„Čovek lavina“ nije samo film – to je priča o energiji, ritmu i snazi umetnika koji stoji iza, ali često i ispred bubnjeva. Dragoljub Đuričić, kroz svoj rad i ličnost postao je simbol neukrotive kreativnosti i strasti. Njegova muzika, kao lavina, ruši granice i pokreće emocije, koje nam ovaj dokumentarni film otkriva, senzibilno nas uveravajući da se iza snažnih tonova i čudesne energije krije čovek pun ideja, humora i životne filozofije. Ovo je uvod u svet u kome ritam postaje način postojanja.
Ritam je srce svake priče, a Dragoljub Ljubičić Bubnjar zna kako da ga pretvori u lavinu emocija. Njegov doprinos muzici i filmu nije samo u zvuku – to je stvaranje atmosfere, puls koji pokreće slike i daje im život. U „Čoveku lavini“ Đuričić ne svira samo bubnjeve, već gradi most između vizuelnog i zvučnog, spajajući energiju pokreta sa snagom tona. Njegova umetnost je dokaz da ritam može biti narativ, a bubanj – instrument koji govori više od reči.
Kao i lavina, i Dragoljub je bio drugačiji i svoj, i posebna planeta, i druga galaksija, i čitav svemir, ponekad. Sa svojim bubnjarima bio je i lični heroj mnogima od nas, a prijateljstvo sa producentkinjom Jasminom Karajlović bilo je i razlog za nastanak ovog uzbudljivog dokumentarca, kroz koji i mi živimo Dragoljubov život.
“Za vreme naše saradnje u periodu od 2015. – 2020. godine na radionicama za decu, omladinu i odrasle, kao i na formiranju njegovih projekata za različite fondove, u meni se javila želja da napravim film o njegovom radu. Naime, neformalno muzičko obrazovanje igra veliku ulogu u odrastanju dece, formiranju omladine, ali i načinu kako odrasli mogu da provode kvalitetno slobodno vreme. To je bila njegova misija. Uspeli smo da snimimo dosta materijala, koji su delimično, ali samo delimično korišćeni kao arhiva ovog filma. Nažalost, Dragoljub nas je napustio, a ja dugo nisam imala ideju ni potrebu da se bavim tom video zaostavštinom. S obzirom da sam filmski producent, ukazala mi se prilika da mom kolegi Karlu Kaleziću iz Montenegro Max Film-a predložim projekat u formi dokumentarnog filma o Dragoljubu Đuričiću i tako je krenulo. Imali smo sreću da naša sjajna rediteljka, Slobodanka Radun, prihvati naš poziv, a ostalo je deo filmske istorije Crne Gore.” – kaže za “Ogledalo” Slobodanka Radun, producentkinja ovog filma.
Da li je bilo teško dobiti sve ljude sa kojima je sarađivao, koje je voleo, sa kojima je sazrevao, od kojih je učio, one koji su učili od njega? Najbolji među najboljima.
“Nije, ali zaista nije bilo teško, u tom smislu da su svi pozvani sagovornici veoma rado pristajali da govore o njemu, teško je bilo sa produkcijske strane, s obzirom da vas budžet ograničava i vremenom, te su termini intervjua bili izazov. Sagovornici su veoma emotivno govorili o Dragoljubu, tako da je bilo onih koji su klizili u blagu patetiku, što smo želeli da izbegnemo. Intervjuisali smo 41 sagovornika, dok ih je u filmu 29.”
Bio je stub jugoslovenskog rock and roll-a, a opet jedinstven, svoj i drugačiji. Koja je glavna crta njegovog lika i ritma koji ste filmom želeli da prikažete?
“On je bio jedinstven izvođač, autor i ličnost. Meni je bilo najvažnije da prikažemo koliko je autentičnost važna, koliko je doslednost načelima nešto što vas oblikuje i od čega u životu ne smemo odustajati ni po koju cenu. To je jedino utvrđenje koje bezrezervno treba braniti od svih izazova. Dragoljub nas svojim životom i karijerom podseća kako nagradu ne treba očekivati, nagrada i priznanje vam dođu u životu svakako, ali da su strpljenje i otvorenost, a pre svega nesebičnost, ključ životnog uspeha, te ideal kome bi trebalo da stremimo.”
