Od specijalnog izveštača MARIJANA MALJKOVIĆA
U svetu u kojem se ponovo otvaraju stara pitanja granica, teritorija i sfera uticaja, u kojem demokratija sve češće postaje predmet tumačenja, a ne neupitna vrednost, nameće se potreba za istorijskim podsećanjem. Ne iz nostalgije, već iz političke odgovornosti.
U takvom globalnom ambijentu, februar kao mesec srpske državnosti nudi retku priliku da se sagleda gde je Srbija nekada bila — i koliko se od tih visina danas udaljila.
Sretenje, 15. februar, zauzima posebno mesto u srpskoj i evropskoj političkoj istoriji. Tog dana 1804. započet je Prvi srpski ustanak, jedan od prvih nacionalno-oslobodilačkih pokreta u tadašnjoj Evropi.
Dok su Italija i Nemačka još bile samo geografski pojmovi bez državnog jedinstva, a narodi Centralne i Istočne Evrope pod čvrstom vlašću carstava, Srbija je podigla ustanak sa jasnim ciljem — obnovom države.
Još snažniji simbolički i politički značaj ima Sretenjski ustav iz 1835. godine. Donet u Kneževini Srbiji, tada maloj i tek međunarodno afirmisanoj državi, ovaj ustav predstavljao je jedno od najliberalnijih pravnih akata svog vremena.
Njegove odredbe bile su toliko napredne da su izazvale nelagodu ne samo kod domaćih apsolutista, već i kod velikih evropskih sila.
U trenutku donošenja Sretenjskog ustava, Velika Britanija nije imala pisani ustav — i nema ga ni danas — a pravo glasa bilo je ograničeno na uzak sloj imućnih muškaraca, uprkos Reformskom aktu iz 1832. godine.
Francuska je tek 1814. i 1830. menjala ustavne povelje, balansirajući između monarhije i republikanstva, dok je ropstvo u francuskim kolonijama ukinuto tek 1848. godine.
U Sjedinjenim Američkim Državama, i pored Ustava iz 1787. i Povelje o pravima iz 1791, ropstvo je opstalo sve do 1865. godine, a jednakost pred zakonom ostala je deklarativna za veliki deo stanovništva.
Nasuprot tome, Sretenjski ustav je izričito garantovao jednakost svih građana pred zakonom, bez obzira na poreklo i stalež.
Ukidao je feudalne privilegije, zabranjivao telesno kažnjavanje i jemčio ličnu slobodu.
Jedna od njegovih najznačajnijih odredbi bila je jasna zabrana ropstva — čime je Srbija postala jedna od prvih evropskih država koja je to učinila ustavnim putem.
Takođe, Ustav je predviđao podelu vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, ograničavajući moć kneza i postavljajući temelje pravne države.
Drugim rečima, dok su mnoge tadašnje sile gradile imperije na nejednakosti i privilegijama, Srbija je gradila državu na ideji prava i slobode.
I upravo zbog toga je Sretenjski ustav trajao kratko.
Bio je previše slobodouman za tadašnji poredak u kojem su Rusija, Austrija i Osmansko carstvo strahovali od širenja ustavnih i građanskih ideja.
Ustav je ukinut pod spoljnim pritiscima, ali je ostao trajni dokaz političke zrelosti tadašnje Srbije.
Danas, gotovo dva veka kasnije, suočavamo se sa paradoksom: Srbija koja je nekada bila ispred svog vremena, danas često kasni za sopstvenim idealima.
Dok se u 19. veku borila da ograniči vlast i ojača institucije, u 21. veku svedočimo njihovom slabljenju.
Podela vlasti, nekada jasno proklamovana, danas se često svodi na formalnost.
Sloboda medija, koja je u Sretenjskom ustavu imala svoje mesto u duhu evropskog liberalizma, danas je predmet zabrinutosti, a ne ponosa.
Savremeni politički lideri neretko se pozivaju na istoriju, ali ređe na njene najnaprednije tekovine.
Umesto vizije države zasnovane na pravu i odgovornosti, građanima se često nudi narativ stalne ugroženosti i spoljnog pritiska, kao opravdanje za koncentraciju moći.
Takav pristup nije samo politički kratkovid — on je suprotan samoj ideji Sretenja.
Zato je pitanje pravca u kojem Srbija ide danas više od dnevno-političkog pitanja.
Da li se krećemo ka državi institucija ili ka državi ličnosti?
Ka društvu jednakih građana ili ka sistemu privilegija?
Istorija nas obavezuje da znamo odgovor — jer smo ga jednom već imali.
Februar, mesec srpske državnosti, nije samo podsetnik na prošlost, već i test savremenosti.
Srbija je dokazala da može biti moderna, ustavna i slobodna država čak i u nepovoljnim međunarodnim okolnostima.
Ako je to bilo moguće 1835. godine, u Evropi careva i imperija, onda je pitanje današnjice jednostavno, ali neugodno:
Šta nas danas sprečava da budemo dostojni sopstvene političke tradicije?