preživeti direktan duel sa Dejanom – u najboljem slučaju, izlazili biste iz toga kao da vas je izbacila centrifuga. Davao je „sto pedeset odsto” svojih mogućnosti svako veče kad bi ga pozvali da nastupa, a kad igrate tako posvećeno, rezultati ne mogu da izostanu i to nema veze sa klišeima. To je stvarni život.
Aleksandar Džikić je Milojevića trenirao još u Beovuku, za koji je igrao pre FMP-a, i kada bi ga pitali koju je poziciju Dejan igrao on bi u šali uvek odgovarao – „šesticu”. Milojević je bio pravi košarkaški džoker – gde god bi ga trener stavio na parket, dao bi mu sve što ume u tom trenutku. I usput detonirao čoveka koji ga čuva.
Pratili smo vesti, udarali „F5” po Tviteru na profilima Vožnarovskog i Šaranije, i nadali se da će nam oni rasvetliti sumorni januarski dan. Uostalom, dosad ste shvatili da Dejan Milojević ni pred kime nije ustuknuo na parketu, ni kao igrač ni kao trener. „Sigurno će se izvući, zar ne?”
Kako su godine odmicale, Milojević je postajao sve iskusniji i proširio je svoj poenterski repertoar. A skakački? Pa, skakački je ionako bio skoro pa savršen. Iako je bio niži od većine igrača koji su ga čuvali, Dejan bi ih sa lakoćom zagradio, nadskočio, nadlaktio, nad-sve. U podgoričkoj Budućnosti, koja je na početku 21. veka finansijski izdašnim ugovorima privukla bezmalo sve što valja u jugoslovenskoj košarci, izrastao je u kompletnog igrača.
Znate kako danas, kad Nikola Jokić – najuspešniji Milojevićev učenik – ostvari neku sumanutu statistiku, pedantni Amerikanci kažu „ovo niko nije uradio još od Vilta Čemberlena”? E pa Dejan je jadranska verzija velikog Vilta. Sinonim za istorijske statistike i partije za nezaborav. Kad god neko napravi solo bravuru, ljudi se sete Milojevića. Njegov skor od 59 indeksnih poena, ostvaren u utakmici Budućnost-Refley pre ravno dvadeset leta, i dalje stoji. Njegov prosečni indeks od 30,35 poena za sezonu stajao je godinama neokrznut, dok ga prošle sezone nije srušio Luka Božić. Tri puta – i to tri puta uzastopno – je Milojević bio MVP ABA lige. Tome se, pak, i dalje niko nije približio.
Kada je Dejan Milojević na leto 2021. konačno stigao u NBA – ne kao igrač, već kao trener – setio sam se upravo nauke o imenima. Jer, Dejan je potpisao za Golden Stejt Voriorse, a šta je Dejan bio nego rođeni ratnik? Štaviše, mogli ste ga mirne duše zvati Dejan R. Milojević. “Ratnik” je bilo njegovo srednje ime. Nadimak i obeležje. I ko ga je ikada gledao kako igra košarku, zna o čemu pričam.
Moj prvi susret sa Dejanom, u smislu da je on bio “dole” a ja “gore”, desio se davne 1998. FMP je rasformirao svoju vicešampionsku ekipu i rešio da se oproba sa gomilom „dečurlije”, a jedan od tih koji je doveden da popuni rupe koje su ostavili Nikola Bulatović, Nikola Jestratijević, Dejan Radonjić i Goran Bošković bio je upravo on. I ne može se reći da je njegova igra tih prvih godina – a bogami ni kasnije – bila nešto preterano lepa na oko. Ali koga je to bilo briga. Dejan Milojević je raznosio ljude.
Privilegija je bila upoznati Milojevića baš tih godina.
Visok tek nešto malo preko dva metra, a uz to jak kao kamenolom, mladić iz Padinjaka je sa lakoćom uspevao da se izbori sa starim YUBA kukama. Govorilo se da treba preživeti neke od onih terena i timova kolektivno provučenih kroz vintage filtere. Trebalo je ustvari preživeti direktan duel sa Dejanom – u najboljem slučaju, izlazili biste iz toga kao da vas je izbacila centrifuga. Davao je „sto pedeset odsto” svojih mogućnosti svako veče kad bi ga pozvali da nastupa, a kad igrate tako posvećeno, rezultati ne mogu da izostanu i to nema veze sa klišeima. To je stvarni život.
Aleksandar Džikić je Milojevića trenirao još u Beovuku, za koji je igrao pre FMP-a, i kada bi ga pitali koju je poziciju Dejan igrao on bi u šali uvek odgovarao – „šesticu”. Milojević je bio pravi košarkaški džoker – gde god bi ga trener stavio na parket, dao bi mu sve što ume u tom trenutku. I usput detonirao čoveka koji ga čuva.
Pratili smo vesti, udarali „F5” po Tviteru na profilima Vožnarovskog i Šaranije, i nadali se da će nam oni rasvetliti sumorni januarski dan. Uostalom, dosad ste shvatili da Dejan Milojević ni pred kime nije ustuknuo na parketu, ni kao igrač ni kao trener. „Sigurno će se izvući, zar ne?”
Kako su godine odmicale, Milojević je postajao sve iskusniji i proširio je svoj poenterski repertoar. A skakački? Pa, skakački je ionako bio skoro pa savršen. Iako je bio niži od većine igrača koji su ga čuvali, Dejan bi ih sa lakoćom zagradio, nadskočio, nadlaktio, nad-sve. U podgoričkoj Budućnosti, koja je na početku 21. veka finansijski izdašnim ugovorima privukla bezmalo sve što valja u jugoslovenskoj košarci, izrastao je u kompletnog igrača.