Da li Vam je arhiva bila dostupna, je li bilo teško obezbediti sredstva i uraditi ovako dobar film?
“Borili smo se sa arhivom, veoma smo se borili. To je jedan iscrpljujući proces, koji vas ne nagrađuje nego izaziva i kažnjava. U jednom momentu mislite da nemate ništa, u sledećem je svega previše, a onda i kada se kockice sklope ne možete da obezbedite veoma važnu licencu ili dokument za korišćenje nekog segmenta materijala, te vam se svet u momentu sruši, jer vidite da vam se dramaturška linija raspada pred očima. Obrada arhivskog materijala je takođe veoma delikatan proces, s obzirom da je oko gledaoca 21. veka izoštreno i kritički nastrojeno toj filmskoj ‘prljavosti’. Sve u svemu veoma kompleksan zadatak.”
Da li ste na samom startu bili OK sa idejom rediteljke i njenim procesom na stvaranju ovog filma?
“Meni se sa Slobodankom desila jedna od najlepših saradnji u toku moje profesionalne karijere: funkcionisale smo kao jedno. I sa tim u vezi imam samo reči hvale. Njena organizovanost u toku samog procesa, te širina shvatanja društvenih okolnosti i prilika, karaktera samog protagoniste i njegovog okruženja me iznova oduševljava.”
Film je dobio i značajne nagrade. Koliko su one za Vas podsticajne, šta mislite o festivalima, kako publika reaguje?
“Ovaj film je zaista jedna lavina, koja pokreće publiku na mnogostruke načine. Nama je veoma važno da je Dragoljubova nezapamćena energija dobila sada jednu novu formu, filmsku formu, te da putuje dalje. Film pratimo od prvog dana i nije bilo projekcije gde jedna od nas nije sedela u publici. I nestvarno je kako publika drugačije reaguje od grada do grada, od zemlje do zemlje. Koliko su razgovori posle filma jedno posebno mesto skupljanja, prosto nije bilo sesije gde se nismo zadržale bar pola sata u razmeni tokom oficijelnog dela programa, a posle zaključenja programa u holovima kulturnih centara ili bioskopa na daljoj debati i razmeni. Ovaj film budi dobro u nama. Jedna Holanđanka u Den Hagu, Holandija, je posle projekcije izjavila da nije pre filma čula za Dragoljuba, ali da je on motiviše da svakog narednog dana i sama bude bolji čovek. Ponosni gospodin je u toku crnogorske bioskopske distribucije na projekciji u Podgorici, pre samog komentara kako je posle ovog filma još ponosniji što je Crnogorac, skočio po crnogorski i rekao ojha, na šta se publika rasplakala i smejala. Veoma smo srećni zbog nagrada, raduju nas, ali nam je najveća nagrada naša publika. Veoma nam je žao što su prilike takve da naš film u Čikagu nećemo pratiti, te ni dobiti priliku da čujemo utiske iz prve ruke, ali pozivamo publiku da nam piše na našim Instagram ili Facebook stranicama.”
https://www.instagram.com/montenegromaxfilm/
https://www.facebook.com/profile.php?id=61555824341885
Film je režirala Slobodanka Radun, rediteljka čiji se filmovi bave važnim temama društvenih promena, identiteta i kulture.
“Inspiracija za dokumentarac je nastala iz porodičnog i radnog prijateljstva Dragoljuba Đuričića i producentkinje filma Jasmine Karajlović. Pričali su o dokumentarcu, i snimili nešto materijala. Dogodila se korona, Dragoljub je preminuo. Projekat je nekoliko godina mirovao. Ja sam ušla u priču tek kada se Jasmina vratila ideji i ponovo počela sa radom. Naše ideje o tome kako bi film trebalo da izgleda su se poklopile i krenule smo u realizaciju. Meni lično je posebno inspirativna njegova uvek konstruktivna energija i snaga kojom je pokretao ljude oko sebe.
Arhivske materijale smo vrlo pažljivo sakupljali, iz najrazličitijih izvora. Imali smo tu mnogo ograničenja, od tehničkog kvaliteta do nemogućnosti da se dođe do, na primer, više kadrova Dragoljuba u demonstracijama devedesetih, pa na kraju i nepostojanja materijala iz izvesnih perioda. Od arhivskih materijala i izjava sagovornika smo gradili strukturu filma sa namerom da bude pregledna i dinamična, a da ipak ostavimo prostora za razmišljanja i emocije. Izbor sagovornika je bio jednostavan – to su ljudi koji su njegovi saputnici kroz život, koji su mu bili bliski. Mnogo ih je i vrlo su raznovrsni, neki čak nisu ni ušli u finalnu verziju filma. Važno mesto imaju i Dragoljubove izjave, one ga čine fizički prisutnim u filmu.”
Šta je za Vas lično bio najemotivniji trenutak u radu na ovom projektu?
“Za mene je najemotivniji trenutak bio kada smo prvi put pokazali film, još uvek nezavršen, Dragoljubovom sinu Andriji. Imala sam tremu, bilo mi je jako stalo da se njemu film dopadne, da ga ne razočaramo. Takođe je bilo dirljivo videti koliko su naši sagovornici, svako na svoj način, Dragoljuba voleli.
Ja Dragoljuba nisam lično poznavala. Moja konekcija sa njim je naravno muzika, ali sam u toku rada otkrila i mnoge njegove vrednosti koje su me impresionirale. Na primer, on je u sebi nekako prirodno pomirivao tradiciju i moderan život, što je inspirativno.”
Kako biste opisali svoj rediteljski stil? Koliko je školovanje u Pragu opredelilo put kojim ćete kao rediteljka ići?
“Moj rediteljski stil se uvek odvija od teme o kojoj snimam. Ja volim kada mi se film ‘otvara’ pod rukama, kada osetim tu neku glavnu nit koja onda gradi stil, razvija se i vodi moj rad do kraja.
Češka filmska škola akcentuje zanat, u dobrom smislu te reči. Filmska kultura, koja podrazumeva mnogo stvari – od nastojanja da se što više govori slikom, preko odnosa u ekipi, odgovornosti prema temi itd – je nešto što sam naučila na fakultetu i kasnije se trudila da implementiram u svaki svoj projekat.”
Kako vidite stanje dokumentarnog filma danas, koliko može da utiče, menja, kritikuje, ukazuje? Koliko to možete Vi svojim pečatom?
“Ja mislim da se stav reditelja o svetu ogleda u svakom njegovom radu, samo je pitanje mere koliko je to vidljivo. Svi mi u radu koristimo slične postupke, a stav prema svetu je nešto u čemu smo posebni i različiti.
Dokumentarni film doživljava veliki pomak, kako u slobodi izražavanja tako i u načinu na koji obrađuje teme. Često se metode rada i dramaturgija bliže igranom filmu. Takođe mislim da se zbog ogromne količine igranog programa gledaoci okreću ka dokumentarnim filmovima, i zbog njihove neposrednije veze sa stvarnošću.”
Vaš film je osvojio i srca publike, jer su Dragoljuba mnogi voleli, slušali, poznavali, ali i nagrade na festivalima. Da li ste očekivali ovakve reakcije na Vaš film, koji je, po mom mišljenju, izuzetan?
“Hvala vam na komplimentu. Meni je mnogo drago što film pogađa ljude duboko, pokreće misli i snažne emocije. Tako nešto ne može da se očekuje, ali se jesam nadala da će ovaj film biti važan publici, da će ga zavole ti.”
Energija Bubnjara iza bubnjeva bila je više od zvuka; bila je poruka o slobodi, hrabrosti i istrajnosti. Njegov put nas uči da umetnost živi onoliko koliko verujemo u nju i da svaki udarac bubnja može postati otkucaj srca generacije. Njegova priča ostaje podsetnik da strast i posvećenost mogu stvoriti lavinu koja menja svet. A film o njemu je ritam koji priča važnu priču.