Znate kako danas, kad Nikola Jokić – najuspešniji Milojevićev učenik – ostvari neku sumanutu statistiku, pedantni Amerikanci kažu „ovo niko nije uradio još od Vilta Čemberlena”? E pa Dejan je jadranska verzija velikog Vilta. Sinonim za istorijske statistike i partije za nezaborav. Kad god neko napravi solo bravuru, ljudi se sete Milojevića. Njegov skor od 59 indeksnih poena, ostvaren u utakmici Budućnost-Refley pre ravno dvadeset leta, i dalje stoji. Njegov prosečni indeks od 30,35 poena za sezonu stajao je godinama neokrznut, dok ga prošle sezone nije srušio Luka Božić. Tri puta – i to tri puta uzastopno – je Milojević bio MVP ABA lige. Tome se, pak, i dalje niko nije približio.
Igrače kao što su oni to nekada umeli. Ali više od svega, odavao je utisak da ti mladi momci u egzotično obojenim dresovima u njemu imaju kao nekog starijeg brata koji bi ih školovao na basketu u dvorištu, a zatim ih posle praktične nastave usmeravao teorijski kako to i sami da primene na terenu.
A NBA liga je, rekao bih, ceo život čekala Dejana takvog kakav je bio, koliko i on čekao nju. Kada je taj trenutak konačno došao, kolege sa Light Years podkasta koji se bavi Golden Stejtom, pozvale su me kao gosta da im predstavim njihovog novog pomoćnog trenera. Uradio sam to najbolje što sam umeo – opisao sam ga kao nekoga ko će sigurno napraviti razliku u radu sa njihovim visokim igračima. Za to je, uostalom, bio i doveden. To je, uostalom, doveo do savršenstva.
Nije mi bilo teško da budem u pravu. Džejms Vajzmen je svoju sreću morao potražiti na drugom mestu, ali je zato Kevin Luni izrastao u startnog centra šampionske ekipe. Zapravo, Luni je postao NBA marka onog momenta kada je usvojio “Milojizam”.
Svoju beskompromisnost u duelu kojom je plenio kao igrač, Dejan je usadio u svoje NBA đake. Luni je ubrzo postao jednako neprelazan kao što je Milojević bio, i njegov skakački intenzitet napravio je veliku razliku tokom plej-ofa 2022. Voriorsi su u finalu pobedili Seltikse u šest utakmica, Dejan je postao drugi srpski asistent sa NBA prstenom posle Igora Kokoškova, a Luni je nagrađen trogodišnjim ugovorom vrednim više od dvadeset miliona dolara. Šalili smo se da bar deset pripada Dejanu.
Bio je večito nasmejan. Na snimcima, tokom utakmica, za vreme tajm-auta, na ulici, u kafiću, u studiju sa mikrofonom, gde god. Svima je bio drug. Za svakog je imao vremena. Sa smeškom. Milojević. Ima nešto u nauci o imenima, zar ne?
“Naučio sam mnogo od Dekija”, pričao je Luni posle. “Naročito kada je u pitanju skok i uglovi kada je u pitanju postavljanje pod košem. Uvek sam u tome bio dobar, ali nikada to nisam gledao kao neku nauku – sve dok se on nije pojavio u mom životu”.
Ako pratite košarku, a usput ste i sa ovih prostora, imali ste svaki razlog da budete ponosni na Dejana i njegov rad. Nije mala stvar kad naš čovek ode u postojbinu ovog sporta da Amerikance poduči u onome u čemu su najbolji, a Milojević je to upravo uspeo da učini. Stiv Ker je više puta govorio o njegovom uticaju u stručnom štabu i koliko je kvaliteta doneo svojim angažmanom.
“Taj čovek ima sjajnu košarkašku istoriju”, ponavljao se Ker često. “Kada smo obavili intervju sa njim odmah mi je bilo jasno da je to – to. Zadovoljstvo je imati ga u timu. Zadovoljstvo je što uporedo mi učimo od njega, a on raste kao trener”.
Bio je omiljen u širim NBA krugovima i jako cenjen u struci. Mnogi su predviđali i da će u dogledno vreme biti selektor seniorskog tima Srbije, za koji je već vršio ulogu pomoćnika dok je selektor bio Kokoškov.
Ali ima tu još nečega. Bio je večito nasmejan. Na snimcima, tokom utakmica, za vreme tajm-auta, na ulici, u kafiću, u studiju sa mikrofonom, gde god. Svima je bio drug. Za svakog je imao vremena. Sa smeškom. Milojević. Ima nešto u nauci o imenima, zar ne?
Kada su iz Amerike juče stigle vesti da je tokom timske večere na gostovanju u Juti doživeo infarkt, nije bilo ravnodušnih. Pratili smo vesti, udarali „F5” po Tviteru na profilima Vožnarovskog i Šaranije, i nadali se da će nam oni rasvetliti ovaj sumorni januarski dan. Uostalom, dosad ste shvatili da Dejan Milojević ni pred kime nije ustuknuo na parketu, ni kao igrač ni kao trener. „Sigurno će se izvući, zar ne?”
Neki protivnici, međutim, ne igraju uvek fer. Dejanovo srce prestalo je da kuca u večernjim časovima 17. januara. Dok ovo čitate, košarka je u crnini – i jadranska za koju će uvek ostati Vilt i svetska za koju je stvorio dostojnog naslednika Viltu.
Svi oplakuju velikog ratnika sa osmehom na licu. Neka putuje mirno.